Selo, grad, metropola, selo


Pišem ovaj tekst u kući koju je podigao moj deda. Srećnim sticajem okolnosti dobio je premiju na lutriji, a baka je imala nisku dukata koju je donela u miraz, pa su to njih dvoje uložili u izgradnju kuće. Deda je iz sela Mišar, onaj Mišar gde je bila Mišarska bitka 1806, došao u grad, Šabac, zaposlivši se, posle odsluženog vojnog roka, kao bolničar u šabačkoj bolnici. On je vrlo rano ostao siroče i njega i njegovog starijeg brata su prihvatili u jednoj imućnoj porodici, i to se uvek u našoj kući poštovalo i poštovaće se, ali pošto nije tema ovog teksta neću pisati o detaljima iz tog perioda (onoliko koliko je do mene dospelo iz porodičnih priča).

Moj drugi deda, po očevoj liniji, je takođe sa sela, ali iz Mačve, došao u Šabac i radio kao abadžija. Otac je od njega naučio da šije i to je uvek bio ritual – sedanje za šivaću mašinu, onu sa točkom sa strane, i porubljivanje ili neka manja prepravka su mogli da počnu… Otac je završio školu, to se nekad zvalo Viša pedagoška, i radio je u prosveti. Duže vreme je bio i direktor jedne škole, i puno su ga poštovali. Otac je obezbedio stan u Beogradu od dela svog nasledstva od kuće svog oca, a majka je na to dodala deo od prodaje neke zemlje koju je njen otac imao (to sad više nemam koga da pitam – da li je ta zemlja bila poklon od dedinih dobročinitelja ili je on kasnije kupio od svoje ušteđevine).

Sad je dakle na mene red. I što više mislim, sve jasnije se ocrtava plan – krug treba zatvoriti – idem na selo! Idem na selo, jer mi je odavno dosta bučnog, veštačkog života u gradu, gde je vazduh – „mešavina otrovnih jedinjenja“, gde sunce ili nemilosrdno prži ili se i ne vidi od zgrada, gde se na buku automobila preko dana uveče nadovezuje buka iz kafića, gde bledunjava deca jedu „brzu hranu“, gde se ljudi upoznaju i druže tako što izvode kučiće u šetnju. Nemojte misliti da imam nešto protiv pasa – u svom seoskom domaćinstvu ću i ja imati psa, i tome se jako radujem, ali to neće biti pas koji će nositi prsluk kad je hladno 🙂

S obzirom da i ja radim u prosveti, jasno je da je moja ušteđevina mala. Verovatno ću zato na svom imanju u početku prvo spavati u šatoru 🙂 ali ne mari. „Idem tamo gde je sve po mom“ (https://www.youtube.com/watch?v=QFk3CtHVZ0I). Ne idealizujem ja seoski život. Naprotiv. Pogotovu ne idealizujem ono što se sad pod tim podrazumeva ili se u ranijim godinama podrazumevalo.  Naime, težak život na selu onih koje feudalci, a potom kapitalisti izrabljuju, život koji su oni prihvatali kao neminovnost zbog svoje neobrazovanosti, bio je robovski. Doduše, ni u gradovima danas nije ništa bolje – ljudi žive jedni drugima nad glavom, jurcaju do posla (ako ga, u ovo današnje vreme, uopšte i imaju), sve što zarade potroše na „stan i hranu“.

Ono što ja planiram da ostvarim je slobodan život, dostojan čoveka. Svakako da ću izvesne prednosti „civilizacije“ da primenim i/ili iskoristim, ali ću takođe imati svoju baštu, voće i povrće, orah i lešnik… I ništa od toga neće biti, na nevidljivi, ali ništa manje opasan način, upropašćeno pesticidima. A kad se skućim i iz šatora pređem u svoju kuću biću srećna osoba koja je ispunila svoj san. Sve ovo pišem i radi sebe i „pour ma descendance“, a i svakom ko bi iz mog virtuelnog komšiluka u jednom trenutku hteo da pređe i u moj relani komšiluk 🙂

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu, Svakodnevica. Забележите сталну везу.

12 реаговања на Selo, grad, metropola, selo

  1. …Каква свежина из ових редова!
    Подржавам, поздрављам и планирам да следим.

  2. Wojciech каже:

    I ja te podržavam! 🙂
    Ako rešim da svratim… Mislim ima li nekog bunara ili potoka? Da oladimo gajbu? 🙂
    Pozdrav!

  3. oblogovan каже:

    Леп план. Срећно, друже…

  4. prevrat каже:

    Reblogged this on М Е С Т О ЗА Н А С and commented:
    S obzirom da i ja radim u prosveti, jasno je da je moja ušteđevina mala. Verovatno ću zato na svom imanju u početku prvo spavati u šatoru 🙂 ali ne mari. „Idem tamo gde je sve po mom“

  5. Milovanović Siniša каже:

    Hajde i tebi da citiram Zvoneće kedre Rusije,knjigu petu
    „…„Zameci nove predivne budućnosti su – u ruskim vikendašima!“
    – ove reči odjeknule su same od sebe iznenada u meni. Anastasija u
    tom trenutku nije bila pored. U trenu sam se prisetio sa kakvim je
    oduševljenjem i radošću govorila o ruskim vikendašima još pre četiri
    godine. Ona smatra, da se upravo blagodareći vikendašima na Zemlji
    nije dogodila planetarna katastrofa 1992.godine. Tako se desilo, da je
    upravo u Rusiji započeo taj čudnovati pokret, pomilovavši delić
    Zemlje… Setio sam se kako je o tome pričala:
    „… Milioni pari ruku ljudskih sa ljubavlju su dotakli Zemlju.
    Upravo rukama svojim, ne uređajima kojekakvim. Rusi su dodirivali
    nežno Zemlju na svojim malenim parcelama. I ona je osećala. Osećala
    je Zemlja dodir svake ruke ponaosob. Zemlja, premda velika, veoma je
    – veoma osetljiva. Našla je u sebi snage Zemlja da još izdrži“.
    Tada, pre četiri godine, nisam prihvatao baš ozbiljno njene
    izjave. Ali sada, posle upoznavanja sa mnoštvom pokušaja ljudi iz
    raznih zemalja sveta da sazdaju duhovno-ekološka naselja, odjednom
    sam shvatio…“

  6. HappyGirl каже:

    Držim figa da plan uspe pa i ja da krenem za tobom 🙂

    • noviinternet каже:

      Kao što i piše na tvom blogu – zanimljiva je umetnost življenja. Kakvu sliku zamislimo i kakvu ćemo životom naslikati u ogromnoj meri od nas zavisi. Da li je motivacija unutrašnja ili spoljašnja, koliko smo istrajni, disciplinovani… Baš me zanima šta će od mene biti…

  7. Повратни пинг: Pomoć za ostvarenje sna | noviinternet1987

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s