Zašto je kuso ono što je brzo i da li je brzina odlika inteligencije?


Posle dve nedelje odsustvovanja, vratim se juče u svoje dvorištance. Kad tamo – „srča“ do kolena – kesten, orah i gunje počeli da ređaju svoju ovogodišnju proizvodnju po celom dvorištu. To je izgledalo otprilike ovako:
DSC00763
Da li zbog davno urezane „mantre“: „Dvorište treba da bude počišćeno i uredno.“, da li zbog sećanja na uredna, kao umivena dvorišta oko kuća u Ribnu, obučem „radno“ odelo (stari duks kome neće smetati ako se i isprlja, a ni meni neće smetati ako ga isprljam) i vratim se u dvorište. Šta sad? Pošto je trava izgledala previše nežno, pomislim da bi grabulje bile jako grub alat, i počnem čišćenje „à la Pepeljuga“. To je značilo da otprilike na svakom kvadratnom metru izdvajam na jednu gomilicu orahe, na drugu gunje, na treću kestenje bez bodljikavog oklopa, na četvrtu bodljikave oklope i suve grančice.
Diveći se sjaju pojedinih kestenova i jedva vidljivim šarama na njima, nepažljivo se bocnem na jedan bodljikavi, već sasušen oklop. Pomislim kako iz jedne bajke prelazim u drugu, ali stogodišnji san, sa neizvesnim dolaskom nekoga čija bi me ljubav probudila, nije bio primamljiva varijanta – jer ja što hoću, uglavnom hoću sad i odma’. Zato dodam svojoj opremi i baštenske rukavice, pa za trenutak posao krete brže i lakše. Čučanje u početku nije bilo teško, posle malo i postade. Nije dolazilo u obzir da kleknem, jer je od jutrošnje kiše sve bilo mokro, pa nastavim skupljački posao malo čučeći, malo se saginjući (ispraviš kolena – saviješ leđa, neko savijanje ne gine).
Polako se poče pojavljivati trava prošarana gomilicama sortiranog materijala. Onda se setim da imam i malu stolicu (koju je još moj deda napravio), pa je iznesem u dvorište i čučanju i saginjanju dodam i treću pozu – sedenje na stolčici.

Radni ambijent :)

Radni ambijent 🙂


„A kad se je dosadilo Marku…“ tj. meni sve to, kad je bilo očito da će meni trebati dve nedelje da tako pokupim sve što je moje drveće za dve nedelje prostrlo po dvorištu, uzmem grabulje i pažljivo počistim preostale delove travnjaka, ponovo prikupljajući manje gomile, zatim u njima odvajajući po vrsti.
Bilo je tu i nekoliko pauza – ukusne i mirisne gunje sa mladim orasima su lepa užina 😉
Na kraju, zapravo pre kraja, jer dok ovo pišem, posao me čeka napolju da ga završim, na jednom mestu se napravilo brdo kestenja:
Prva trećina kesten-planine

Prva trećina kesten-planine


U obližnjem kontejneru je završilo 4-5 prepunih velikih kesa za đubre sa lakim otpadom – bodljikavim oklopima i suvim grančicama.
I tako razmišljam ja za šta će mi svo to kestenje. Setim se filma „Čovek koji je sadio drveće“. Imam kestenja za nekoliko hektara šume, onda bi oni porasli, pa bi cvetali s proleća, pa bi pčele pravile med (mnogo je ukusan, ako na Sajmu meda sad za koji dan na Tašmajdanu naiđete kod nekoga, slobodno uzmite, verujem da će vam se veoma dopasti i ukus i miris ;)).
Plan odličan – samo gde da nađem taj prostor koji ću pošumiti? Urbana gerila, ili kako se već zovu, oni što po gradu sade cveće, mi konceptualno ne odgovaraju, iako rade dobru stvar. Naime, svojim postupcima samo potvrđuju da jeste u redu sva ta nebriga o zelenilu čije vidljive posledice nije teško uočiti.
Za početak, bar da iskoristim svoje kestenje za reklamu:
Kesten-reklamica

Kesten-reklamica


Ako još neko iz virtuelnog komšiluka hoće svoju kesten-reklamu neka naruči – materijala ima!
E sad, za one koji su u čitanju dovde stigli, kakve veze sve ovo ima sa naslovom?
Dvojake. Moje razmišljanja, sad ću ih ukratko i izneti, moja razmišljanja po tim pitanjima se vrte u krug, ni Gvendolina nije umela da pomogne ;). Stoga, ako neko od vas zna nešto o ovim pitanjima, molim da mi pomogne.

