Poštar uvek viče dva puta


Jutro je već bilo poodmaklo, a vrućina povelika, pa je kombinovani hlad kestena, magnolije i gunje bio logičan izbor i za Gvendolinu i za mene. Odjednom, sa kapije neko glasno pozva:
– Gvendolina!… a malo zatim i moje prezime
Gvendolina diže glavu, bilo joj je neobično da čuje svoje ime, pogleda me iznenađeno. I meni je bio čudan nepoznat muški glas – ali u deliću sekunde mi bi jasno. To je naš novi poštar sačuvao navike iz starog „rejona“. Naime, ostalo mu je malo do penzije, pa su ga povukli iz službe u obližnjem selu i dodelili našoj ulici. A dok je radio na selu vikao bi sa kapije, prvo ime onoga ko je naslovljen na pošiljci, pa posle kraće pauze i prezime. Nema svaka seoska kuća poštansko sanduče na kapiji, a i lepše je nekako dati pismo ili pošiljku lično 🙂 A sa druge strane, često je u dvorištu pas, pa je bolje dovikati domaćine, nego rizikovati 😉
Kod mene je u dvorištu mačka :), ali on to nije mogao znati :), i zašto je vikao Gvendolinino ime?!
Iskobeljam se iz ligeštula, Gvendolina se protegnu, pa pođemo do kapije. Iz poštanskog sandučeta viri ćošak nečega: pismo ili razglednica?
Naravno da ne ponesoh ključ, ali je razglednica lepo virila, pa je pažljivo izvučem. E, onda je sve bilo jasno 🙂 To je bila razglednica Pekinga, naslovljena na Gvendolinu i mene. Moj potomak 🙂 je bio službeno u Kini i poslao jednu razglednicu i u Šabac. I lepo, čitko i jasno piše: Gvendolina i ja, ulica ta i ta, Šabac 🙂 I zato je poštar, držeći se svog običaja prvo viknuo Gvendolinino ime, pa onda moje.
Oduševimo se i Gvendolina i ja. Posebno Gven, jer je tekst glasio:
„Peking se jeste promenio, ali nigde nema takvih mačaka kao što je Gvendolina :)!“
– Pročitaj mi opet, zatraži Gvendolina
– Pa zar nisi zapamtila?
– Jesam, ali volim ponovo da čujem, mazno će Gvendolina

Razglednica je dobila počasno mesto u predsoblju – Gvendolina je bar deset puta ulazila i izlazila, samo da bi prošla pored „svoje“ razglednice, a onda istrča u dvorište. Malo kasnije, ispod kuhinjskog prozora se odvijao sledeći dijalog:

-… i, znaš Puki, on je i mene napisao na adresi i onda je poštar i mene zvao… i znaš Puki, to je razglednica iz Kine, i to je daleko, i znaš Puki, to je mnogo daleko… i znaš Puki, napisao je da tamo nema ovakvih mačaka kao što sam ja… i
– A jel napisao nešto za puževe?
– Pa… nije, ali možda će još pisati, pa će pisati i tebi, tešila ga je Gvendolina. Ali možeš da gledaš i da čitaš slobodno „moju“ razglednicu… Jel si video negde Kraku?
– Nije da nisam, ali znaš kako je s njim – gde ja okom, on skokom 😉 nemam pojma gde je sad. A što ti treba?
– Pa da mu ispričam za razglednicu! I za poštara i kako je vikao i … glas je bio sve tiši – očigledno je krenula u dno dvorišta gde Kraka vežba na poligonu 🙂

PS. Baš me zanima da li je poštar posumnjao nešto, ili mu ime Gvendolina nije bilo iznenađenje, pošto sad roditelji daju deci razna strana imena 🙂
PPS. Kad je Žukica dolazio posle podne, videlo se da posebno rešpektuje Gvendolinu – pa koja je još mačka dobila razglednicu iz Pekinga u poslednje vreme?! 😉

Advertisements
Овај унос је објављен под Svakodnevica и означен са , , , . Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Poštar uvek viče dva puta

  1. Branislav Bojčić каже:

    Sjajno 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s