Bakica crvene kose


Silazeći niz četiri stepenika na ulazu u prodavnicu zdrave hrane u Kičevskoj ulici, naiđem na majušnu, mršavu staricu koja je vukući nekoliko propisno natovarenih torbi i kesa upravo izlazila iz radnje. Pridržim vrata, pokušam da joj pomognem i da joj te torbe podignem, ali su ih njeni smežurani starački prsti čvrsto držali. Izađe ona na jedvite jade, svaki stepenik je savladavala kao malo dete – prvo stane jednom nogom, pa onda privuče drugu i tako na svakom stepeniku.

Uđem ja u radnju, sačekam red, kupim jednu kombuhu, jer mi je bio plan da se prošetam, pa da imam piće u rezervi 🙂 . Moje zadržavanje u prodavnici nije bilo predugo, 5-6 minuta, a kad izađoh, videh staricu na 5-6 metara od prodavnice kako sitnim, sitnim koracima napreduje. Kosa joj je bila kraće ošišana, jake boje, nešto između tamnije narandžaste i crvene, imala je neki svetlo smeđi mantil, i maramu oko vrata, braon pantalone i žute antilop cipele …

– Evo mene opet, pokušah da se našalim, dajte da Vam pomognem… i ona prepusti torbe iz jedne ruke meni, pa se slobodnom rukom osloni na moju i mi kretosmo. Na moje pitanje kuda idemo, ona tihim, tanušnim glasom reče da treba da pređe preko ulice. I da je operisala oba kuka, pa da ne može da ide. Uveravajući je da ću joj pomoći i da ništa ne brine, kretoh uz nju ka prelasku preko ulice. Za one koji ne znaju taj kraj, samo da kažem da je dosta prometno i da taj prelaz koji je ona „izabrala“ nije imao semafor. Pređemo nekako, zaustavljajući nestrpljive vozače i dođemo na mali skver. Ona pokaza prstom na klupu, shvatim da hoće da se odmori. Sede polagano, sa nesigurnošću/strahom se spuštala na klupu. Uglavnom gleda u zemlju. Kaže kako treba da stigne do trolejbusa, pa da ide do Beograđanke. Pitam je za adresu, rekoh možemo taksijem, da bude brže, da ću ja platiti, da ne brine. Ona odgovori da ne čuje dobro, da je jednom imala visoku temperaturu i da otad ne čuje. Poče se meškoljiti na klupi. Pitam je da li hoće da krene, ona klimnu glavom. Uzmem joj i stvari koje je nosila (cenim otpilike da je bilo bar 6-7 kg), ona pita da li da i sama ponese deo, ali mi ipak dopusti da uzmem i njenu tašnu. I nastavimo mi, nogu pred nogu, tačnije n…….o……g……u…………….p…….r…….e…….d…………… n…….o…….g…….u……… preko skvera do sledećeg prelaza, pa kako se tu račva više ulica i ulaz za parking, to je već bio pravi podvig u toj puževskoj brzini. Nastavimo pored Kalenić pijace. Tu me primeti jedna koleginica, rekoh da ne poznajem baku, nego joj samo pomažem. „Pa dokle?“ upita me Olga. „Nemam pojma…“

Kad prođosmo pijacu naiđemo na skver gde je spomenik Soji Jovanović, i na tom skveru ima takođe klupa, pa se odmorimo opet. Opet je ja pitam za adresu, opet se ona opravdava svojom gluvoćom. Jasno mi je naravno da je nepoverljiva, ali ne umedoh da je uverim da možemo i brže stići njenoj kući nego na način na koji je ona naumila. Krenemo odatle, opet sa prelaženjem ulice, a ona svaku i najmanju uzvisinu jedva savladava. Doduše, onako lagana nije mi predstavljala nikakav teret, čini mi se da su njene torbe bile teže.

Priča ona nešto o trolejbusu opet. Sad mi već nije bilo jasno da li zna šta priča, ali znala je, itekako. Dogeguckamo se do stanice trolejbusa to je prekoputa tzv. Gradića Pejton i tu ona meni odšapuće da treba da idemo do Beograđanke, pa onda na 52 ili 53 da je otpratim, a dalje će ona lako(!) jer joj 52 ili 53 staju tik ispred vrata zgrade. Uđemo mi u trolejbus, prestoji ona te četiri stanice do Beograđanke, grčevito se držeći za šipku (u tom trolejbusu napred i nema sedišta samo visoki štitnici oko točkova). Izađemo kod Beograđanke. Tanušnim prstom mi pokaže da hoće da pređe preko ulice – kako nam je to uspelo, nije mi jasno, jer tu automobili, autobusi i trolejbusi prosto šišaju.

