Priznajem, lažno s(v)e predstavljam…


… a nisam baron Minhauzen, nego sasvim obični, mali Robinson, koji bi voleo da sve lepo teče i jedno iz drugog proizilazi, da se cveće rascvetava i razbokorava, da kućni ljubimci budu dobro i lepo napreduju, da se planovi lepo zamišljeni nižu i ostvaruju, da pošto sam svom ostrvu i mama i tata kroz „muški“ princip izvršavam poslove, kroz „ženski“ da održavam napravljeno i pomažem mu da „odrasta“…. da se zdravo hranim, da su mi misli lepe, da vežbam, da se šetam, da pišem (lepe) priče o (lepim) doživljajima na ostrvu i oko njega…

E sad je kriza – „muški“ princip ne zna šta će pre, pa ne radi ništa, „ženski“ se pretvorio u proizvođača tamnoplavih, da ne kažem – teget, misli i formulisanja ne baš pozitivnih scenarija (i to takvom brzinom, da onaj deo mene koji bi to i zaustavljao i zaustavio (ponekad) ne stigne ni da bekne…). Sudovi ostali neoprani, krevet nenamešten, noge neoprane… a vi verovatno mislite kako je kod mene sve cakum-pakum…. Priznajem, nije to novo, bivalo je, ihaj koliko puta, ali život u „civilizaciji“ prekriva jedne događaje drugim, što ovde na ostrvu baš nije slučaj. Nema npr. odlazaka u kupovinu po dva-tri dnevno – što je zapravo i lepo – osloboditi se takvog pritiska.

Dobar deo cveća se osušio dok su bili ovi 40+ dani. Zalivanje nije pomoglo (a priznajem da je više puta bilo samo „na kašičicu“ (dole ima jedan stari vic u vezi kašičice). Dodatno priznajem da je moja „pomoć“ bila negativna u trenutku kad je izgledalo da ću odsustvovati nekoliko dana, naspem ja njima po vrućini puno vode, pa i po lišću – ne da su se siroti skuvali, nego na ništa ih napravih… mada naravno, da ima onakva jedna parkovska prskalica, da ih stalno hladi, onda može i po suncu da se na taj način osvežava i zaliva) samo su se gasili jedan za drugim, kao da su (a možda i jesu bili) redno povezani, nekoliko sadnica voća se izgleda takođe osušilo, zemlja je ispucala, rupe, pukotine, su mestimično dublje od 20cm (tolika grančica mi je poslužila za 1-2 provere, posle me mrzilo da dalje sebi potvrđujem dimenzije suše)… Jučerašnja kiša nije pomogla ( pukotine na zemlji su i dalje tu – kiša je omekšala samo gornjih nekoliko santimetara tla, na petom, šestom santimetru je isto suva i kao kamen tvrda (provereno juče) )- sa oraha je opalo lišća kao da je jesen počela, na staroj trešnji listovi su bili zeleni, mada nekako krti, krompir polegao, svenula lubenica (i pored zalivanja)…

Štenci neće da poslušaju da ne smeju na ulicu. Doduše nisu (bar ne u mom prisustvu) ni izlazili, ali kad je trebalo da odem do 300m dalekog kontejnera i nešto bacim, pošli su za mnom. Nisu vredele ljutite pretnje prstom i blago guranje uz reči „kući, kući“, ni ponavljanje “ ne sme se kroz kapiju izlaziti“ (ograda je od dasaka, pa su dve dovoljno razmaknute da debeljušno tromesečno štene može da prođe)… Osvrnem se par puta -njih nema – super, pomislim, osvrnem se ponovo, a oni prošli ne kroz kapiju (dakle jesu poslušali 🙂 ), nego kroz ogradu sa strane i „tutnje“ putem ponosno podignutih repića – sačekam ih i nastavimo, u prilično lepom poretku do kontejnera. Kad smo pošli nazad bili su još veseliji – nije trebalo 3-4 puta opomenuti da se ne zadržavaju i ne idu sredinom… Kad smo se vratili u dvorište seli su i pomno uređivali nokte i čistili šape 🙂 Bilo je lepo videti ih. Bilo je to ono što je Robinsonova mašta videla/zamislila/poželela za budućnost – šetnja sa tri lepa, pametna, odana psa… (Priznajem, u detinjstvu mi je jedan pas, Džeri, lep crni pas duže dlake, sa belom zvezdom na prsima, stradao zbog moje uverenosti (nesmotrenosti, najblaže rečeno, a gluposti ako ćemo pravo) – povesti mladog psa kroz grad, ostaviti ga desetak minuta ispred pošte (zbog pisanja ljubavnog pisma – tad su se pisma pisala i slala zemaljskom poštom – nije bilo sms-ova, tviterova i internetova) – a posle ga jedva živog nositi sa suzama u očima kroz grad i onda danima biti neutešan zbog njegove pogibije. Ostala mi je misao: „Stariji je odgovoran.“. I zato ono moje da pse neću vezivati bilo je da ih neću držati na lancu, ali stoji da dok ne odrastu ne mogu slobodno ići u šetnju, toliko dugujem mom Džeriju.)

A onda je danas bio veterinar i dao im vakcine (injekcijom) Beka se malo oglasila, a momci nisu ni najmanje reagovali niti se bunili… Sve bi to bilo idealno, onako kako volim, želim, maštam… ali malci izgleda imaju neku kožnu bolest, džinovske buve nisu ništa u odnosu na to. I bi mi muka („figuricativno“, kako je govorio moj sin kad je imao 3-4 godine 😉 ) od problema u najavi. ( Priznajem da strepim i da mislim da im je i bunarska voda mogla doprineti problemu, kao i količina i vrsta hrane koju nikad nisu jeli. Priznajem da mi je posle jedne parazitoze, pretpostavljam od mačaka dobijene pre nekoliko godina, neprijatna i sama pomisao na sve to sitno što po i u njima (i nama ljudima) gamiže i gricka nas, a da to i ne osećamo).

