Čovek koji je brojao i živeo na pustom ostrvu zvao se – Robinson ;)


Knjigu „Čovek koji je brojao“ su mi pre nekoliko godina za rođendan istovremeno poklonile dve potpuno različite osobe – jedan moj drug i moja majka. Pretpostavljam da su hteli da me obraduju nečim što je vezano za moju struku, ali me je jedan od ta dva poklona zaista obradovao, a drugi ne baš… Ali to je posebna tema, možda će doći na red u poglavlju „Robinsonove introspekcije“. Sad su pak na redu doživljaji sa pustog ostrva…

I tako, pođe jutros Robinson naoružan motikom (stari, veoma efikasan herbicid 😉 ) da jedan deo ispred svoje livade bar privremeno oslobodi od jednog bodljikavog korova. Ne znam mu ni narodsko ni latinsko ime, nemam ni sliku jer mi je Soni ostao „na kopnu“. Naime, kao što je odavno jasno, nisu ni pusta ostrva što su nekad bila – imaju redovnu trajektnu (pardon, autobusku) liniju sa kopnom. Ovdašnje najbliže kopno 🙂 je Šabac, koga domoroci zovu „grad“. Robinson je u planu imao odlazak u grad, ali je prvo pošao da uredi pomenuti delić ostrva. I tako noseći poletno motiku u jednoj i šolju zelenog čaja u drugoj ruci dođe Robinson „na lice mesta“. I poče da iskorenjuje korov i da broji: jedan, dva …, 85, 86… tu ga već malo zaboleše leđa, pa odluči: do 100 kopam desnom rukom, posle do dvesta levom! I tako i bi. Promena položaja odmah olakša stanje leđa. Posle 200, opet desnom rukom, pa onda levom… a posle jubilarnog petstotog korova, Robinson malčice progunđa videvši koliko je još ostalo… i – prestade da broji, a nastavi da radi u znoju lica svog (na licu mesta 🙂 ),. Kako su u tom delu posađene ribizle, ogrozd i maline, Robinson je imao i osveženje: tri crne ribizle, 5 pucadi crvenog ogrozda 🙂 Crvene ribizle smo prethodnih dana pojeli, što ja i moj potomak, što pomenuti zec…

I eto, prestade Robinson da broji, ali poče da razmišlja na temu: intelektualci i fizički rad. Koja tema – i koliko se ozbiljnih i onih drugih umova njome bavilo….

… (digresija) uskoči mi poveliki skakavac u sobu (nemam još uvek zaštitnu mrežu na prozoru u potkrovlju, pa uleće kad kod stigne, dozuji ili doleti ili doskakuće 🙂 Skakavac je bio lep, zelen, oko pet santimetara dug. Poklopim ga čašom, podvučem dovoljno veliki karton (korice notesa) i uz malo obostrane strepnje 🙂 prenesem do prozora – „Tutanj!“ – kažem ja njemu, on ništa -šćućurio se u čaši – svašta! lupnem malo po čaši i to ga je uverilo da ode, a mene vratilo pisanju…

Te jutrošnje misli o potrebi i koristi od fizičkog rada su bile vrlo mudre :), jasno formulisane da se Robinson divio samom sebi :). Osim tog divljenja, malo čega drugog mogu tačno da se setim, ali probaću, mada to nije „ono“, jutrošnje briljantno elaboriranje teme :(…

Suština je u tome da nam je izgleda ubačen virus u softver – virus nadmetanja i virus nametanja svojih misli drugima, tako da ljudi (intelektualci posebno) ne mogu ni oko čega da se dogovore. Zamišljam jutros neke meni poznate i drage osobe i sve moguće njihove primedbe: pa što ideš u japankama, pa što nemaš kapu, pa što ne pokosiš, pa… ili ja možda ne poznajem prave ljude 🙂 koji bi sa mnom tražili rešenje o prikladnim načinima oživljavanja i revitalizacije jednog dela Zemlje i revitalizacije jednog stanovnika te Zemlje, tj. mene.

Druga ideja u vezi rada je što zajednički rad omogućava da se više uradi, da se bude u veselom raspoloženju (nadmetanje u šalama mi, eto, ne smeta), da se podele poslovi (mada je tu zamka specijalizacije poprilična – bolje je da se ljudi smenjuju na poslovima, makar posao kuvara u nekom trenu dobio čovek koji ume samo kajganu da napravi) … Zašto je tako teško sve isplanirati i organizovati, a da bude dobro? Zato što ne možemo u sistemu u kome smo i sa načinom razmišljanja koji to nije, jer školovanje nažalost u velikom procentu predstavlja zaglupljivanje i suzbijanje sposobnosti, ne možemo napraviti nešto stvarno dobro i drukčije ako ne izađemo iz sistema u kome smo. Kazaćete, pa ko može da se igra Robinsona – tebi je sigurno sve drugo potaman, pa možeš da odeš da živiš u selu. Istina je. Meni egzistencija ne zavisi od toga koliko će paradajiza (komada) da se odgaji i sazri na moja 33 struka paradajiza. Ali ja mogu i sada, i samo sa ta 33 paradajiza sa ove zemlje da imam šta da jedem- od divljeg jestivog samoniklog bilja, preko voća koje imam – bilo je nekoliko dana gozbe sa belim trešnjama, pa je tu bio i jedan omanji crni dud, pa sad moja kajsija svako jutro meni pokloni po desetak i više neopisivo ukusnih plodova, a imam i tri oraha – biće i biljnog sira (samleveni orasi, limunov sok, sitno seckani beli luk, trunka soli… probajte, super je) i kolača…

Naravno, nije moja izmišljotina ovo što pričam, to je koncept samoodrživog imanja, permakulture i kako se sve to već ne zove. Sa samo jednog hektara može nekoliko ljudi, ja mislim i do deset, vrlo kvalitetno da se hrani, da živi zdravo, da svoje preostalo vreme kvalitetno koristi za usavršavanje, kako intelektualno, tako i fizičko i duhovno i duševno…

Oni koji odmah skoče: „Pa to je utopija!“ su se ustvari već utopili 🙂 u prosečnosti potrošačkog, kvazidemokratskog uređenja…

Eto, počelo je i da grmi napolju, jer mi, uz ovu temu, ponekad dođe da zgromim sve te mediokritete…

….

Ne mogu više večeras – dvadeset prvog dana svog robinsonskog života 🙂 Kad nadjem Sonija opet ću pokazati neke od stvari koje je zabeležio ovih dana – pravljenje bonsai-njive za krompir, pravljenje poslastice: kajsije u medu (lešnik ili orahe ćemo dodati kad ih očistimo 🙂 )

Laku noć 🙂

Advertisements
Овај унос је објављен под Društvo, Ekologija, Odnos prema životu, Svakodnevica, Uncategorized и означен са , , . Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s