„Zašto je kuso ono što je brzo i da li je brzina odlika inteligencije?“ – mini-esej na temu sopstvene gluposti

U prvom delu videli ste koliko je vremena trebalo autoru teksta da ipak napusti spori pepeljugijanski način razvrstavanja i čišćenja i pređe na malo efikasniji i brži. Da li bi sve od prve bilo brže, da ima neko ko bi mi zapovedao, ili da me neki urgentni posao čeka? Doduše, čekaju me razni poslovi, moglo bi se reći objektivno hitni, ali ja ipak tvrdoglavo nastavljam da čistim travnjak. Poslovi i dalje čekaju, travnjak nije do kraja počišćen, a ja već sat vremena pišem ove redove. Dobro, to je i mali odmor, ali ipak ne pomaže u rešavanju dileme. S druge strane osećam neizmernu zahvalnost što sam tu, što to razvrstavam, što se polako pojavljuje uredno dvorište. Verujem u stav da cilj nije cilj, već da je samo putovanje ka cilju važniji cilj našeg putovanja u bilo kojoj aktivnosti, da tako saznajemo i spoznajemo mnogo više nego ako se samo sjurimo i obavimo posao, pa onda juriš na sledeći, pa na sledeći,… Ta brzina je možda ona koja je isprazna – jeste da smo nešto uradili, a da li smo išta shvatili? I, na kraju krajeva, da li je posao i trebalo raditi? Kojim se to autoritetima i zašto potčinjavamo?
I takođe znam da u periodima kad moju oazu obasjava sunce ljubavi, ovih dilema i nemam, sve je kao pesma. Da li je moguće voleti sebe ne kroz prizmu tuđeg pogleda, nego isto tako kako volimo nekoga – sa radošću, sa bezuslovnim prihvatanjem… i tako sebi napraviti štit od nedaća i tako sebi dati lakoću postojanja?

PS. Gvendolina smatra da izreka „Što je brzo, to je kuso“ nije tačna, jer je ona, iako ima rep, tj. nije kusa, mnogo brža od mene – bez repa 😉

Advertisements
Овај унос је објављен под Duhovnost, Ekologija, fotografije, Ljubav, Odnos prema životu, Svakodnevica, Upoznaj samog sebe. Забележите сталну везу.

8 реаговања на Zašto je kuso ono što je brzo i da li je brzina odlika inteligencije?

  1. jadranbrkic каже:

    Ja kao dopisni član URBANE GERILE izražavam zadovoljstvom vašim tekstom i vašim delom.
    I pitanje:
    Koji kesteni su jestivi i kako se prepoznaju? Ne računa se odgovor da su jestivi oni koje kupujete od uličnih prodavaca a ni odgovor da su svi jestivi a neki od njih samo jednom.

    • noviinternet каже:

      Ako se ne računa ni odgovor da su to oni koji se kupuju na Kalenić-pijaci, onda jedino očigledna nastava: u Tome Rosandića ulici u Beogradu, preko puta Zaplanjske 44a ima jedan pitomi kesten. Znam i za jedan u Beloj Crkvi blizu gimnazije :), a poznaju se po tome što su im listovi duguljasti, a bodljkavi oklop sa mekim i gustim bodljama (a verovatno se može videti i na internetu negde slika).
      A kao dopisnom članu mogu da vam poklonim nekoliko lepih kestenova da tu negde i posadite 🙂

  2. nedodjija каже:

    pa upravo si ponovo izumeo taj stit: kontakt sa prirodom…. 🙂

  3. jelenakovincic каже:

    Mene su moja bašta i zemlja uopšte, naučile da je tačna izreka koju spominjete. Mnogo je razloga, a suština svih jeste činjenica da je svaka velika stvar deo malih, sitnih detalja, jednako važnih. Čim preskočiš jednu, to više nije to…kuso je. Baš kao i u životu.
    Pozdrav!
    p.s. Baš mi se sviđaju tekstovi, svratiću ponovo!

  4. ivinsvet каже:

    И ја сам неки дан на плацу скупљала орахе, брала грожђе и била мало домаћински вредна 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s