1 na 1, 2 na 1, 3 na 1 ili … ?


Lep, vedar i sunčan dan – prolazim kroz park i vidim slobodne ljuljaške – kao da me zovu 🙂 i odazovem se naravno (možda i zbog onoga što kažu da je moj deda govorio: „Dok te zovu, odazivaj se!“).
U tom momentu dece nije bilo, pa je moglo da se bira i ja izaberem jednu ljuljašku čije je sedište bilo ipak za nijansu više od ostalih. Smestim se udobno i malo zaljuljam, a Sunce lepo greje i ja odlučim da tu malo posedim i da se gušterišem 🙂 Bio je pravi gušt :)… Ali, da ne bi moj boravak tu izgledao bezrazložan (ni dete ni kuče ne dovedoh) uzmem mobilni da obrišem neke poruke, a i telefon malo spolja da obrišem…
Utom stiže jedan Aleksa sa bakom, malo kasnije jedna Danica a ubrzo se stvori i jedna Tea. Danica je bila sa kućnom pomoćnicom, bakom i mamom, a Tea sa majkom. I onda počeše nekako na smenu (prvo jedna mama, pa preuze kućna pomoćnica, pa dočeka baka, pa opet druga mama, pa tako redom…) da „vaspitavaju“ svoju decu/unuke. Bilo je tu svega. Od: „Nemoj da se ljuljaš tako jako inače više NIKAD nećemo doći!“, preko: „Ajde samo jedan zalogajčić još…“, do „Daj svoju loptu seki, vidiš kako je dobra…“ (Tea nije ‘tela 🙂 i imala je u tome moju punu, mada prećutnu, podršku :)).
Ni najmanje ne govorim protiv toga da se odrasli bave svojom decom/unucima ili da sa njima provode vreme – to je dragoceno za obe strane. Smeta mi to teatralno “vaspitavanje” pred svetom, to uvođenje poređenja, nadmetanja, te pretnje… sve to što se utiskuje u dečiju memoriju jer ih postiđuje, plaši, brine… Onda deca nekako shvate/osete da su te neke izjave lažne, da su neiskrene, pa kreću i sami u nadmetanje (sa odraslima ili sa drugom decom). Naravno, i nažalost, kad na Aleksu, Danicu i Teu dođe red, i oni će, skoro sigurno, ponavljati te «čarobne» formule, i tako «začarati» svoju decu i/ili unuke… Ja zaista ne mogu da se setim svih svojih postupaka prema svom potomku u tom uzrastu (i izvinjavam mu se sad kad ovo pročita 🙂 za ono pre), ali se sećam da je mene vređalo kad su za mnom išli sa „zalogajčićem“, ili koliko me je bolelo kad su mi nešto prebacivali ili me grdili…

 

Zaista mislim da se deca jedino ljubavlju mogu i moraju «vaspitavati».

Advertisements
Овај унос је објављен под Društvo, Obrazovanje, Odnos prema životu и означен са , , , , . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s