Namur, Belgique


Namir (Namur) je grad sa oko 110 000 stanovnika u valonskom (frankofonskom) delu Belgije. Par kilometara od centra Namira je, po njihovim merilima, seoce – Belgrade 🙂 Ime je dobilo po kafanici, pivnici iz XVIII veka, kao podsećanje na uspeh Eugena Savojskog i dobijenu bitku za oslobodjenje Beograda (ovog našeg :)) od Turaka. Ta bitka je bila 1717. godine (dvadesetak godina je tada Beograd bio pod Austrougarskom, da bi 1739. opet dospeo pod tursku vlast… ali istorija nije tema ovog teksta, niti je meni jača strana 🙂 )

I tako, u Belgiji od pocetka XVIII veka postoji Belgrade. Pre četrdeset i dve godine, 1973, došlo je do bratimljenja Belgrada i beogradske opštine Stari grad. Učenici osnovnih škola su za vreme leta odlazili na organizovana, zajednička letovanja (kako je to bilo u Jugoslaviji, išlo se npr. u beogradsko dečije odmaralište na Hvaru… ), a takodje su naši učenici išli u Belgiju… dobra, stara vremena… Interesantno je da je fudbalski klub Belgrada nazvan Etoile rouge de Belgrade (Crvena Zvezda) prema beogradskoj Crvenoj Zvezdi, i to ime nosi i danas.

I zato smo mi zapravo išli u Belgrade, kod starih prijatelja. To s punim pravom možete reći kad nekog poznajete preko četrdeset godina, zar ne? Rejmonda i Marsel su nas dočekali kao rod najrodjeniji – bili smo kao porodica tih nekoliko dana koje smo proveli u Belgradu. Marsel je inače bio u zarobljeništvu u II svetskom ratu, pa smo slušali i njegove priče o dogadjajima u logoru i na farmi gde je kao zarobljenik radio. Marsel će ove godine krajem jula napuniti 95 godina!

Kako smo u Belgrade stigli 12. juna predveče, tek smo sutradan otišli do Namira, u obilazak grada i tvrdjave. Bila je subota, pa su centralne ulice bile zatvorene za saobraćaj, a u mnogima su prodavnice zauzimale trotoare i/ili kolovoze

Glavna ulica Namira - Ulica Andjela

Glavna ulica Namira – Ulica Andjela

Posebna je bila (za njih) atrakcija što je na glavnom gradskom trgu bio sajam provansalskih proizvoda.

208

U dnu slike je gradska skupština, a desno dole se vide krovovi šatri pod kojima je bilo raznih proizvoda iz Provanse (parfemi, igračke, sirevi, vina, suhomesnati proizvodi… pravi vašar)

Za ljubitelje maketa tu su bile čitave naseobine mijaturnih dimenzija:

209a posebno su prodavane i figurice (neobojene jeftinije 🙂 )

210Pošto smo obišli dva-tri kruga kroz provansalski vašar, krenuli smo ka tvrdjavi. Namir je sličan našem Beogradu po tome što se nalazi na ušću dve reke. Ovde su to Sambra i Meza. Kejovi su uredjeni i predstavljaju lepa šetališta, a veći broj mostova omogućava da prelazite iz jednog dela grada u drugi.

212Mostovi su ukrašeni žardinjerama sa cvećem:

233Na samom ušću je nekoliko kafanica, tu pristaju i brodići koji voze turiste (u Belgiji je normalno da ljudi iz jednog mesta dolaze u drugo, tako da turisti nisu obavezno stranci u punom smislu te reči). Za šetače i turiste tu su bile i klupe, stolice, lezaljke…

216Krenuli smo strmim stepenicama na tvrdjavu i uskoro već imali lep pogled na Namir:

217Tvrdjavu krasi i jedan neobičan moderan spomenik koji se presijava na suncu – to je džinovska kornjača koja svog jahača velikom brzinom (kosa mu vijori na vetru) nosi u neke misteriozne daljine. Ne znam da li je skulptura pravljena prema nekom književnom delu – mada je moja prva pomisao bila – Zil Vern…

219Onda smo se još malo penjali i videli mnogo veći deo oblasti Namira

223a tu smo naišli i na drugu skulpturu istog autora. Ovde je natpis ostao sačuvan (nije ni kod njih baš sve idealno) – u pitanju je „Covek koji je merio oblake“

224Tvrdjava u Namiru je i visoka i velika. Na slici je most u okviru same tvrdjave, to je i najviša tačka tvrdjave. Po tom mostu se automobili kreću u oba smera…

225Tu smo sada prošli na stranu tvrdjave koja je okrenuta ka Mezi (la Meuse). Grad preko mosta je Jambes, pripada Namiru (kao i „naš“ Belgrade)

227Na kuli koja je iznad ušća je valonska zastava sa simbolom Valonije – crvenim petlom na žutoj pozadini…

232Sa tvrdjave smo se vratili u centar, kod železničke stanice jer odatle polazi autobus broj 8 na liniji za Belgrade. Rejmonda nam je kupila kartu (nešto kao Bus-plus) za više vožnji, pa smo uredno „otkucali“ tri karte i krenuli „kući“, na večeru koju je za nas spremio Iv, Rejmodin sin, koji je završio hotelijersku školu, radio dugo u restoranima, a sad radi i kao profesor u toj istoj hotelijerskoj školi (ona se nalazi u divnom zamku na tvrdjavi u Namiru, ali odatle nemam slika).

Advertisements
Овај унос је објављен под fotografije, Putopisi, Reportaže и означен са , , , , , , , , , . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s