Vesela neposlušnost


(Ovaj tekst Davida Albaharija, objavljen u Politici, čuvam više od dve godine – i dalje mi se dopada kao i onda)

„Posle svake posete Beogradu, ma koliko ona bila kratka ili dugačka, nastojim da napišem nekoliko rečenica koje bi, po mom uverenju, najuspešnije prikazale moja osećanja i uvide, ali i dale sažet prikaz situacije u kojem se Beograd (i cela Srbija, naravno) sada nalazi. Listove papira na kojima to beležim čuvam u kutiji od cipela, poređane hronološkim redom i stisnute malim metalnim štipaljkama. Ponekad tražim među njima neku zabelešku ili misao ili, pak, prvu rečenicu neke buduće priče. U poslednje vreme, međutim, sve teže se odlučujem da kvarim redosled tih papira, kao da sam odjednom osetio da su promene u Beogradu dobrim delom stale, te da više ne postoji osećaj kontinuiteta u sferi promena.

Rečenica koja je najčešće pominjana tokom mog poslednjeg boravka u Beogradu postoji u nekoliko verzija, ali sve se one mogu svesti na osnovnu tvrdnju: „Vlast ne valja!” Svaki put kada bih je čuo, poželeo sam da upitam: A kada je to, moliću lepo, vlast bila valjana i dobra? I ono što je najvažnije – sa čime mi poredimo ovu vlast? Kada je to nama bilo toliko dobro da žalimo za tim vremenom i tom vlašću? U doba Miloševića? U vreme komunističke diktature? Šta mi, zapravo, znamo o vlasti i ko je taj koji će nam objektivno reći: Evo, ovo su modusi dobrog rada vlasti, a ovo smernice rada vlasti u određenim društvenim okolnostima.

U okolnostima kao što su naše, reakcije su više-manje iste svugde u svetu: podstiče se potrošnja iako se istovremeno ograničavaju plate i povećavaju kamatne stope. Govori se o nezaposlenosti, ističu se razni primeri neuspeha i gubitka radnih mesta. Međutim, u sličnim situacijama vlast se uvek isto ponaša, pogledajte, recimo, Grčku, gde je ljudima sigurno podjednako teško, možda čak i teže nego kod nas. Grčka drevna demokratija i naša nova (i amaterska) marširaju zajedno u zalazak sunca…

Naravno, najlakše je obećavati promenu bez obzira na to da li je reč o realnim mogućnostima ili o stvaranju raznih vizija koje su daleko od stvarnosti. Posao vlasti jeste da ispreda takve priče da bi skrenuli pažnju javnosti sa nekih drugih, mnogo ozbiljnijih stvari, ali dešava se da na kraju sama vlast poveruje u tu svoju priču i strašno se razočara kada shvati da se ništa od te priče nije ostvarilo.

Da, takva je vlast i tu se ne može mnogo toga uraditi. Međutim, to ne znači da vlast treba da se izvuče iz svega ovoga bez ikakvih posledica. Istina je da šut teško izlazi na kraj sa rogatim, ali postoje načini i metodi da se šut podsmehne rogatom na zaobilazni način. Pri tom pomišljam na nešto što se naziva „građanskom neposlušnošću” i što pruža mogućnost svakom građaninu da se na svoj krajnje specifičan način podsmehne onima koji su ga doveli u ovakvu situaciju.

Najčešći oblik ovakve neposlušnosti su mirna okupljanja, bez nasilja, kada se blokiraju neke ulice ili mostovi da bi se na taj način skrenula pažnja na nešto što smeta onima koji protestuju. Znatno egzotičniji oblik protesta je sedenje u krošnjama drveća koje je osuđeno na seču. Ovom prilikom predložio bih novu vrstu protesta, tzv. prozorsku građansku neposlušnost. Naime, u određenom trenutku, recimo u tri po podne, svi građani bi trebalo da otvore neki prozor u svojim stanovima, ali one koji gledaju na ulice, i da narednih dva-tri minuta ponavljaju iste rečenice: „Nikome neću dozvoliti da zamrsi niti moje sudbine i da me lišava moga ponosa. Svoj život želim da proživim onako kako to ja želim a ne onako kako to žele drugi”.

Kada bi sto hiljada ljudi istovremeno izgovaralo ove reči, bila bi to grmljavina koju bi svakako čuli oni kojima je namenjena. Posle prozorske neposlušnosti, počeli bismo da primenjujemo pešačku neposlušnost. U određenom trenutku dana svi bi pešaci (oni koji podržavaju ovakav vid protesta) stali na mestu na kojem bi se zatekli i ostali nepokretni narednih dva minuta. Ova akcija vrlo lako bi stvarala gužvu i zastoje u saobraćaju, što znači da učesnici treba da budu spremni za psovke i maltretiranje, pa čak i za moguće napade.

Dodatna varijanta podrazumeva sedenje na ulicama i trotoarima, kao i recitovanje dogovorenih slogana (kao i u prozorskoj neposlušnosti).

Da se razumemo, nijedna od ovako pripremljenih izraza građanske neposlušnosti neće mnogo uticati na političku situaciju u Srbiji, što i nije njen primarni cilj. Ali zato one mogu da imaju i te kako koristan efekat na pojedince, kojima će pomoći da povrate poljuljano samopouzdanje, kao i da osete da mogu, ako zatreba, aktivno da učestvuju u donošenju odluka od kojih će svima nama jednog dana biti bolje. Sudeći po svemu, taj dan je još dosta daleko, ali ako postanemo neposlušni, možda će brže doći.“

David Albahari

Advertisements
Овај унос је објављен под Demokratija, Dnevna politika, Društvo, Obrazovanje, Odnos prema životu и означен са , . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s