Najavljeni eseji (1)

Često napišem u nekom komentaru: „… o ovome neki drugi put…“ pa da mi se ne bi nakupilo mnogo tih „drugih puta“, (tih „obećanja, ludom radovanja“), evo počinjem seriju „Najavljeni eseji“.

Uz prve prave jesenje dane slučaj je pred mene doneo ovu sliku:

Fotografija je bila kao ilustracija uz tekst „Plejboj“, koji mi se dopao, ovde na WordPress-u, i kažem autoru da bi se oko ove slike lako mogao poduži esej napisati. On mi odgovori da mogu da preuzmem sliku i da ga baš zanima šta bi se to moglo napisati, pa evo, da ne bude prazna priča, neka bude ljubavna priča…

________________

Osećam vlažni miris mokre trave, dok mi sićušne kapljice magle bockaju kapke… pitam se, krajičkom uma koji još rezonuje, da li će mi cipele brzo biti mokre, da li će mi biti hladno na ovom putu, i koliko još treba da idem da naiđem na prelaz, jer silno želim na drugu stranu. Želim da se spojim sa drugom obalom, koja je tako blizu, i ja je stalno gledam i stalno je želim, a prelaza nema i nema i nema… Da nismo mi možda celina ovako razdvojeni, svako na svom putu, koji kao da vodi istom cilju? Da li i ti pogledaš koji put na moju stranu sa istim nemirom, sa istom željom, ili je sve to samo iluzija, kojom me zbunjuje moja mašta? Da li da idem dalje? Da li da se nadam da kroz ovu žicu moje misli mogu brzinom svetlosti nekako stići u nedokučive daljine, preći na tvoju stranu i učiniti da me shvatiš i osetiš onako kako želim da me shvatiš i osetiš? Ili bi mi bilo bolje da nekako pretesterim tu banderu, da je isečem na nekoliko delova i napravim sebi mostić, mostić koji ćeš neminovno zapaziti i možda preći kod mene, ili dopustiti da dođem do tebe? Šta da radim – ako dopustim sebi da skliznem niz vlažnu strminu u kanal, hoću li se moći izvući iz mulja, kad nemam za šta da se uhvatim, kad te ni ne vidim sad na tvojoj stazi, kad ne znam više da li me želiš ili ne, da li ćeš se opet javiti ili ne? U pozadini svojih misli čujem moćni glas Josipe Lisac: „…magla svuda, magla oko nas, iz daljine jedva čujno dopire tvoj glas…“ i idem i plačem i mislim: „Ako je sreća smisao života, da li su ovi trenuci besmisleni?“ i pitam se gde si i idem i idem i idem…

A onda zapažam listove maslačka ispred svojih nogu, hajdučku travu, bokvicu… i mislim kako se dobra salata može od toga napraviti uz malo začina i maslinovog ulja i smešim se tom preokretu od najdublje sete sa tonovima samosažaljenja na obična, životna pitanja, ali i dalje mislim na tebe – da li bi se tebi dopala „divlja salata“, da li bismo zajedno išli u planine, ili šetali seoskim atarima, da li bismo biciklima odlazili u „ekspedicije“, i idem i idem i idem…

____________________

Pomenuti tekst je na adresi: http://martirolog.com/2012/10/28/plejboj/