Kao da mi sopstvenih tamnosivih misli nije dosta… (Priznajem da mi smeta što dva meseca stoji lepak za pločice za gornju, malu terasu, a majstor, ovdašnji ima posla oko jagoda svojih, kukuruza… Priznajem da me nervira što nemam urađen prostorni plan za imanje – a to je moj posao… Priznajem da mi je neprijatno zbog nekih nesređenih tzv. međuljudskih odnosa – i da sve zamišljam kako bi lepo moglo biti, kad bi bilo…  )

Priznajem da mi je divno kad mi na ostrvo dođe potomak:), da volim trenutke kad sa dragim ljudima razmenim par reči, i običnih i „filozofskih“ (otkrivanje rupa na saksiji mi je specijalnost 😉 ) .

A veče je divno, zrikavci se dozivaju po dvorištima, živicama i njivama (pre neko veče mi je jedan ušao u sobu – bukvalno je odjekivalo kad se počeo oglašavati) – i zašto ja kk (psovka) ne uživam i ne dopustim da me priroda ponese kako bi najbolje bilo, nego se tu rvem sa nekim glupim nezadovoljstvima… ili zašto ne uzmem spisak poslova, izaberem jedan srednje težak i tri laka za sutra i popravim raspoloženje i samopouzdanje. Zašto se, na kraju krajeva ne pomolim i zamolim da mi sledeći dan bude dobar i zahvalim na današnjem – u kom je bilo mnogo lepih sitnica i jedna lepa krupnica – neverovatno ružičasto nebo nad Cerom po zalasku Sunca…

PS. Stari vic o kašičici

Priča kaže kako su dva prijatelja stanovala zajedno, a jedan od njih se jako ljutio ako ga drugi u uznemirava ili ometa ujutru kad ode u kupatilo, tako da je drugi morao strpljivo da čeka svoj red, eventualno da se usudi da pokuca na vrata. Ali jedno jutro, kuca on jače nego obično i kaže: „Treba mi malo vode…“ – udje, uzme vode u kašiku i brzo izađe, pa se opet vrati, pa tako samo u krug – ovome u kupatilu dosadilo – „Šta se dešava?“ „Kašikica mala, kuhinjica gori… “ usudi se ovaj… (Priznajem, Boka, koji već godinu dana nije na ovom svetu, je taj vic ispričao pre nekoliko decenija, ali su mi detalji iščileli, osim glavne replike o kašičici…)

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu, Svakodnevica, Upoznaj samog sebe. Забележите сталну везу.

18 реаговања на Priznajem, lažno s(v)e predstavljam…

  1. Retka Zverka каже:

    Kod mene je bio čovek da kosi travu (travuljinu, korov) u subotu, pa bila ona veeeelika kiša, pa nastavio danas. Najzabavniji deo je bilo skupljanje tog korova na gomilu i odlaganje. I onda kao, pa kako si mogla da pustiš da ovoliko iždžiklja… a ja, pa lepo (nije lepo), takva me faza ćapila da nisam ni obraćala pažnju na to… hoću da kažem, sve to tako ide u talasima u ovim našim malim životima. Zato sam „pokajnički“ prečupala delimično koprivu, da je malo proredim. Iako je korisna za reumu, ipak sam sve to junački s rukavicama. 🙂 A mačka se zavukla bila predveče na jedno mestašce, gde ne mogu da je ćapim a da se sva ne izlomatam, pa sam nekoliko puta morala ljubazno da je pozivam da uđe u kuću. Ma, to poslušno ko divlje neko mačište. 😀

    Večeras sam razmišljala upravo o usredsređenosti i o (ne)zahvalnosti.

    Eto, domaćine, ima nas vrednih i nesavršenih onoliko.

    P. S. Uživaj u pesmi zrikavaca i u sutrašnjem sunčanom danu. I pomazi tvoje neposlušne pitomce.

  2. Shonery каже:

    Što bi rekli Đetići – Nije posa’ zec da u tekne… 😀

  3. tanjat каже:

    Jao što si ti napet. Aman, opusti se malo 🙂
    Tekst ti je sjajan btw.

  4. Daisy каже:

    Da si žensko rekla bih da si ovaj tekst pisao u toku “ onih dana“…
    Oseti se neka tuga izmedju redova netipična za tebe.

    • noviinternet каже:

      To je bilo posle Mazine nesreće – toliko mi je bilo žao tog majušnog stvora, da nemam reči, a sve je pratilo i pitanje „Zašto?“. Zašto mi je bilo dato da je spasem od smrti na vrelom asfaltu ili od nekog auta, a da mi strada na zatvorenom (osim na jednom mestu 5-6cm) i zaista obezbeđenom tremu pred kućom – nešto, pacov ili lasica se provuklo i zaklalo je – horor… I onda mi je bilo muka i od onog teksta o uštedi novca zbog ostajanja u selu zbog Maze… I uz sve to, sinovljevi lični problemi, a sa moje strane – samo nemoć. Gledaš patnju i – ništa ne možeš da pomogneš. Bili su to i dani parastosa nekim najbližim u porodici, sve u svemu – mnogo teških trenutaka… Moram pročitati ponovo to pisanije, možda je konfuzno i nejasno, jer tako mi je sve i bilo.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s