Brisel, drugi put


Pošto je naša prva poseta Briselu bila kratka, odlučili smo da ponovo odemo i vidimo bar još koju znamenitost. Ovaj put smo iz voza izašli na stanici u novijem delu grada. Ispred stanice, na prostranom platou dočekao nas je, pomalo neočekivano, ovaj spomenik

236

Spomenik Simonu Bolivaru, oslobodiocu Venecuele, Kolumbije, Ekvadora, Perua, Paname i Bolivije!

U ovom delu Brisela je sve nekako mrtvo, otudjeno – blještavi, visoki neboderi, velika rastojanja, automobili koji brzo klize ulicama sa puno traka u svakom smeru…

238

U okolini su samo moderna, staklena zdanja…

… medju njima je i zgrada Evropskog parlamenta

322Samo smo ih mrko pogledali i produžili dalje 🙂 Naišli smo potom na jedno veliko zdanje, klasične arhitekture i na planu grada utvrdili da je to kraljevski dvor. Obišli smo skroz okolo i došli sa prednje strane. Tu smo videli i protest grupe aktivista i njihov poziv u pomoć:

326

Kraljevski dvor u Briselu

To je protestni plakat protiv uništavanja grada Hasankeyf, verovatno najstarije stalno naseljene oblasti na svetu (procenjuje se na 10 000 godina u kontinuitetu) koja se nalazi u Turskoj, na obali reke Tigar, a evo i fotografije ( iz teksta http://www.smithsonianmag.com/travel/endangered-site-the-city-of-hasankeyf-turkey-51947364/?no-ist)

Hasankeyf

Hasankeyf – ukoliko se izgradi hidrocentrala, grad će biti potopljen!!!

Rastužuje i nervira (izazivajući nemoćni bes) ta bahatost koja se širi svetom. Umesto da se stvari unapredjuju, umesto da se svetsko kulturno-istorijsko nasledje čuva, donose se odluke o uništavanju pojedinih lokaliteta ili čitavih oblasti i zemalja, jer se tako tamo nekim bilijarderima ćefnulo… E, baš bi mi bio ćeif da se spase Hasankejf 🙂 (mada je u ovom i ovakvom poretku šansa verovatno minimalna 😦 )

Ulazak u park je delovao umirujuće posle tih turobnih misli. Park se zove Park pedesetogodišnjice, jer je u njemu spomenik podignut prilikom proslave pedeset godina nezavisnosti Belgije.

To je veliki i lep park. Celom dužinom ove aleje, sa njene leve strane su sportski tereni – fudbal, odbojka, košarka, kao i deo sa toboganima i ljuljaškama.

333

Jedna aleja u parku Cinquantenaire

U parku su i dva velika muzeja:

334

Vojni muzej u parku

Desno od muzeja je i spomenik pedesetogodišnjici nezavisnosti Belgije, trijumfalna kapija impozantnih razmera. Smetalo mi je ovo nešto tačno na sredini trijumfalne kapije, ali nije bilo moguće to izbeći da se ne vidi na slici

335

Trijumfalna kapija – simbol 50 godina nezavisnosti Belgije

A „to nešto“ je – restoran, ali ne bilo kakav. Veliki kran podiže celu tu platformu, sa sve drvećem, pošto gosti zauzmu mesta i – ručak može da počne!

336

Restoran koji se kranom podigne (!) iznad tla – gosti se vezuju pojasevima za stolice koje izgledaju kao fotelje u svemirskoj stanici 🙂

Kad se pridje dovoljno blizu, može se bolje uočiti kako izgleda trijumfalna kapija. Na vrhu je natpis sa godinom izgradnje (1905), grbom Belgije i četvoropregom.

337

Detalj Trijumfalne kapije, spreda

339

Detalj Trijumfalne kapije straga

Osim prethodno pomenutih igrališta u parku je jedna grupa vežbala tai-dji, a trening je vodila jedna Kineskinja (vrlo je lepo izvodila lagane pokrete duge vežbe, tzv. forme 84). Primili su me da vežbam sa njima – lepo je tako naići na ljude istih interesovanja daleko od kuće 🙂

340

Trening Tai-dji u parku

Desno od Trijumfalne kapije je drugi veliki muzej u ovom parku i u njemu je tih dana bila izložba starih automobila. Ovo je samo pogled iz dela za koji ne treba platiti ulaznicu 🙂

343

Detalj postavke „Stari automobili“ u Muzeju umetnosti i istorije

Posle smo potrošili sat vremena na nešto što baš i nije znamenitost u turističkom smislu reči, ali je relativno interesantno da se vidi. Otišli smo da vidimo kako izgleda sedište Nato-a – meni se nije nimalo dopalo. A slika nema, jer su čuvari na ulazu u kompleks izgledali vrlo goropadno 🙂

Požurili smo na voz, a kad smo stigli u Namir, prošetali smo se kratko gradom, da se s njim „pozdravimo“, jer je sutradan bio nastavak našeg puta – povratak kući. Ali, kao što u Belgiju nismo došli direktno, nego preko Pariza, tako se nismo ni direktno vratili… A o tome sledeći put.

Advertisements
Овај унос је објављен под fotografije, Putopisi, Reportaže и означен са , , , , , . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s