Nekad je sve bilo mnogo lakše…


… bila je i neka reklamica „… lakše se diše!“. Možda ima i sad, ne znam, nemam televizor. Bilo je lakše jer su postojali neki rituali, makar i smešni, makar besmisleni sa današnje tačke gledišta, bilo je lakše jer su postojali neki autoriteti makar i lažni, jer su postojale neke grupe kojima smo pripadali, rođenjem, društvenim statusom…

Porodične posete, druženje sa prijateljima, treninzi, učenje… sve samo da se ispuni vreme. Neki duboki, zajednički(?) strah od praznine – jer niko nije znao čime je ispuniti. Niko nije ni mislio o tome, sve te „normalne“ stvari se nisu ni stavljale „pod lupu“. Ispunjavale su vreme, stvarajući iluziju, kolektivnu(?) da je „sve najbolje u najboljem od svetova“. Što god nas nije neposredno doticalo, ratovi, nesreće… izazivalo je određenu dozu sažaljenja, straha, želju da se pomogne (i pomagalo se). Lični problemi, zdravstveni, ljubavni, porodični, su potpadali pod laičku primenu „zakona velikih brojeva“ – da tako i treba i mora da bude jer se svima tako dešava.

Novine prehrambene industrije su prihvatane bezmalo sa nekom strašću, pod uticajem reklama kojima je sve bojeno u zlatno i ružičasto. Nije bilo dileme – ogladniš i kupiš nešto, pojedeš ili popiješ, sa (neverovatnim) potpunim prihvatanjem onog što se prodaje, jer se poverenje sa kojim bebe prihvataju pruženu hranu  iz velikih roditeljskih ruku (iz dečije perspektive – velikih) prenelo na  nevidljive, velike ruke proizvođača.

Slušam juče kako moje komšije „vaspitavaju“ decu/unuke: „Ne bacaj pesak… n e  b a c a j … NE BACAJ!… E, sad ću te…!!!“ pa onda cika i vriska, pa onda medjusobni komentari „odraslih“ – „Ja ne znam šta im je, lepo im se kaže, al ne vredi… on je (starije dete) strašno ljubomoran…“ (Nažalost ceo dijalog mi je iščileo iz sećanja, najverovatnije što se grozim takvih postupaka, takvih komentara, takvog „vaspitavanja“.)

„Autoriteti“ zasnovani na primeni sile većeg i jačeg (fizički, po godinama ili po zvanju) su se ustoličili. „Biti dobar“ znači podvrgavati se bilo kom vidu prisile, posebno onom uobičajenom, većinskom ponašanju koje postaje ili je već zacementirano kao norma, kao dogma.

Jel imam rešenje kad već ovoliko govorim protiv onoga što me okružuje. Imam, ali nije jednostavno u svoj svojoj jednostavnosti. Voleti sebe, pravilno se hraniti, družiti se sa dragim i voljenim osobama, formirati svoje oaze dobrote i pravičnosti. Vežbati, šetati se, raditi fizičke poslove, obrazovati se, duhovno se razvijati – što sve ima dodatnu pogodnost i prednost jer može da se podeli sa onima koji su izabrali sličan put.

I, najvažnije – ako sebe uhvatite da nemate šta da radite, počnite samomasažu tačaka na glavi, ušnih školjki, vratnih mišića… prepustite se tome kao da ste otišli na masažu (naravno, može i to ako imate para) i uvedite u svoj dnevni program. Doneće jedan novi vid samopouzdanja i doprineće realizaciji životnih planova,

 

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu, Svakodnevica, Uncategorized, Upoznaj samog sebe, Zdravlje. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Nekad je sve bilo mnogo lakše…

  1. Повратни пинг: Da li lav ide kod veterinara, da li krave piju mleko? | noviinternet1987

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s