Da li su reči potrebne


– Što ćutiš? mazila se Gvendolina idući oko mene
– …
– Samo gledaš tu knjigu, hajde malo gledaj mene, pa leže na leđa i poče da se valja
– E, Gvendolinice, mače moje maleno-šareno, mnogo mi raznih misli podstiče ova knjiga, pa zato ćutim.
– A koja je to knjiga, ne vidim naslov odavde, priđe Gven i gurnu njuškicom korice
– Evo, vidi: „Toksično vaspitanje – emocionalna detoksikacija odrasle dece i zbunjenih roditelja“
– Ma nemaš šta da se zbunjuješ 🙂 – tvoje mladunče je super!
– Jeste Gven, ali tako mnogo sitnica i krupnica se dešavalo, sve to ostavlja trag…
– Ma ne sekiraj se, on je super, kad ti kažem. Ko mi je od vas uopšte umeo da priđe? On. A ko tako ume sa mačkama, taj nema mane, i Gven poče da prede
– Ali mene su neki detalji ovde vratili na sopstveno detinjstvo. Toliko toga se ne sećam, da se pitam šta je sve bilo? Moji roditelji…
– Naravno da roditelji mnogo utiču – eto Žukica naprimer… poče Gven i zastade, kao da traži reči
– Šta je s njim? On je dosta ćutljiv…
– To im je svima u familiji, još od teta-Lusi…
Sad je na mene bio red da prekinem Gven:
– Pa sad mi je jasno na koga liči – i glava i telo i – karakter! Ali mi nije jasno što se ne penje na magnoliju ili kesten.
– Pa zato što može da skoči skoro skroz!!!
– E, to je i Lusi mogla, zaista su tako građeni, nekako dugački…
– Kažem ti ja, sve je to familijarno, a pošto teta-Lusi nije mnogo govorila, ni oni nisu neke pričalice, ni on ni Žuća.
– Mi smo Lusi našli kad je bila beba, neko je nju i Likicu, njenog malog brata, bacio u naše dvorište… mislim da nije imala od koga da nauči da priča i da je uvek bila nekako posebna…
– Jeste, ona je čuvena u našim familijama, zvali su je „seven-eleven“ 😉
– 7-11? Da nije zbog njenih beba?
– Naravno, retko koja mama kod nas u familiji ima toliko beba. Čak i sedam je puno, ali jedanaest!
– Sećam se kako ih je sve lepo vaspitavala, ali kad su već poodrasli, onda se „spasavala“ od njih skokom na orman, ako su bili unutra ili na drvo… Nego, jel su Žukica i Žuća blizanci, baš mnogo liče?
– Nisu, oni su „petanci“ – njihova mama je imala njih 5. Imaju i tri sestre 🙂 Ali njih dvojica ne liče – to se tebi samo čini zbog istih šara. Žuća više voli da ide u lov i u avanture, a Žukica više voli da bude u dvorištu… Ali su obojica lepo vaspitani, uvek umiveni i čisti…
– I Žukica te puno voli…
– Volim i ja njega. A kad se s nekim voliš, reči nisu ni potrebne, ali ako ljubavi nema, onda reči ni ne vrede… reče Gvendolina i nastavi predano da „umiva“ svoje svilenkasto krzno.

Ostanem malo, gledajući Gvendolinu i razmišljajući o snazi osećanja i onih lepih i onih nelepih…

PS. O samoj knjizi ću pisati neki drugi put.

Advertisements
Овај унос је објављен под Ljubav, Odnos prema životu, Svakodnevica. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s