A onda, prstić pokaza na ulaz u robnu kuću. I tako, zahvaljujući bakici crvene kose ja uđem u Beograđanku prvi put posle više godina. Ona očito zna kud ide, komanduje mi svojim prstićem i mi zaobiđosmo pokretne stepeniice koje idu na gore, i dođemo do pokretnih stepenica kojima se silazi dole. Pošto je njena veština ulaska u trolejbus pokazala da su joj ruke dovoljno jake, nije me bio strah od pokretnih stepenica. I zaista, uhvati se za držače i stade na stepenik skoro neverovatno lako u odnosu na kretanje ulicom. Isto bez problema i siđe. Opet pokaza kud treba i mi izađosmo na Masarikovu ulicu, pa ka ulici Kneza Miloša, i tu pređemo na semaforu, ali je srećom onaj pravac niz ulicu duže zatvoren, tako da na nas nisu ni ablendovali ni svirali… Već je pao mrak. Dođemo do stanice i ona me povuče za rukav – mora kaže, da me poljubi. Dobih tri poljupca u obraz. Pomilujem je po obrazu. Dođe autobus, ona uđe, jedna devojka pomože i od mene uze stvari i bakica crvene kose ubrzo nestade iz mog vidokruga…

Taj put od Kičevske do stanice kod Vaznesenjske crkve, sa prevozom trolejbusom bi trajao najviše pola sata da nije bilo bakice crvene kose, a ovako, sa njom je trajao – više od dva sata! Kad je konačno opet bilo moguće da normalno koračam izgledalo mi je kao da imam krila (red granny,  a ne red bull!). Ruke su mi u laktovima bile ukočene, jedna zbog preteških torbi, druga zbog pridržavanja bakice…

Bilo mi je posle jasno da njena gluvoća nije baš tolika, da joj verovatno služi kao odbrana. Ako joj je uz moju pomoć trebalo dva sata od prodavnice do autobusa koji će je odvesti kući, znači da je toliko trebalo i do prodavnice… Nije mi uopšte jasno što je čak tu, u centar dolazila, „zdravih hrana“ sad ima u svakom naselju.

Nadam se da je lepo stigla kući. Moram pitati u prodavnici u Kičevskoj da li su je zapazili, da li je više puta dolazila, jer onaj „munjeviti“ prolaz kroz Beograđanku pokazuje da je trasa dobro uvežbana… E, starosti, grbavo oružje… A istovremeno tolika upornost, i tolika snaga…

PS.

Sad kad je priča izneta u javnost, makar virtuelnu, ne znam da li se događaj može zvati dobrim delom, da nije sebično s moje strane što o tome pišem? Ali mi je izgledalo potrebno da bakicu crvene kose i neobični događaj sačuvam malo duže u sećanju tako što ću ga pribeležiti. Posebno su interesantne i reakcije prolaznika, pogledi drugih starijih osoba sa štakama ili štapovima – odjednom ih je bilo nekako puno na ulicama, više od deset mogu da se setim. Bio je i jedan vozač ogromnog džipa koji je vozio trotoarom pravo na nas, pa otvori prozor da „objasni“ da je to njemu put do parkinga, da on „nema kud“, ali nešto u pogledu na bakicu ga je smirilo i lagano nas je zaobišao.

Takođe, na momente kad mi nije bilo jasno kako ću dalje s njom kad ne znam gde stanuje, padalo mi je na pamet da zamolim policajca za pomoć. Ali, kao za inat, ili za sreću, nije ih bilo na našem putu. Mogu misliti koliko bi nju to uznemirilo, a ni meni ne bi bilo prijatno da naiđem na nekog netaktičnog u toj situaciji.

 

PPS.

Ako negde vidite bakicu crvene kose, znajte da vas očekuje duga, vanvremenska šetnja gradom… Šetnja u kojoj će ona trasu pokazivati prstićem, a koji put vas milo i zahvalno pogledati.

 

Advertisements
Овај унос је објављен под Društvo, Odnos prema životu, Svakodnevica. Забележите сталну везу.

7 реаговања на Bakica crvene kose

  1. HappyGirl каже:

    Meni je drago što je priča dospela u javnost 🙂

  2. Огњена каже:

    Priča je životna, tako lepo, suptilno ispričana, da samo mogu kao HappyG da kažem da mi je drago što si nam je podario. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s