And now something completely different :)


„Jednog dana slonu je dojadila šuma.

„Uvek samo hodanje, stajanje i opet hodanje“, mislio je. „Ne, to zapravo nije za mene. Idem da letim.“

Još jednom je kroz visoku travu otišao do ružinog grma, još jednom je udario u bukvu, a onda je zamahnuo surlom  i povikao:

– Do viđenja! Ali ne znam gde!

Veverica i mrav (sad pogađate iz koje je ovo knjige, prim. pis. :)) su čuli njegov povik i krenuli ka njemu.

– Kuda ćeš? – upitali su.

– Vidite li onaj oblak? – upita slon i pokaza na mali beli oblačak. -Tamo, iza njega ću nestati, a onda ću videti dalje.

– Ali, gde su ti krila?

– Krila? – upita slon. – Misliš da su mi potrebna krila? Da li si ikada video trunčicu prašine, ili list breze? Da li oni imaju krila?

Mrav i veverica su ćutali.

– Dakle? – reče slon.

Postepeno su se u šumi, na proplanku, okupile mnoge životinje. Sve su podjednako nepoverljivo gledale.

Slon je podigao surlu, uzeo zalet i poleteo u vazduh, sve do iznad drveća. Bio je to divan prizor: sivi oblak sa surlom koji se diže iznad šume.

– Da li vidite? – dopirao je glas iz sve većih visina i postajao sve tiši. A lastavica je proletela tik uz njega i odletela dole da ispriča kako je to što leti stvarno on, slon.

Dan je bio divan. Miris smole kružio je oko drveća i cvetalo je sve što je uopšte moglo cvetati. Životinje koje su mogle da odmahuju glavom, odmahivale su glavom, a ostale su mrmljale: – Neverovatno!

A onda se začuo strašan udarac tamo, iza drveća. Prašina se podigla, a nešto potom čulo se slabašno i tugaljivo trubljenje.

Svi koji su mogli da klimaju glavom, klimnuše. Mrav povika:

– Idemo! – i zajedno sa vevericom otrča tamo.

Iza drveća su našli slona, na dnu rupe u zemlji. Bio je bled i zgužvan, a surla mu je bila slomljena.

– Ah, slone… – reče blago veverica.

– Tamo, iza oblaka – ječao je slon – tamo više ne možeš dalje. Ali kako sam to mogao znati?

– Ne – reče veverica i oprezno ga potapša po jednom ramenu. – To nisi mogao da znaš.

Slon je klimnuo glavom i uzdahnuo tako duboko da je zašumelo sve lišće na drveću u blizini.“

________

Iz moje omiljene knjige „Nedostajati“, holandskog pisca Tona Telehena, za sve naše želje za letenjem iznad oblaka i dalje… jer ako ne poletimo, nećemo znati ima li nekih prepreka ili ne, a ako se desi da i padnemo, oporavićemo se i opet poleteti 🙂

PS. I još i ovo – iza nekih oblaka možda i nema prepreka 😉

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu и означен са . Забележите сталну везу.

19 реаговања на And now something completely different :)

  1. Станимир Трифуновић каже:

    Више наравоученија…

  2. ivinsvet каже:

    Бескрајно ти хвала за ове причице. Још увек нисам стигла да набавим књигу, али чим ми се укаже слободно време потражићу је. Памтим твоју препоруку за књижару, а за који дан би можда могла да је потражим и на Сајму књига.
    Још једном хвала за ове нежне, а врло поучне приче 🙂

    • noviinternet каже:

      Drago mi je da ti se dopadaju 🙂

      • ivinsvet каже:

        Знаш како, сви смо ми још увек деца. Да ли дубоко у себи или тако да сви то виде, али смо деца. И то је велико богатство. Онај ко изгуби дете у себи је изгубио много.
        А ове причице које делиш са нама, са једне стране то дете избацују на површину, у први план, а са друге показују да се и на овај начин може много тога паметног рећи. Онако, да се замислиш…

      • noviinternet каже:

        Baš tako – da se zamisliš…

  3. kornat каже:

    Divna priča, u pravi čas….taman pred poletanje 🙂 H V A L A !

  4. Negoslava каже:

    Ali kako sam mogao znati da iza oblaka nema ništa…. nema ništa…..

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s