Razmišljajući o sopstvenim postupcima shvatim da u njima prepoznajem neke likove iz kniga koje volim. I mislim se da li ja te knjige volim zato što su mi slične ličnosti ili voleći te knjige se poistovećijem sa likovima iz njih? Nije to nikako jedan lik, to je jedna čudna slagalica u kojoj ima i kauboja i Indijanaca i filozofa i naučnika i umetnika i slabića i gubitnika, srećnih u ljubavi, ili onih koji pate… I pomislim da nešto više napišem na tu temu, kad ono – početak već imam 😉

Sopstveni portparol

Šta najčešće srećemo u literaturi? Stereotipe koji su pogubni, negativne modele života koji se prihvataju kao prirodne, normalne pojave, poistovećivanje sa tipovima koji pate, koji su cinični, na razne načine bolesni…

Može li se iz negativnog primera naučiti šta je pravilno? Samo će nas utvrditi u uverenju da se iz određenih uslova mora obavezno desiti određena posledica – jednako kao što se pomisli da će se nešto loše desiti ako nam crna mačka pređe put 🙂

Može li nas opis tuđe nevolje navesti da postupimo pravilno? Samo će nas dirnuti, ali pošto se „dešava drugom“ smatraćemo da se nama neće ili ne može desiti.

Zašto to preovlađuje u literaturi? Da bi čitaoca uhvatili u zamku, da bi se nametnuli, da bi plasirali svoje ideje pisci posežu za sve čudnijim situacijama, sve manje razumljivim motivacijama, opisima… U tom zamršenom klupku nema niti za koju bi se čovek uhvatio i koja bi ga…

View original post 81 more words

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s