Princ iz Ribna i druge priče

U kovitlacu svakodnevice, zapravo u tom nekom stanju kad nismo „sad i ovde“, dok jedno mislimo, drugo radimo, a treće govorimo, skoro je nemoguće pogledati oko sebe, uočiti lepe i neobične stvari kojih ima i koje nam mogu oplemeniti život, učiniti trunčicu pametnijim, kompletnijim ličnostima. Takve mogućnosti nam se pružaju na putovanjima, koliko god ona kratka bila, na tim izletima IZ svakodnevice.

Sitnice ili krupnice 😉 koje tada zapazimo, zapamtimo ili fotografišemo obogaćuju život i nama i onima kojima po nešto od toga ispričamo ili pokažemo. A osećanje zahvalnosti koje (treba da) se javlja zbog prilike koju smo imali da otputujemo, boravimo negde i sretno se vratimo svojoj kući, upotpunjuje ceo doživljaj.

U Ribnu ima i vatrogasni dom. To je jedna jednospratna kuća sa troja crvena vrata:

Garaža vatrogasnog doma

I statuom svetog Florijana, zaštitnika vatrogasaca, na zdu:

Sveti Florijan gasi požar

Ljudi u selu su ljubazni, svako se javlja sa: „Dan“, a ako nešto i pitate, svi odgovaraju na manje-više jasnom srpskom. U selu je puno cveća, u svakom dvorištu i puno voća. Interesantno je što mnogi imaju i trambuline za skakanje. Bicikli su normalna pojava, voze i stari i mladi. Naravno, pred skoro svakom kućom su i dobri automobili. U selu je jedna (slovima i brojem – jedna ;)) prodavnica koja radi do 15h, jedan zadružni dom sa salom u kojoj se održavaju treninzi karatea, folklora, dečije pozorišne družine,… a kad treba tu se održavaju i priredbe, predstave. Na velikom broju kuća je natpis da se izdaju sobe i apartmani. Gazdarica našeg pansiona je pričala da su ranije Italijani puno dolazili na pecanje, ali da su sad te dozvole značajno skuplje, pa da zbog toga i ribolovci manje dolaze. Kraj Save je i tabla:

Obaveštenje za pecaroše, kako su pastrmke obaveštene – ne znam 🙂

dakle, upecana riba se može vratiti u reku, jer je udicu moguće izvaditi…

Skoro svako dvorište ima i psa, ali neki nisu vezani, pa slobodno trčkaraju po svojim ili komšijskim dvorištima. Naša gazdarica ima lepog, velikog vučjaka. Već je star, ima dvanaest godina i povremeno se lagano prošeta, pa onda opet dođe u društvo i sluša razgovore. Kad je jednom gazdarica i o njemu pričala i rekla kako sad teško ustaje i kako se eto muči, pa bi ona možda, ali veterinari to skupo naplaćuju… kažem joj da ne treba to da radi, ali da ne treba o tome ni da priča jer on sve razume i biće mu žao, pas je ustao i prišao mi, stavio svoju ogromnu glavu meni na koleno i počeo da se mazi…

Nekoliko domaćinstava ima i konje. U jednoj velikoj bašti, bliže Save uživa jedan Princ:

Princ iz Ribna

Ime mu pristaje, vrlo je lep, mlad, više ždrebe nego pastuv. Poslušno je došao za svojom mladom gazdaricom, devojčicom od 10-12 godina, do ograde i dopustio i da ga pomazimo.

Lepotu šuma i livada, reke, čistoću, biljurnost nekakvu sela i njegove okoline mogli ste da naslutite preko Sonijevih fotografija. Zaista u tako sunčanom ambijentu sve izgleda još lepše. Imali smo sreće, pa nas je vreme nas je takođe poslužilo. A onda je došao trenutak da se prođe pored ove table

i uz misao: „Vratiću se opet…“ krene nazad.

PS. Nastavak sledi, tj. ovo nije kraj, jer mi je ostalo još da u virtuelni album poređam slike iz bledskog zamka…