Ima li Boga?


Koliko ljudi se to već pitalo pre mene? I koliko ih se to pita u ovom trenutku… Svakom naidju teški periodi u životu, svako vidi mnoge nepravde i nije ni čudo što se pitamo „Ima li Boga“, ima li te neke stvarne vrhunske pravde koja će dobrog nagraditi, a lošeg kazniti? Pravde koja će nagraditi dobro delo, a kazniti zlodelo? I, bojim se da je odgovor NE, jer su mnogi stradali, a njihove dželate nije stigla nikakva kazna. Ili, možda, treba biti strpljiv? Kako to, da se od oštećenih traži da budu strpljivi, a oni koji su im naneli bol i nenadoknadivu štetu nisu bili nimalo strpljivi da saslušaju molbu, vapaj, da promene odluku, da ostave sva ta bića koja su uklonili sa lica Zemlje da žive i da se životu raduju. Oni, ti raznorazni zlotvori i moćnici svih vrsta su svoje naume, svoje nepopravljive akcije, obavili, a suze i bol pobijenih ili tugu i očaj onih  koji su nekako ostali , ne da ne vide i ne osećaju, nego pored svega prolaze „ko pored turskog groblja“.

Prijatelji moji, nema pravde, nema pomoći, saosećanja… i jedino ako u svom srcu gajite ljubav i jedino ako sami činite dobra dela, jedino tad ima Boga, jer on je ono što je dobro u nama. Nema raja, osim ovog kutka virtualnog sveta… i nema pakla u kom će sagoreti zločinci, jednostavno – nema! I što je grozno u svemu tome, to je činjenica da su oni (zločinci) to odavno shvatili i da čine svoja dela ne bojeći se Boga, jer znaju da ga nema. I bezočno i bezobzirno čine ono što im odgovara, što su njihovi izopačeni umovi smislili i odlučili. I, sa njihove tačke gledišta, apsolutno su u pravu i apsolutno su ostvarili i nastavljaju da ostvaruju svoje ciljeve rukovodeći se idejom „Uzmi sve što ti život pruža“ i uzimaju, ili otimaju i postižu svoje „ciljeve“ a vi koji ste „dobri, lepo vaspitani“, vi koji mislite da treba postupati pošteno i pravično, e, pa mučite se onda, plačite i gundjajte, ali to ih neće zaustaviti. Svojim strahom, svojom tugom, svojom rezigniranošću ih hranimo i postaju sve veći, sve osioniji, sve luđi….

I ovo što čitate je samo izliv nemoćnog besa i prevelike tuge za nepravedno, nepovratno i nepotrebno izgubljenim životima.

Advertisements
Овај унос је објављен под Društvo, Duhovnost. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s