O imigrantima, Pepeljugama, bus-plusevima…


VRUĆINA… Koristim prednosti moderne tehnologije, u parku, na laptopu kuckam ove redove…

 

Sinoć, po istoj ovakvoj vrelini odem do parkića kod autobuske stanice (u Beogradu). Samo taj sinoćni izlazak nije bio za odmaranje u koliko-toliko svežijoj atmosferi napolju. Tamo, za one koji ne znaju, a s obzirom na to kakvi su nam „mediji“ (stalno tu pomišljam na „Kad ustane kuka i motika, biće Turkom po Mediji muka“, tj. mislim da će jednom i ti i takvi „mediji“ kao jedno veliko zlo propasti, ali… kao što smo pod Turcima bili 500 godina (manje-više), tako će i ovi ovakvi mediji vladati jedno petsto godina (manje više). Eh, od ove vrućine mi se i digresije raširile, u svim pravcima…

Da se vratim na sinoćno veče, da probam, ukratko da opišem na šta liči taj nepriznati, neprijavljeni azil pod vedrim nebom. Tamo ima više stotina ljudi, i bar stotinu dece, mnoga su tek prohodala. To su ljudi koje je muka naterala da odu od svojih kuća, kakve god one bile, komforne ili ne. Nekakako su stigli u Beograd. Žele dalje, u tu Evropu gde bi trebalo da je mir, u tu Evropu čiji su razni upravljači sa scene ili iz senke i doveli dotle da život u tim zemljama odakle su imigranti postane nemoguć i da ljudi počnu da beže, sa najpotrebnijim stvarima u rancu na leđima, sa decom u naručju. Svakako to je drugi mentalitet, svakako da su (trebalo bi da jesu) srećni što bar bombe ne padaju po njima, … Naša milicija (ili kako se već sad zvanično zovu „organi reda“) ih tera iz parka. Oni se malo premeste, pa se vrate. Tamo je jedno veliko đubrište ali ne treba, niti možemo, niti smemo kriviti te ljude. U Beogradu je đubre i u onim prakovma gde nema imigranata. A da se tim ljudima kaže – ako već nema neko drugo rešenje za mesto njihovog privremenog boravka (što svakako može da se nađe, kad bi bilo dobre volje). Tim ljudima se svakako može reći – evo vam kese za smeće, ne pravite svinjac oko sebe, ljudi ste, a ne svinje (a pošto su muslimani i ne jedu svinjetinu, onda će takva uvreda imati efekta). Mada čak mislim da takva uvreda nije neophodna,  jednostavno je dovoljno postaviti određene granice ponašanja, i oni bi to prihvatili.

Njihova dečica trčkaraju okolo, mirna su, nema plakanja. Daleko bilo, da se neka evropska, pa i naša deca nadju u tim uslovima, verovatno bi se razboljevali, a o plakanju i da ne govorim. Mali imigranti nisu razmažena deca. Oni su stalno u svojim (velikim) porodicama, red se zna. Kod njih je to način života. Ta deca nemju igračaka, a opet su njihovi pogledi vedri, osmeh je na malim licima, krupne oči gledaju sa interesom sve te nepoznate ljude, gledaju ih bez straha… Da li će i u kom trenutku tu i takvu bezbrižnost zameniti  strah i patnja, ne znam. Nažalost ulazak u Evropu ne obećava osmeh na licu…

Tim ljudima (kojih je sada mnogo, mnogo više, nego pre nekoliko nedelja), volonteri donose povremeno malo hrane, kuvaju čaj, podele malo voća… Tu bi trebao čitav kamion voća… A na našim plantažama propada rod ovog ili onog voća, jer nema ko da obere… (naravno na kapitalističkim, privatnim posedima ograđenim žicom, sve se pokupi…) misli su mi na sto strana, jer hoću puno toga da kažem, a ovo je tema koja je ogromna, ti ljudi tamo su vrh ledenog brega – da li će se u sudaru sa tim ledenim bregom potopiti neka Titanik-država?

