19.8. u 7


U skladu sa imenom svoje virtuelne oaze odlučim se juče ujutru, tj. 19. avgusta u 7 sati da odem i dam krv na analizu. Posle očeve smrti moje zdravlje se malo bilo poremetilo. To je s jedne strane bilo (srećom) malo, a s druge strane ipak dovoljno dramatično, tako da zvaničnoj medicini nije bilo teško da konstatuje, analizom krvi, smanjenu funkciju štitne žlezde. Simbolički gledano (sad mi je tek ta misao došla) – nestao je – tako bi bar svako zaključio, veliki deo štita, ono nešto što arhetipski predstavlja otac porodice. Kako je majčina bolest već bila uznapredovala, sav teret je bukvalno bio ne meni (sin je bio odsutan nekoliko meseci) i umesto rešavanja problema na neke prikladnije načine, sve te muke su se skupljale pod grlom – i moj lični štit se „povukao“, ranjivost je bila velika, kao nebranjen grad u ratu. Ali, kao i nebranjen grad u ratu, i telo je živelo, i neke, zapravo mnoge druge poslove obavljalo. Posle te zvanične dijagnoze i razgovora sa nekim lekarima, u stanju pojačanog straha i strepnje od padanja u ruke zvaničnoj medicini (jedan od doktora me je pogrešnom terapijom dodatno unazadio i pogoršao stanje), prihvatim dakle određene hemijske lekove (hormonsku supstituciju) u minimalnoj količini, počnem da pazim na ishranu. Ta pažnja je bila minimalna, pa su i efekti bili srazmerni. Tih dana, meseci i godina čak, malo-malo, pa odem i dam krv na analizu. Posle onog prvog rezultata, kad mi je uz ostalo, i gvožđe u krvi bilo na nivou 2 ili 3, pojavila su se određena poboljšanja, ali je sve to stalno bilo slabo. Sad shvatam i da je to bio uvrnut, mada krajnje razumljiv pristup, zapravo uobičajen – moji rezultati su mi bili zamena za štit, i predstavljali opravdanje pred sobom i drugima za nemoć u rešavanju nekih problema, za stagnaciju. Posle majčine smrti, koja je, priznajem, predstavljala olakšanje, dugo vremena mi je trebalo da uopšte dođem kući. Kući, u smislu – staroj porodičnoj kući, a „kući“ u smislu da dođem sebi – pogotovu. Jer ja zapravo i ne znam šta se pod tim „doći sebi“ podrazumeva, odnosno šta bi trebalo da se podrazumeva. U laganom traganju svih ovih godina iskristalisalo se mišljenje da moraju biti pravilno hranjeni i telo i duša i um, da samo u tom nekom jedinstvu može biti pravi životni put. Bilo mi je, i i dalje mi je, strašno krivo što se tek posle posle mojih roditelja počelo kod mene pojavljivati osećanje slobode i lakoće u životu. Kuća, moja potencijalna realna oaza me je čekala, pojavila se i Gvendolina i priče o njoj. Opet element kojim izokola pravim nekakav štit, tražeći zapravo priznanje koje će me obodriti i pokazati da jesam na pravom putu. Kuća kao realni fizički štit, dvorište kao neka oaza, od sveta izolovana ali samo parcijalno – svi zvuci i razgovori iz susednih dvorišta i sa ulice su stalno tu. Kuća i dvorište su tu da mi daju šansu da podignem svoj štit, da izlečim svoju auru. Možda sve može brže, možda sve može efikasnije, ali ovo je moj puteljak, krivudav, uzan, neizvestan. Podrška koju, samim svojim postojanjem, daju meni drage osobe, sloboda koju mi moj sin daruje i neizreciva radost zbog njegove predivne devojke već neko vreme kuckaju po veštačkom štitu od bolesti, i kao da spadaju neki obruči oko mene, polako izranjam u nove dane. Radim sitne popravke po kući, razmišljajući o analognim popravkama u životu, ispravljam sebe, ukazujem sebi na to da potraga za ljubavlju i priznavanjem spolja, iako verovatno treba da postoji, ne može biti suština. Samospoznaja nije samosažaljevanje, a tako je lako skliznuti u te vode. Sujeta, pak, kao najjače đavolovo oružje, postoji kao stalna pretnja miru. Simbolično – jedini sladoled koji volim da kupim se zove „Nirvana“… A sve ovo pišem, jer rezultat krvne slike koji su mi juče dali, stoji, neotvoren na ormariću iza mojih leđa. Šta ću saznati? Čini mi se da je to prva analiza posle skoro dve godine. Prošle zime mi je lično bio težak period, u jednom trenutku su se pojačali neki simptomi vezani za smanjenje rada štitne žlezde. Onda se nekako, na jedvite jade, otrgnem, pošaljem sve gde se već šalje, i oporavim od toga. I sad otprilike završavam ovaj tekst, ali i dalje ne znam da li da odem i otvorim kovertu. Zvanična medicina je kovertirala potez. Šta je moj potez?

