Ogovaranje komšiluka…


… ali ne virtualnog 😉

Već neko vreme stanujem „u centru“. I to blizu hotela „Zira“ (to kad hoću da podignem cenu lokaciji), odnosno kod Novog groblja (kad mi nije ni do čega). Pa ako tu negde vidite osobu koja zvera okolo tražeći temu za članak ili fotografišući štošta mobilnim telefonom „Sony Ericsson“, onda sam to, možda, baš ja 🙂

E u tom i takvom mom komšiluku ima svega – od najcrnje bede do najvećeg luksuza. Hotel i  tržni centar „Zira“, blještavo, skupo, izveštačeno – posebno je zanimljivo uveče gledati sa ulice (koja je, btw toliko bučna da ne čujete ni sopstvene misli, što me zabrinjava koji put, a kako i ne bi – zamislite samo: imam neku super misao, a ja je i ne čujem!). Moj SonyEricsson ne ume po noći da pravi fotografije 😦 Možda ću ipak da probam neko veče, pa da dodam ovde, da bude jasnije o čemu pričam. Dakle, ulazni hol hotela je sav u staklu, blještav, vidi se da nije jeftino, uveče sve sija. Na spratu iznad – teretana i vežbaonica – vidi se, skupa, a klijentela: mladi i vitki, utegnuti u trenerke i bodi majice trče beskrajne trke na pokretnoj traci, ili vežbaju na nekoj od skupih, hromiranih sprava. A na spratu iznad – restoran, ne tako blještav, je su svetla nad stolovima prigušena, atmosfera nekako kontrolisano opuštena, kelneri klize između stolova…

Odmah do tog i takvog hotela – šugava jednospratna zgrada oblepljena ostacima raznoraznih plakata, reklamnih i predizbornih kampanja. Prozori su prljavi, valjda niko i ne živi tu – verovatno vlasnici ili njihovi naslednici čekaju povoljnu ponudu da prodaju „nekretninu u centru“, nadajući se da će se dobro ovajditi. A, da, taj propali deo nije odmah do hotela, najpre ima jedna mini-menjačnica i sajdžija, tj. časovničar, mada u izlogu ima i nekog nakita.

A ako uđete u tržni centar dočekaju vas radnje firmirane robe, radnja sa igračkama (među kojima dominiraju predimenzionirane, od kojih se deca verovatno uplaše, ali njihove širom otvorene oči odrasli tumače kao divljenje), onda jedna Lagunina knjižara, pa Reyban naočare, pa prodavnica mobilnih telefona, kafić i prodavnica čokoladnih, izuzetno kvalitetnih proizvoda ( i shodno tome veoma skupih). Svaka od tih radnji ima svoje blještavo osvetljenje, svoju, manje ili više glasnu muziku. Iznad tog ima još bar jedan nivo, ali mi se nije išlo gore – sve je isuviše isto: bučno, sjajno, sterilno, a po cenama  meni nedostupno (baš mi žao za jedan duks, ali ostaće nekom drugom :)).

Dole je i jedan SuperVero, a skroz dole i garaža. Ceo taj kompleks je i podignut na mestu nekadašnjeg velikog, čini mi se automobilskog preduzeća i njegovih garaža 😉 koje su bile ispod nivoa Ruzveltove ulice, ali se toga verovatno malo ko i seća (i ja jedva ;)).  Zdanje hotela sa tržnim centrom je potpuno „zaplombiralo“ taj plac i naravno onemogućio pogled u daljinu.

Sve te razne nove i blještave stvari presecaju nam pogled u daljinu, odvajaju nas od prirode, samoproglašavaju se za napredno i jedino vredno, unificirajući stanovnike svakog većeg grada svojim jednako raznovrsnim i samim tim više nedovoljno interesantnim sadržajima. Unutra je sve više onih koji počinju da zaboravljaju da se čovek može i prošetati, a ne trčati na beskrajnoj traci, da je detetu za igru važnije društvo i lepa reč od preskupih igračaka (zbog kojih će dobiti i batine ako ih ošteti). Unutra je stalno isti erkondišnionirani (ovo je garant nova reč ;)) vazduh, unutra je stalno veštačko osvetljenje, unutra su stalno veštački zvuci… i nekako mi više prijaju okolne uličice (mada bi mogle biti mnogo, mnogo čistije) i nevelike zgrade (doduše već prošarane savremenim novogradnjama, od 3-4 sprata, često veoma, veoma, veoma ružnim) koje bi mogle biti mnogo, mnogo urednije.

