Ljudi kojih se ne sećam…


… ljudi od kojih su ostala samo imena – realni ljudi realnog komšiluka mog detinjstva:

Čika-Boža, baštovan i njegova žena Katica. On je bio visok, mršav, malo u plećima pognut čovek koji je nosio kožni kačket, a tetka-Katica je imala blistavo belu kosu, uvek očešljanu u punđu. Ne znam gde je bila ta njihova bašta, ni da li su moji baba i deda od njih nešto kupovali.

Čika-Gaja, poštar, zapravo službenik u pošti, i tetka-Zora, koju su svi zvali Zora Gajina, koja mu je izrodila petoro dece. Sve su ih odškolovali, tada je to bio stvarni znak uspeha i dece i roditelja, tada se to poštovalo. Tetka-Zora je bila krupna, i pomalo se gegala noseći svoje masivno telo. Ona je jedina bila debela u komšiluku, ali i jedina sa petoro dece.

Tu je onda bio i čika-Mika, učitelj, veoma vitalan čovek, koji bi verovatno doživeo i stotu da nije poginuo vozeći motor u svojoj osamdeset i nekoj. Njegova omiljena uzrečica je bila, kad neko kaže da nešto ne može: „Ajde, probaj, pa okreni na možnu stranu!“ Njegova žena, tetka-Kata, bila je najobrazovanija u komšiluku, završila je „abiturijentski kurs“ štogod to bilo! Oni su imali četvoro dece, tri ćerke i sina koji je nestao u vihoru II svetskog rata, ali su se oni, ili bar tetka-Kata, uvek nadali da je nekako, negde, uspeo da se skloni i da će se jednom javiti.

Slična je bila sudbina i sina jedinca tetka-Ice, njena kuća nije bila blizu naše, ali kod nje smo išli na slavu (više ne znam koju). U njihovim kućama rat se nikad nije pominjao.

U bliskom komšiluku bio je i čika-Ilija, opančar. Mi, deca, njega nismo znali – bio je dugo godina šlogiran i ležao u svojoj kući, u sobi do ulice i tu smo nekako uvek bili tiši kad prolazimo.

Čika-Vidosav i teta-Kristina (?) nisu imali dece. Retko su i izlazili iz svog dvorišta koje je bilo kaldrmisano.

Čika-Vladislav, kovač, nije skoro uopšte čuo. Tetka-Cana, njegova druga žena, je od njega poprimila tu osobinu, tako da je sve trebalo vrlo glasno govoriti, počev od „Dobar dan!“, na šta bi ona skoro sigurno rekla: „Zdravo ili dobar dan (zavisno od uzrasta sagovornika), izvini, ja ne čujem dobro!“. Većina konverzacija bi se na tome i završavala, a tetka-Cana nastavljala da zaliva cveće u baštici ispred svoje kuće.

Čika-Dragan Milkin je nosio naočare sa tako velikom dioptrijom da mu se oči uopšte nisu videle. Da li zbog toga, ili je bio i neki drugi razlog, uglavnom, deca su ga se bojala. Bio je službenik u fabrici, kao i njegova žena Milka. Nisu imali dece.

Preko puta je, u sobičku do ulice, otprilike 2×3, živela baba-Leposava. Krevet, orman, šporet i ona. Bila mi je veoma draga, dolazila je kod moje bake na kafu. Bila je najstarija u komšiluku i uvek u crnini. Njen sin, Slobodan, poginuo je, „udarila ga struja“, a igrom sudbine našao ga je sin, moj školski drug, Mića…

Još jedan drug iz susedstva, Jovica, je rano ostao bez oca. Živeo je sa majkom, koju su svi zvali Dika (Dikosava) Šumareva. Tek kasnije smo saznali da je ona strašno tukla našeg druga Jovicu i zatvarala ga u podrum, za kaznu…

 

Eto, to je deo ljudi kojih se ne sećam…

Advertisements
Овај унос је објављен под Svakodnevica. Забележите сталну везу.

4 реаговања на Ljudi kojih se ne sećam…

  1. oblogovan каже:

    Мене баш фасцинира то (не)сећање… Код свих. Кроз сва та сећања провејава нека иста нит: нису ни то била нека “лака“ времена, али некако су била сталоженија. Свуда, не само код нас.

  2. Zmajka каже:

    Oo ovo je tako dirljivo… Kao u Balaševićevoj pesmi

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s