Divno veče – 2. avgust – sveti Ilija


Posle dužeg vremena konačno ne pada kiša, blago je i ugodno, čuju se zrikavci… a u meni seta – kakva protivrečnost!

Kad god je tako hrabrim sebe – imaš krov nad glavom, imaš platu, imaš i ruke i noge i oči u glavi – raduj se životu! A setni deo odgovara – na ova vrata neki više nikad neće ući, nećeš moći da im kažeš ni svoje želje i planove, ni svoje strepnje, niti da ih zamoliš za oproštaj ako nešto nije valjalo među nama nekada davno dok su bili živi. Nema više moje bake koja je rođena „u sredu pred svetog Iliju, za turskog rata“, koja bi se svako jutro i veče prekrstila pred ikonom svetog Nikole, najlepšim svetim Nikolom kojeg su moje oči – sada prepune suza – ikada videle, a njene ruke su bile kao u mermeru izvajane, a tople, najnežnije ruke, čarobnog dodira. A kako su tek kolači bili ukusni 😉 evo presahnuše suze (ali između ove i prethodne rečenice prošlo je preko deset minuta duboke tuge i jecaja  koji su mi protresali telo – ne stidim se svojih suza – zapravo se ponosim time što me neko tako voleo kao moja baka i što su moja osećanja prema njoj tako duboka).

I odlučujem da moram sebe voleti i paziti na sebe kao što me ona pazila u detinjstvu – jer ću joj se najbolje odužiti dobrim zdravljem i raspoloženjem, poštenjem i pravičnošću, jer „ja sam smisao života svojih predaka“ (ovo je citat iz nekog filma – mnogo mi se dopao). Zaista, svi oni su ugradili delić u mene i na meni je da ostvarim sve najbolje što su oni ikada poželeli i za sebe i za svoje potomstvo.

Hvala vam, preci moji i pomozite mi iz nedokučivih daljina – pomozite da mi bude dobro, da svom sinu prenesem sve najbolje što je u meni i u vama bilo i da se tanka nit naše loze nikad ne prekine. Amin.

Pozdrav iz virtuelne oaze u kojoj se svetluca ekran kompjutera kao svetionik na dalekom, pustom ostrvu, da pozdravi namernike i poželi im sreću. Sreću i mir 🙂

Advertisements
Овај унос је објављен под Društvo, Duhovnost, Ljubav, Svakodnevica. Забележите сталну везу.

5 реаговања на Divno veče – 2. avgust – sveti Ilija

  1. Zaista se oseća Vaša neopisiva tuga. Naši preci svakako žive kroz nas i ne bi voleli da budemo tužni što su morali da odu.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s