Sve u svemu – nikako ne pripadam svom realnom komšiluku. Mnogo se lepše osećam u svom virtuelnom komšiluku i zato jedan VEEEEEEEEEEEEEEEEEEELIKI pozdrav društvu sa ovog ćoška Interneta 😉

Advertisements
Овај унос је објављен под Društvo, Odnos prema životu, Svakodnevica и означен са , . Забележите сталну везу.

17 реаговања на Ogovaranje komšiluka…

  1. Negoslava каже:

    A ja sve vreme čekam da svratiš u tu teretanu … pa neka je i s hromiranim spravama.

  2. Alisa каже:

    Zanimljivo je kako stalno mislim da poznajem sve u mojoj virtuelnoj ulici, a onda naletim na još nekog „novog“ komšiju i ispostavi se da je on već dugo tu. Ali svejedno, drago mi je da živimo u istoj ulici.

  3. oblogovan каже:

    Imaš sajdžiju u komšiluku, čoovečeee…?! Ovaj jedini iz moje varoši je nestao/umro/odselio se još krajem osamdesetih… Radnja stajala neko vreme, pa je nadležni uklonili… Odličan tekst…

  4. rada72 каже:

    Odličan tekst. Lepo si opisao taj deo grada, tu velelepnu Zirinu zgradu i onu oronulu blizu nje. Lice i naličje ovog grada.
    Btw, nikada nisam kupovala u Ziri..i neću..

  5. ironijexl каже:

    Da, komšija, džungla od oštro suprotstavljenih kontrasta – od kiča i bede.
    Kod mene na Bulevaru je više banaka nego dućana, što je valjda i logično – moraš da digneš kredit da bi jeo ko čovek 🙂
    http://ironijexl.wordpress.com/2012/02/24/beda-najstrasniji-ljudski-izum/

  6. Wojciech каже:

    Virtuelna dukserica je uvek tu.
    Sa kapuljačom…
    Pozdrav! 🙂

  7. ivinsvet каже:

    Била пар пута у Зири, послом. И увек ми је била, не проналазим другу реч, стерилна. Све је ту, све је некако „фенси“, са оним холом, лифотовима, гомилом продавница, целим тим приступом да су „модерни хотел за модерне акције савремених пословних људи“ код мене су пробудили одбојност. И увек ми је мука кад из неког разлога треба да идем тамо…
    А можда није проблем у њима већ у мени која не волим те нове ствари које мењају неке старе, лепе. Знаш, ја још увек памтим „зградицу“ у крају у којој смо куповали хлеб, млеко и остале потрепштине. Поред ње је била обућарска радња из које се ширио мирис лепка, а шустер је био један сјајни чикица који је знао цео комшилук. Преко пута је била посластичарница у којој смо клопали шампите и кремпите – а шта би друго 😉
    Ничега од тога одавно нема. На месту зградице је улица – мало су мењали план тог дела града, ширили, измештали улице. Посластичарница је срушена, плац је деценијама „зврјао“ празан, а пре две године су почели да граде Веро. Ископали „провалију“ и то тако стоји. Ограђена рупа…
    Ма, боље да се зауставим, како сам кренула у коментару ћу написати роман…
    Иначе, одличан ти је текст….

    • noviinternet каже:

      Nije problem u napretku, novom, već u „napretku“ i „novom“ koje se nameće kao divno, jedino ispravno, kao „evropske tendencije“ i sl.gluposti. U Belgiji u jednom gradiću stoji i stajaće prazan plac, seju samo pšenicu ili detelinu, na smenu. S tog mesta se otvara pogled na dolinu i to neće nikad biti upropašćeno nekom zgradom (osim ako ne stignu naši investitiori!)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s