Da li lav ide kod veterinara, da li krave piju mleko? (odgovori)


Moje prethodno filozofiranje na temu odnosa prema životu, a pod naslovom:“Nekad je sve bilo lakše…“ završavalo se pasusom:

Jel imam rešenje kad već ovoliko govorim protiv onoga što me okružuje? Imam, ali nije jednostavno u svoj svojoj jednostavnosti. Voleti sebe, pravilno se hraniti, družiti se sa dragim i voljenim osobama, formirati svoje oaze dobrote i pravičnosti. Vežbati, šetati se, raditi fizičke poslove, obrazovati se, duhovno se razvijati – što sve ima dodatnu pogodnost i prednost jer može da se podeli sa onima koji su izabrali sličan put.

I može se postaviti pitanje – u čemu je to nešto drukčije od dosadašnjeg, kad izgleda da su to opšta mesta. U čemu je smisao naslova „Nekad je sve bilo lakše…“? Šta je to sad što je teže? Sad sam u poziciji da objašnjavam ono čuveno „šta je pisac hteo da kaže“. Nadam se da ću uspeti. Razlike izgledaju male, ali su zapravo ogromne.

„Nekad je sve bilo lakše…“ – jer smo sledili neki put, bez razmišljanja. I tako stigli tu gde smo. Mnogi su na razne načine nezadovoljni, svesno ili podsvesno. Ali održavamo prethodni stil života jer je donosio neke prijatne trenutke. Tu se često manifestuje mentalitet žrtve zlostavljanja (i to se javlja i kad zlostavljanje nije bilo drastično) – da se ne zna kako bi se živelo bez te stalne napetosti, i da se ostaje u „zarobljeništvu“ – porodice, drugova, prijatelja, braka (Blogdan je to baš lepo nedavno napisao), posla…

„Nekad je sve bilo lakše…“ jer smo se „obukli“ u džemper istkan od miliona linija manjeg otpora. Odežda gora nego carevo novo odelo!

„Nekad je sve bilo lakše…“ jer je motivacija dolazila spolja. To je u svemu bilo – jer smo u svemu strepili i očekivali ocenu drugih. Sami sebe smo ocenjivali samo interpretirajući nečije reči, poglede, postupke… Možda i preterivali ulepšavajući i uveličavajući ono što je bilo lepo, a umanjujući, potiskujući, zaboravljajući i ono što je bilo manje lepo, a kamoli ono  ružno ili grozno.

Lepo je, naprimer, što postoje doktori – osobe koje znaju ponešto oko popravljanja bolesnih stanja. Ali ljudi su dovedeni u stanje bolesti, a onda treba popravka! Ide li lav kod veterinara? Ne ide! Što bi išao? U prirodnom stanju stvari svaki lav će lepo proživeti svoj životni vek. Ali tamo gde su se (a gde nisu?) ljudi umešali svojim nakaradnim postupcima, tamo ni biljke ni životinje ne mogu da budu zdrave. A mi smo takođe životinje. To što umemo da pišemo i rešavamo jednačine i šta sve ne još, sve to je samo dovelo do gubitka bitnih, prirodnih sposobnosti naših tela, kako fizičkih, tako i duhovnih. Ljudi su bolesni od sedenja, od automobila, od sve te elektronike, od proizvoda koji su proglašeni za „prehrambene“, intelektualno i duhovno zaglupljeni svime što im se servira i što poslušno „konzumiraju“. I to je 99% populacije, ako ne i više. Izuzetaka naravno ima, ali su izolovani u getou interneta.

Ide li lav kod veterinara? Ne ide. Nije lud da svoju grivu podmeće pod giljotinu. Idu li mačke kod veterinara? Ne idu, mada su mnoge bolesne. Bolesne su jer su ljudi zaprljali okolinu, zatrovali pacove i miševe – i šta onda može da bude nego da se i mačke otruju. Kućne ljubimce hranimo veštačkom, neprirodnom hranom, kučićima se oblače prsluci kad izlaze napolje… Ludnica je sve ovo što sami oko sebe izgrađujemo!

Kad već pominjem hranu… piju li krave mleko? Da li pas ili mačka sisaju mleko pošto odrastu?! Naravno da ne. A mi, ljudi, pijemo mleko drugih životinja i to bi kao trebalo da bude dobro?! Kad bismo malo gledali oko sebe naučili bismo mnogo.

Kad pominjem učenje… učimo li mi svoje potomke da očuvaju svoje telo gipkim i vitkim do duboke starosti? Pogledajte malo na šta liči svet na ulici. Kao onaj prastari vestern „Ružni, prljavi, zli“… I opet, kažem, ne odnosi se to na majušni krug, nego na većinu. Naravno, vidite lepo lice, lepe devojke i mladiće, vidite ponekog starijeg da je „držeći“… ali i masu debelih, deformisanih bića… vidim tako pre neki dan jednog čuvara u nekoj javnoj ustanovi, dal je bila banka, dal je bilo ispred neke firme sa šljaštećim staklenim ulazom… ne sećam se. Uglavnom, čovek je imao stomak koji ne možete obuhvatiti rukama. Došlo mi da mu kažem: „Vi mora da ste strašno dobar čuvar kad ste toliku hranu sačuvali u stomaku – mora da su Vas zato zaposlili!“

„Nekad je sve bilo lakše…“ – sad morate, ako ste uvideli da ovako kako jeste ne valja, sad dakle morate sami sebe hraniti, obrazovati, lečiti… Morate pokušavati da pronađete pravi i pravilan odnos prema sebi, da volite sebe stvarno (što nije uopšte lako posle sistema školovanja i društvenog drila koji prolazimo). Morate tražiti nove puteve, neki su kao puteljci, ali se bar naziru, jer je uvek bilo pojedinaca koji su tragali i nalazili nove puteve. Negde ćete naići na trnovite ograde poput onih oko zamka Trnove Ružice. Ako se steknu uslovi, pa baš Vi budete princ, super, otvoriće se putevi, princezu ćete poljubiti i živećete srećno do kraja života…

***********

Ne znam koliko je sad jasnije… verovatno ću se vraćati još na ovu temu, ali sledećih deset dana sigurno ne, jer idem da budem malo bez kompjutera i uzdržaću se od toga da tražim od kolega na seminaru da mi neko pozajmi svoj laptop ili tablet, da virnem u mejl… Od tehnike jedino vodim Sonija, i nadam se da će napraviti lepih slika.

 

 

Advertisements
Овај унос је објављен под Društvo, Obrazovanje, Odnos prema životu, Popularna psihologija, Svakodnevica, Upoznaj samog sebe, Zdravlje. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s