Da li su reči potrebne (2)


Bez obzira na mudre reči moje drage Gvendoline 🙂 (v. prethodni tekst sa ovakvim naslovom) mislim da jesu, čak i u ljubavi. Koristim njeno trenutno odsustvo 🙂 da nešto na tu temu ipak kažem nama koji koristimo upola manje nogu za kretanje, a ne umemo da ulovimo guštera jednim munjevitim udarcem šape, niti da uskočimo kroz odškrinut pozor.

Gvendolinče je u pravu – u ljubavi reči nisu potrebne – ko vas gleda zaljubljeno, ili koga osećate kao izvor neizmerne radosti – kako bilo šta možete reći što je od toga jače? Ali, ako u ljubavi reči i nisu potrebne, znaju da budu korisne. Da biste unapredili svoj odnos s nekim, da biste izbegli neki mogući sićušni nesporazum i tako predupredili lavinu nekog budućeg eventualnog nezadovoljstva – morate reći i svoju poneku misao, i svoju poneku želju…

Vuuuššššš – ulete Gvendolina kroz prozor… ne stigoh da isključim laptop.
– Šta to kuckaš?
– Nešto o rečima, znaš ono što si rekla o rečima i ljubavi, sve mi se čini da tu ima još toga da se kaže… počnem oprezno, da je ne uvredim.
– Naravno da ima puno, složi se Gven bezrezervno, ali reči prave probleme.
– Na šta misliš?
– Pa evo, kažeš mi: “Pazi da ne preturiš razglednicu!” (Gvendolina je dobila razglednicu iz Kine, v. “Poštar uvek viče dvaput”, i mada je razglednica na ormariću oko metar visokom, to ništa ne smeta da je to postalo Gvendolinino omiljeno mesto)
– Pa?
– Pa ako kažem “paziću”, jel to znači da ću paziti da ne preturim, ili da ću paziti kako da to izvedem, a ako kažem “neću”, jel to znači da neću da pazim ili da neću da preturim?!
– Hm, zaista se može postaviti to kao problem…
– Uostalom, reči su nesavršene, a te tvoje šarice kojima ih beležiš nedovoljne. Pa ja mogu da kažem jedno najobičnije ”mjau”, na devedeset načina, plus zavisi i kome se obraćam…
– Devet ili deset?
– Ni devet ni deset nego d-e-v-e-d-e-s-e-t 🙂 sve ti zavisi još od tona, od položaja glave, repa, brkova… shvataš?
– Aha, to se zove ”neverbalna komunikacija”, ima to i kod ljudi 😉
– Ali slabo! Sve ste zaboravili… ni ti ne umeš po mom koraku da znaš kakvo mi je raspoloženje, a svako mače to već zna!
– Pa dobro, ali uz odgovarajuće reči ja to mogu polako i da naučim… I, kakvo ti je raspoloženje? Gde si zapravo bila?
– Na stanici…
– Na kojoj stanici?
– Železničkoj, sa Žukicom.
– Pa što ste išli? Dolazi vam neko u goste? Pokušah da se našalim. Stanica je oko pola sata od kuće, mačećim korakom verovatno treba manje 🙂
– Išla sam da pokažem Žukici šta je samostan…
– ?
– Rekao je da je samostan kad neko živi sam, i da je tvoja kuća samostan, pa sam išla da mu pokažem da mora da piše tako…
– A, to ste išli do katoličke crkve… Daleko je, opasno je zbog saobraćaja. Molim te da ne izlaziš bez potrebe, a pogotovu da ne ideš na ulicu… I, naravno, u pravu si, samostan je reč koja se ne odnosi na našu kuću 🙂
– Da, ali vidiš, to je isto reč koja može da zbuni.
– Svakako, ali se zato drugim rečima može objasniti. Zato se može napisati, pa se pročita, pa ne mora da se pamti…
– Što se tiče pamćenja to se ne slažem – meni je moja mama rekla da se sve mora zapamtiti, jer ona nije uvek tu da ponovi! I ako se nešto ne zapamti, može da se pogreši, Gven odjednom poprimi izgled malog deteta-mačeta koje ponavlja važnu lekciju, tražeći odobravanje
– Dobro, jeste tako…
– A što se pisanja tiče, meni se sviđa što se u kineskom jednim jedinim znakom može da napiše: ”Prelaziti potok preskačući s kamena na kamen”
– To mora da si naučila od onog koji ti je poslao razglednicu 🙂
– Jesam, i zapamtila sam jer je to za mačke mnogo važna rečenica – poštuje jedno od osnovnih pravila – “Krzno i voda – to je nezgoda!”
– A meni je to pravilo pomoglo da ne moram da vičem na tebe, niti da te guram, ona prskalica za cveće tebi najbolje ”objasni” gde ne smeš da budeš!
– I zapamtila sam, zar ne? Eto, to ti ja kažem – reči nisu potrebne! trijumfalno će Gvendolina
– Ali šta je sve ovo bilo nego reči?
– Pa dobro – jesu, ali su osećanja važnija…
– I ”neopišljivija” – tj. ne mogu se opisati rečima dovoljno dobro, tu se slažemo… Pomazim je malo po svilenkastom krznu, odmah se „uključi“ predenje!
– Prrrr-prr-prrrrrr…
Posle par „mazova“ i puno predenja, upitah Gvendolinu:
– OK mazo, a da li reč ”večera” tebi sad lepo zvuči? Kakva osećanja izaziva :)?
– Mjau, još pitaš, baš sam se, mijau, umorila i, mijau, ogladnila dok sam išla sa Žukicom… reče Gven mjaušavinom 😉 jezika i pođe sa mnom do špajiza…

Advertisements
Овај унос је објављен под Ljubav, Odnos prema životu, Svakodnevica. Забележите сталну везу.

2 реаговања на Da li su reči potrebne (2)

  1. vuckovicnamestaj каже:

    Ne, reči su suvišne. Još samo da naučim da predem… 😉

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s