Stalno, iznova i iznova – isti zaključak: ovako kako je, ne valja! To što ja imam laptop, i sedim slobodno u parku i mogu da pišem ovakve tekstove, što ima ljudi koji neposredno, makar i povremeno, pomažu imigrante, što je jedan policajac iz sinoćne patrole rekao da mu je žao ljudi koje je nevolja naterala da tako poležu na zemlju čekajući sam bog zna šta, sve to su iskrice koje svetle u tami, ali tama je velika. Ne može se ništa rešiti sporadičnim akcijama, niti haotičnim nasumičnim potezima vlasti, potezima koje iznuđavaju oni isti koji su nas bombardovali, koji su te ljude pokrenuli iz nedodjije…

Naša zemlja je prelepa, ali lepotu treba čuvati, razvijati, unapredjivati… Zemlje iz kojih su ovi ljudi došli su često kamenite pustinje, u kojima umesto pošumljavanja  kapitalisti bacaju bombe, gde u kuće porušene, a pored puteva umesto žardinjera stoje zapaljeni vojni kamioni ili auti… Jel to mora tako? Ako mi neko dokaže da tako mora, poješću ovaj lap top do poslednje žičice!

* *   *   *     *     *      *        *

Veče je odmaklo, ljudi u parku su se primirivali, polegali na kartone ili neke komade najlona, neki su doduše razapeli i majušne šatore, volonteri su prikupili stvari – trebalo se vratiti kućama, jer gradski prevoz ne radi posle ponoći (odnosno polasci su jako retki). Pođem i ja kući, peške, nekako mi je trebalo da tu mučnu sliku šetnjom ublažim…

Onda su se polako vraćale prozaične misli – šta sutra za doručak, šta uopšte treba da nabavim od namirnica… I tako, uđem u samoposlugu na Cvetnom trgu, koja radi non-stop. Vidim (neočekivano dobre, zrele, pegave) banane izdvojene kao II klasa (kod nas sve naopako – zelene banane, koje su vrlo teške za varenje, su I klasa, a zrele banane su II klasa i samim tim jeftinije. Naravno one su i nagnječene, pa je to daleko od idealne mogućnosti za snabdevanje. Dobro de, opet digresija…) I pored tih banana piše „Akcija!“ i vrlo povoljna cena. Bilo mi je milo jer mi je lični budžet trenutno tanušan. Odem do dela gde je povrće i izaberem jedno pakovanje paradajiza, koje u „mojoj“ samoposluzi (iz istog „lanca“ )… Hej,  pa ovo stvarno zahteva novu digresiju: mi smo u lancima raznih lanaca snabdevača, koji svi gledaju samo da ućare i što skuplje prodaju sve i svašta! A tek ko se dosetio cena oblika 199, 99 i sl. taj je  zaista kapitalistički genije – jer svako prvo (u sebi) kaže „100“ pa tek onda onih „99,99“, niko ne kaže „200“! I svi kupuju kao da je cena „100“!

Dobro, da se vratim na paradajiz – izaberem jedno pakovanje, kakvo je u mojoj samoposluzi 120 din. Podjem na kasu, kad još jedna „Akcija!“ mi privuče pogled – svež đumbir po 300 din (tj. 299.99 din!) kilogram, umesto ranijih 500 (tj. 499,99). Izaberem i izmerim na vagi, i saberem sve: banana, paradajiz i djumbir – 207 dinara – super.

Dodjem na kasu. Pisnu onaj čitač tri puta, ljubazna kasirka reče 420 i koji dinar!!! Zabezeknem se – ona objasni, djumbir je skup znate, kao i ovaj paradajiz i reče neke ogromne cifre. Pitam kako je to moguće kad su druge cene pisale na rafu i kad je vaga dala nalepnice sa nižom cenom. „E, to Vam je bila vikend-akcija!!! Prošla je ponoć i to više ne važi!!!“ „E, pa onda izvinite, neću to da uzmem , samo bananu…“ Poništava ona onaj račun, pa kucka i prekuckava, pa ponovo pisnu čitač plazeći svoj crveni jezik preko nalepnice – „16. 89“ reče kasirka. „Kako, zavapim ja, pa cena je 10, 09“ (na nalepnici) – A ona trijumfalno: „Pa rekla sam Vam, to je vikend akcija, a ponoć je prošla…“ Ostavim joj 20 celih dinara i odem. Banana je, srećom, bila vrlo ukusna. A cela scena me podsetila na Pepeljugu i na to da joj je dobra vila rekla da se mora pre ponoći vratiti sa bala… inače će se sve lepo pretvoriti u ružno (osim naravno same Pepeljuge, čija je lepota stvarna). Eto tako, ako nećete da se provedete kao ja, ili kao Pepeljuga, nemojte posle ponoći ostajati na mestima gde je lažni sjaj…

Dobro, dosta za večeras, a o bus-plusevima ću možda nastaviti posle ponoći 🙂

Advertisements
Овај унос је објављен под Demokratija, Dnevna politika, Društvo, Manipulisanje javnosti, Mediji, Reportaže, Svakodnevica. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s