“Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa.”

Ovom izrekom je CitizenX odgovorio na moj komentar u vezi jednog svog teksta. I dao mi odličan naslov, naslov koji već sam po sebi podstiče na razmišljanja.

Ne znam da li se to samo meni čini, ali „trijumf“ je nekako pozitivna reč, vezuje se za neki izuzetan uspeh, praćen radošću i ozarenim licima… i kako onda možemo i da kažemo da zlo trijumfuje? Time bismo implicitno priznali ne samo njegovu pobedu, nego dali pozitivnu kvalifikaciju toj pobedi, pozivali druge da dele radost zbog onoga što se desilo!? Da li mi imamo jednu reč za imenicu/glagol koji govori o akciji koja dovodi do loših posledica? Može npr. „katastrofa“, pa i „katastrofalne posledice“ nisu loše (mislim samo kao termin :)). I onda je jasno kad pročitamo u nekom tekstu „Katastrofalne posledice samovolje/monopola/zloupotrebe političkog položaja…“. A ako se pak napiše „Trijumf samovolje/monopola/zloupotrebe političkog položaja…“ proizilazi da ih hvalimo, podstičemo na još! I ovako su se osilili, a uz pohvale će njihovo samopouzdanje da raste, da dovodi do novih „trijumfa“…

Reči imaju veliku moć i o tome treba itekako voditi računa. Uostalom, nije li rečeno: „Na početku bi reč!“? Mnogi pisci, među kojima i meni izuzetno draga Ursula Legvin, u svojim romanima ističu značaj magije reči, npr. njeni likovi (u trilogiji „Zemljomorje“) imaju dva imena, jedno koje je javno i drugo koje može saznati samo osoba od punog poverenja, jer kad se to drugo ime jedne osobe izgovori, stiče se potpuna moć nad njom… Interesantan je, u vezi s tim i običaj koji je nekad postojao u Mačvi – svako je davao ime drugom i tim imenom ga oslovljavao pred svetom ili pod tim imenom ga označavao pred drugima. Jedna baka mi je pričala da je ona lično imala na desetine imena u svom selu i da je i sama davala imena drugima.

Bila je to dobra, nežna i bogobojažljiva žena, lepog lika i divno izvajanih ruku, iako je teško radila i kao dete u polju i kasnije sve kućne poslove. Njeni ukućani su svi bili lepo vaspitani, lepo se međusobno ophodili, bili cenjeni u svom poslu i u svom mestu. A ona nije činila ništa – jednostavno je bila dobra, vodila računa da sve bude raspremljeno, da spremi ručak i večeru, da sve bude čisto i ispeglano, da dvorište oko kuće bude počišćeno… i nije smatrala da čini nešto posebno, a činila je mnogo.

Ne tako davno jedan mladić se suprotstavio zlu – u toku nekoliko meseci je činio sve što je moguće ne bi li spasao od seče jedan platan na Bulevaru, jedno stasito, dvadesetak metara visoko, zdravo i pravo stoletno drvo: http://p198.wordpress.com/. I nije smatrao da čini nešto posebno, a činio je mnogo. A tad su vlasti videle da on to zaista radi sam, da ga ne štite partije ni sumnjivi bogataši, pa su posekli drvo. Ali kako? U cik zore, uz obezbeđenje od preko 30 policajaca, koje predvodio pukovnik policije, sa brigadom od dvadesetak drvoseča i svom raspoloživom mehanizacijom… I to ćemo nazvati trijumfom?! To treba nazvati pravim imenom – to treba nazvati zločinom protiv prirode, to treba nazvati grubom zloupotrebom vlasti.

Ne treba mi više primera, jer svako od vas zna bar po jednu osobu među starijima i bar jednu među mlađima koje čine dobro – nesebično, smireno i postojano čine dobro.

Pa kako i zašto onda dolazi do „trijumfa zla“? Zato što dobri nisu ujedinjeni. A zašto nisu ujedinjeni? Zato što svako od njih svojim delom govori: „Evo, ovako može svako!“, a svi mi, koji smo nedovoljno dobri, samo im se divimo, s poštovanjem ih pominjemo i iščekujemo da neko drugi uredi stvari u nama i oko nas… A oni drugi, još manje dobri, oni su popustili pred zlom i služe mu, pravdajući sami sebe svojim „obavezama“, svojim „poslom“ i opšteprihvaćenim stavom da ne može šut s rogatim… Ali su zaboravili lekciju iz poznavanja prirode – rogatima povremeno otpadaju rogovi i tada ih je lako savladati…