O… iluziji međusobnog razumevanja


Da li želite da vas drugi razumeju? Koliko puta ste se ražalostili/iznervirali zbog nesporazuma izazvanog nerazumevanjem? Koliko puta ste za probleme drugih pomislili da se mogu jednostavno rešiti i čudili se što i oni ne vide to rešenje? Ovo imamo u svim meksičkim i inim serijama gde junaci manje-više teturaju od jednog do drugog nesporazuma, upadajući u krize i na jedvite jade izlazeći iz njih. I mi to manje ili više gledamo, ali ne može da nam pomogne u našim nesporazumima. Ne može, jer izgleda da je međusobno razumevanje nemoguće. A. Kurpatov u svojoj knjizi „Kako promeniti odnos prema životu“ je izričit – međusobno razumevanje je iluzija (ja se još uvek nadam da je moguće, ostaje mi da smislim recept kako da to i ostvarim :)).

I svi mi patimo zbog nerazumevanja. Naravno, govorim o razumevanju osećanja i stavova – dakle o tome da vas neko razume kad mu (ili joj ;)) kažete „hladno mi je oko srca“, ne o tome da li će vas neko razumeti ako kažete „hladno mi je na ovom mrazu“. Zašto je to iluzija, zašto je međusobno razumevanje nemoguće?

Jedan deo problema je u rečima – teško je dovoljno precizno opisati svoje stanje. Pogotovu u tzv. međuljudskim odnosima rizikujete pogrešno razumevanje ako se sagovornik oseti uvređeno ili ožalošćeno ili besno. Tu pomaže ako kažete „meni je to i to neprijatno“ (jer „to što ti radiš je meni neprijatno“ je iskaz-napad i automatski izaziva odbrambeno-napadačku reakciju. Onda je samo pitanje ko je od vas brži na jeziku i jasno je ko će biti „upucan“ ;))

Ako i nađete, po svom mišljenju prikladne reči, i bude vam dopušteno da izgovorite ceo monolog :), opet ne znači da će vas razumeti. Zašto? Zato što na svako pitanje svako od nas gleda iz svog ugla, svojim očima, svojim srcem i mozgom – a ako se uglovi i poklope :), oči, srce i mozak neće 😦

Mi bismo voleli kad bi još neko imao iste stavove i osećanja, žudimo za tim dubokim razumevanjem, koliko i za srećom, spremni i da žrtvujemo štošta, ali se samo još jadnije osećamo kad „uvidimo“ da nas ne razumeju. A taj naš uvid, to je samo konstatacija, možda i nesvesna, koliko naših želja nije ispunjeno. Želja koje možda nismo dobro ni formulisali, računajući da nas oni koje volimo i za koje mislimo da nas vole (familija, prijatelji, partneri, bračni i ostali :)) razumeju.

E pa, ne razumeju nas. I najbolje što možemo uradite za sebe i one koje volimo (ako ih i dalje volimo posle tih nerazumevanja) je da shvatimo da svako ima svoju tačku gledišta, svoja osećanja i misli i da nas stoga ne može (a ne da neće) da razume na način na koji bismo mi hteli.

Advertisements
Овај унос је објављен под Društvo, O svemu i svačemu, Popularna psihologija, Svakodnevica. Забележите сталну везу.

4 реаговања на O… iluziji međusobnog razumevanja

  1. nedodjija каже:

    hmmm, a da promenimo nacin prenosenja informacija ?
    reci jesu nedovoljne, ali – svako od nas misli i u slikama…. a te slike se uz dovoljno emocija stvarno daju preneti na drugoga…. onda pocinje razumevanje….
    mozda nam je komunikacija nedovoljna i nedovoljno sagledana…. podsvesno mi znamo i za govor tela, i za znacenje mimike, i empatija je izrazena…. a sve to zajedno je u stvari „poruka“… a ne samo reci…
    🙂

  2. noviinternet каже:

    U pravu si, zaista. Ukupna informacija je sačinjena od svih tih elemenata. Ostaje problem kako mi dobijene informacije filtriramo kroz sva svoja prethodna iskustva – koja su koliko dobra i neophodna, toliko i štetna, onda kad nam fiksiraju stavove prema ljudima i događajima.
    Nažalost ne možemo uvek (bar ja znam da ja ne mogu :)) dovoljno brzo da sve analiziramo i shodno tome pravilno reagujemo, a naknadna pamet je slaba vajda 😦

  3. tatjanamb каже:

    Ne znam zasto je iluzija ali bih imala dosta primera da – jeste. Mnogo toga si napisao da, prosto, ne bih nista dodavala :OK:.

  4. noviinternet каже:

    Eh, možda je i tvoje slaganje rezultat iluzije međusobnog razumevanja 😉

    Čitam ponovo sopstveni tekst, da vidim kako da ti odgovorim. I pomislim – može se isto tako kazati da otkrivam rupe na saksiji, mada se meni čini da stvarno i gledam šta sve u tim saksijama ima, da li je to nešto korisno i zdravo, i lepo, da li ga i kako treba zalivati, koliku činijicu ispod saksije treba staviti 🙂 da li je (iluzija) toliko nabujala da joj je saksija premala 😉

    Ideja je, kad sam već na toj slikovitoj analogiji sa saksijama i biljkama, da na police sopstvene duše treba staviti odabrane biljke: peršun, mirođiju, beli luk, kamilicu 😉 … (dakle samo najzdravije, lekovite misli i osećanja) i to bilje našeg podneblja (dakle ne filozofske koncepte drugih kultura).
    Pa tek kad osvestimo i dobro razumemo tu osnovu svog bića, onda se mogu dodavati i orhideje i bambus 😉

    Uh, al te ugnjavih 🙂

    Evo ti jedan virtuelni mirisni buketić za laku noć 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s