Vreme


Vreme je lek… ali gorak lek! Ja i dalje ne mogu da progutam sećanje na izbegličku kolonu i muk nas koji smo ih izdaleka gledali. Ja i dalje ne mogu da zaboravim strah nezaštićene, prestravljene životinjice koja nema gde da se skrije (mislim na sebe) kad je za vreme bombardovanja počeo da se širi talas otrovnih gasova. Ja i dalje ničim ne mogu da opravdam stradanja nedužnog naroda (obrazloženja koja nam serviraju nisu i ne mogu biti opravdanja – kao što cijanid ne može biti hrana)

Vreme će pokazati… Kome? Kad nas ne bude bilo, kako ćemo znati šta je to vreme pokazalo. Šta će nam vredeti ako smo bili u pravu, a to nismo dočekali. Uteha ugnjetenih – vreme će doći glave onima koji čine zlo… a kad to? Kad učine još mnoga druga zla?!

Vreme je… rekoše političari, udobno zavaljeni u fotelje. Naše marionete… Videli ste kako izgleda lutak kad se otpuste konci koji ga drže – hrpica bez života. Kad oni koji drže konce budu otpustili ove marionete, šta ćemo mi biti? Takođe hrpice bez života, groteskno isprepletanih ruku i nogu, uvezani koncima nezaposlenosti, kredita, nevaspitanja, nemorala, na đubrištu koje je nekad bilo (i koje još uvek može biti) oaza i raj na zemlji.

Vreme je da budemo ljudi i ispunimo zavet patrijarha Pavla. Zar treba još vremena da prođe, još primera da vidimo, ili je dosta? Zar nije jasno? Sistem ne valja. U njemu biti, a se protiv njega boriti je bespredmetno. Ona šačica beskrupuloznih koja sve to vodi je šačica bednika – treba im okrenuti leđa. (Možda će i pucati u leđa, ne bi me čudilo, i toga se verovatno svi „obični“ ljudi boje. Ali milioni leđa su neprobojan štit.)

Vreme nema alternativu! Sad smo tu i sad treba da živimo, a ne da ubijamo vreme, ne da prihvatamo kao normalno sve to što je postalo uobičajeno. Zar smo zaboravili da postoje objektivna merila pravde i pravednosti?! Ona su u našim srcima, ne treba ih se bojati! Zar da svojim strahom i dalje radujemo one koji čine zlo?! Zar da se i dalje obogaćuju time što nas osiromašuju?! Pisalo je negde – stotinak najvećih bogataša bi moglo ČETIRI puta da iskoreni siromaštvo na Zemlji! Zar samo to nije dovoljno za osudu i prezir?

Vreme je da se izvinimo sami sebi što smo sve to trpili i da oprostimo sebi što smo bili manji od makovog zrna upirući pogled u moćnike sa nadom da će nam udeliti makar osmeh. Vreme je da se dobri udruže…

 

 

Advertisements
Овај унос је објављен под Demokratija, Dnevna politika, Društvo, Duhovnost, Manipulisanje javnosti, Obrazovanje, Odnos prema životu. Забележите сталну везу.

6 реаговања на Vreme

  1. ivinsvet каже:

    Крајње је време!
    Одличан текст. ОДЛИЧАН!

  2. Odličan tekst! I u potpunosti se slažem:“ Vreme je da se dobri udruže…“

  3. oblogovan каже:

    Vreme je… Za početak na ovom predstojećem (ako ga bude) referendumu… Koliko god da nas je, neka bar znamo da smo pružili ruke onako kako smo mogli.

  4. ljetakojadolaze каже:

    pokušavam da napišem nešto pametno, ali ne mogu. ja sam ona iz izbjegličke kolone 🙂 toliko je sjećanja navrlo u trenutku zbog jedne rečenice 🙂 znam samo da mi je drago što sam kao dijete od 6 godina znala da ne mogu da mrzim ljude, ma koliko zla nanijeli, zato sam i upisala psihologiju, zato i radim sa ratnim traumama, i radim na pomirenju, pogotovo mladih ljudi koji nisu ni bili u ratu a puni su mržnje… ljudi se ne zauzimaju za svoje potrebe, jer ne vide da su im ugrožene. naučili su nas da su nam i mrvice puno. kad shvatimo da možemo puno više, i kad se narod probudi (ako ikad) onda će doći do nekog napretka. dotad, neka se svako za sebe bori. i to je nekad dosta.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s