Uvrede i kako s njima


Povredjena osećanja, izneverena nadanja, neosnovana prebacivanja, isključivost u mišljenju… gruba reč u najjednostavnijem slučaju – sve to uvredi.

Bila je lepa priča kod nekoga u WP komšiluku – u kojoj se objašnjava da se i na uvrede gleda kao na poklon – pa, ako ga ne primite, poklon ostaje darodavcu. Lepa priča, ali to je ipak viši nivo odnosa prema svetu nego što većina ima (ja sigurno, za sada, takvu osobinu nemam).

I, šta onda da radimo dok se još uvežbavamo u odnosima sa ljudima, dok još ima nade da nam srca nisu okamenjena?

Iz obzira prema sagovorniku ili zbog sopstvene sporosti koji put ne odgovorimo na uvredu, tj. ne reagujemo na vreme. A, posle boja, zna se – koplje u trnje… To onda bude i bukvalno trnje u našim dušama – bode, kako god da se čovek pomeri.

Tu onda činimo grešku prema samima sebi, samopouzdanje će nam teško napredovati uz toliki korov uvreda… Ali grešku činimo i prema onome ko nam je voljno ili nevoljno naneo uvredu. Jer ta osoba će sa takvim ponašanjem nastaviti, misleći da je to u redu. I činiće nešto loše i dalje, nagomilavaće sopstvene grehe.

Zato su  nešto boljem položaju oni koji brze reaguju, makar to dovelo do svadje – bar će obema stranama biti jasno da nešto ne valja. A ako izvuku pouku iz svadje, onda su „na konju“ – mada mi nešto ne izgleda da se to dešava  često.

Ako još ima prilike da nekome objasnimo čime nas je uvredio, dobro jest. Teško je sa uvredama ako te osobe više nisu medju živima… Ima tu recimo tehnika „razgovor sa senkom“ ili pak pisanje pisma (sa četiri ključne tačke: 1. Ovo si mi uradio/la ili rekao, 2. Ovako sam se zbog toga osećao/la, 3. Ovako je to uticalo na moj život i 4. Ovo sad želim da uradiš (uglavnom tu tražimo izvinjenje).

I, još  i ovo – za trnje od nekih davnih uvreda koje je još negde u duši – uzeti baštenske rukavice (terapeutske 😉 ) i pažljivo izvaditi trnje – tako da duša ostane čista, da bude oaza lepim mislima.

I, znate šta mi se mnogo dopalo – nisu svi u moj život dodavali trnje ili  čak bodljikavu žicu – bilo je onih koji me nikad nisu uvredili 🙂 Pritom ja (bar mislim da) nisam od onih koji vole da im se ‘ladi i povladjuje. Naprotiv, volim da se, ali argumentovano, kaže i dokaže da odredjenu stvar treba na odredjeni način uraditi. A sve više uvidjam da su oni sa isključivim stavovima ustvari glumci i da im je naše odobravanje kao aplauz na otvorenoj sceni. Treba ih „spustiti na zemlju“. A neke predstave treba napustiti i u toku izvodjenja, dok neke ne treba ni gledati…

*** a sad, bez uvrede – good night 🙂 ***

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu, Svakodnevica, Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s