O manastirima, vikendicama i još koječemu


U samom Vrdniku se nalazi manastir Ravanica, iz 1566. godine, kako piše iznad ulaznih vrata. Masivni zidovi koji ga opasuju, kao i konaci su belo okrečeni, a kako se sneg u manastirskom dvorištu nije sav još otopio, to je jedna moćna belina najupečatljiviji prvi utisak. Od relikvija izložen je deo moštiju kneza Lazara kao i ruske svetice Anastasije. Ikonostas je ogroman, ali skladan, kako su to samo stari majstori umeli da ukomponuju.

U manastirskom dvorištu je i česma na koju ljudi redovno dolaze po vodu, neki sa flašicom, kao ja, da mi se nađe u šetnji, neki sa 2,3,.. balona (zanimljiva reč za filologe 🙂 – zašto li se takve vrste posuda zovu baloni?!).

I tako natočim ja vode i krenem do najbližeg susednog manastira, manastira Jazak. To je bio drugi pokušaj. Prethodnog dana se prvi pokušaj završio odustajanjem, a zapravo nije ni čudo što na tom putu nigde nije bilo znaka za manastir, jer je trebalo da skrenem desno, a ja, pod uticajem TV (iz ranijeg perioda) – skrenem levo kod Albukerkija 🙂 i odem na suprotnu stranu…

Danas ipak krenem pravim (i dobrim delom pravim) putem, koji je počinjao solidnom uzbrdicom, ulicom sa tipskim prizemnim, radničkim(?) kućama iz perioda socijalizma. Dole, u samom mestu je i očito upravna zgrada nekadašnjeg rudnika, na pročelju iznad lepih velikih drvenih vrata skladni ornamenti i znak za rudnik – ukršteni čekići. Zdanje je podignuto između dva rata, možda bliže I svetskog rata, vrlo je lepo, mada sad izgleda napušteno(?).

I tako, pravac uzbrdo kroz nekadašnje radničko naselje, u susret suncu – baš je prijalo grejanje na zimskom suncu i uspon iako veliki i po dužini, a bogami i po strmini, nije bio težak. Na samom prevoju dve žene su razgovarale o tome koliko jaja im kokoške nose, pa mi bi nezgodno da ih pitam da li sam na dobrom putu, jer su mi dole u mestu objasnili da u jednom trenutku treba desno da idem, a da je levo isto put za manastir, ali zaobilazni. Pođem ipak tim levim ( 🙂 ) putem i posle jedno sto metara čujem zvuk sekire, da neko cepa drva… taj čovek nije bio daleko od puta, pa ga upitam da li se tuda ide do manastira. Može kaže on, ima i prečica, al je sad kaljavo. I složimo se da nastavim asfaltom.

Put je sad vodio nizbrdo. Silazim ja, pa se sve osvrćem, trebaće u povratku to brdo savladati… Posle nekog vremena u vrlo lepoj tišini, uz cvrkut ptičica (i po neki auto)vidim u daljini crkveni toranj, ali to je bila crkva u selu Jazak, a za manastir je putokaz pokazivao desno. Takođe je pisalo i Prnjavor (dakle nekadašnji manastirski posed).

Pored puta je Soni video kukurek (po analogiji sa nekada poznatim naslovom „Pinki je video Tita“, Soniju se dopalo da je njegov doživljaj imao prethodnika). Verujem da će u nekoj fotografskoj radnji imati uređaj za presnimavanje fotografija sa memorijske kartice, pa ću onda postaviti izložbu najnovijih Sonijevih fotografija.

Videli smo i izvor „Jazak“ i ljude koji su napunili gepek jednog povelikog audija, karavana, balonima sa izvorskom vodom. Bi mi glupo da prosipam vodu iz Ravanice radi zamene vodom iz Jazka, a nije me ni žeđ morila, tako da je degustacija te izvorske vode ostala za drugi put.

