Kako je jedan dekica objasnio svojim ispisnicima da je jednako snažan kao pre 40 godinica

„Tri starca, tri dobra prijatelja, stadoše jednog dana razgovarati o radostima mladosti i teretu starosti.

– Eh, reče jedan, ruke i noge me više ne slušaju. Nekad sam mogao da trčim kao hrt, a sada jedva koračam i to nogu pred nogu.

– U pravu si, reče drugi. Ja osećam da je moja mladalačka snaga usahla kao voda u pustinji. Vremena su se promenila, a žrvanj vremena je promenio i nas…

– Ne razumem vas, dragi prijatelji, poče treći, jedva nešto manje onemoćao od svoja dva ispisnika. To što pričate, ja kod sebe nisam primetio. Jak sam kao i pre četrdeset godina.

Prijatelji ne htedoše poverovati, počeše da odmahuju glavama u neverici, pa ovaj uze da objasni.

– Istinu vam velim, a koliko juče sam to i dokazao. Znate onaj veliki drveni sanduk u mojoj sobi. Pre četrdeset godina sam probao da ga pomaknem, i ni makac. Juče ga nešto gledam, pa uzeh da oprobam, da ga pomerim. I – ni makac. A to dokazuje da sam jednako snažan kao i pre 40 godina!“

(prema priči „Kao pre četrdeset godina“, N. Peseškijana, koja simbolički predstavlja sklonost nekih osoba da žive mimo svoje stvarnosti)