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu, Svakodnevica, Upoznaj samog sebe. Забележите сталну везу.

11 реаговања на 19.8. u 7

  1. Negoslava каже:

    Baš si me ganuo ovim tekstom. Mnogo.
    Verujem da si do sada otvorio kovertu. I znam da si se – popravio.

  2. CaraDara каже:

    Sad tvoji ostali tekstovi dobijaju potpuno novi smisao…Koverta manje više, možda je i Gvendolina dohvati. Uzmi Nirvanu i to sa keksom i nastavi sa pisanjem. 🙂

  3. noviinternet каже:

    Nažalost, u celom Šapcu ni jedan Nestle frižider sa sladoledom nije danas imao „Nirvanu“ – možda hoće time da mi nešto kažu? 😉

  4. ivinsvet каже:

    Сви текстови које пишемо су лични… Овај је нешто личнији…

    • noviinternet каже:

      Kroz sve što pišemo – tražimo sami sebe – ovo je bio (jedan) pokušaj objektivnijeg uvida u sebe i svoje stanje. Bez obzira što me samo nekoliko čitalaca i poznaje, ili upravo zbog toga, bitno mi je da bude što bliže istini, iako je sve uvek podložno nesigurnom sećanju ili želji za što boljim predstavljanjem. ..

  5. kornat каже:

    Pevaj, i to glasno! To je najbolji lek za štitnu žlezdu; provereno 😉 Kreni od pevanja dok se tuširaš i zaboravićeš uskoro na terapije!

    I naravno, piši…To ne leči samo tebe već i sve nas i sve oko nas ! Hvala 🙂

    • noviinternet каже:

      Hvala i tebi 🙂

      Vidiš, sve potiče iz detinjstva – mene su izbacili iz hora u prvom osnovne, jer mi je strah stegao grlo… Prihvatam savet i počinjem da pevam! Odma sad! O-oo-ooo – ooo odmaaaa s a-aaa–a- ddddd! (to je bilo to pevanje 🙂 nije ni čudo da su me izbacili, ali ne predajem se 🙂

      • kornat каже:

        Ćuti, mene su držali u horu jer je tata bio direktor škole, ali su mi zabranili da puštam glas, te sam samo zevala (naravno, iz 1.reda:) )
        No, kako sam čula za ovaj recept, tako sam, prvo u kadi, a potom svuda, počela da pevam što glasnije mogu. Na gradilištu ne raspoznaju da li ja pevam ili bager guseničar prolazi putem, ali ne marim ja..I pevam 😉 Izgleda šašavo, ali štitnjača me ne boli 🙂

      • noviinternet каже:

        Neverovatno! To je zaista gore nego moj slučaj – mene su izbacili iz hora iako mi je tata bio direktor škole 🙂 🙂 🙂

        A bageri mi ne trebaju – trenutno stanujem u prometnoj ulici, tako da imam autobusa i kamiona da se s njima „natpevavam“ do mile volje 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s