U blizini manastira su sirotinjske, male kuće, mala dvorišta. Svako dvorište ima kuče, i to ne jedno, ali je jedan vlasnik na kapiju stavio natpis: „Jebeš kera, čuvaj se gazde!“ i sliku velikog kaubojskog revolvera sa burencetom.

Sad se već video i manastir. Pre neku godinu smo tu bili na izletu sa Georgijem Nazarovim, i na livadi kraj manastira imali lepo predavanje o pravilnoj ishrani. Livadica je bila tu. Ali na parkingu pred manastirom nije bilo automobila. Pa šta, mislim se ja, valjda je zima, pa zato nikog nema. Ali nije to bio razlog. Razlog je što je manastir „zatvoren za posetioce od 23. februara do 28. februara zbog početka posta“ kako je pisalo na obaveštenju na (zatvorenim) manastirskim vratima.

Napravim još par fotografija, setim da smo na tom pomenutom izletu jeli i dudinje, dud je i dalje tamo, nagnut nad potokom – a najlepše dudinje su bile baš iznad vode i nedostupne.

Pođem malo levo od manastira, kad tamo znaci zabrane – neka kasarna. Vratim se do manastira i taman da krenem nazad istim putem vidim oznake planinarske: krug sa tačkom, strelice, linije… hm, dakle, to je ta prečica. Rekoh u sebi „pomozi Bože“ i kretoh uzbrdo. Bilo je zanimljivo, ne čak ni toliko kaljavo kako bi se moglo očekivati niti pak klizavo, jer je na mestima relativno i strmo. Bilo mi je drago što šuma nije olistala, nekako je ipak bilo udobnije videti 10-20 metara oko sebe. Povremeno uzdišući popenjem se tom stazom i ona me dovede do sporednog puta, a on do glavnog, na onu raskrsnicu gde su prethodno komšinice pričale o kokoškama i jajima. Tu je sad bio jedan žućkasti pas koji mi je objašnjAVao i objašnjAVao da tom stazom sad više niko ne ide i da se on jako iznenadio što je neko došao tim putem 🙂

E sad je samo trebalo sići onom dugačkom pravom ulicom u Vrdnik. Deca su se vraćala iz škole. Svi su lepo govorili „Dobar dan!“ i to je prijalo, i bilo mi je drago da im isto tako radosno i prirodno uzvraćam.

Pošto nije bilo prilike u manastiru Jazak da zapalim sveću svom ocu, jer bi mu danas bio rođendan, odlučim da odem u manastir Ravanicu u Vrdniku. Od glavnog puta do manastira vodi kratka uzbrdica, 30-40 metara, a posle onog brda od malopre, to nije uopšte izgledalo kao neki uspon.

Prilazim ja manastiru i čujem fantastičan, ali fantastičan solo bubanj, nešto kao da se drvenim palicama udara, potpuno nejasna vrsta instrumenta (a to nije ni čudo što ne umem da razlikujem jer su me još u I osnovne izbacili iz hora), ali očito neke udaraljke. Bilo je prosto fantastično (sad vidim tri puta istu reč, ali zaista jeste) vanvremenska muzika, ali super ritam… I u tom se muzika utiša i prestade. Bi mi žao. Stupim u manastirsko dvorište, a ka meni ide mladi kaluđer: „… izvinite, zatvaramo, znate, zbog posta…“. Izvinim se i ja njemu, i izađem. On zaključa vrata. Mislim da je on udaranjem o drvene statue, čija mi je uloga sad postala jasna, označavao da će se vrata zatvoriti i da će početi služba…

I tako, ne dade mi se da ocu zapalim sveću – možda zato što je bio komunista, od onih koji su zaista u to verovali i zaista nesebično radili za dobrobit drugih…

PS. O vikendicama i ostalom što mi je na ovom izletu padalo na pamet nekom drugom prilikom.

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu, Putopisi, Svakodnevica и означен са , , . Забележите сталну везу.

2 реаговања на O manastirima, vikendicama i još koječemu

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s