Kako su mačkovi bili nestali, kako je Žuki lovio jarebice, a Robinson od štenaca dobio na poklon slagalicu…


…a i o tome koje su dve početne faze u obučavanju pasa, o tome kako je Robinson dobio laktom preko nosa i kako ništa ne treba shvatati lično, o buvama, vremenskoj prognozi… sve u svemu – o životu 🙂

Pre mnogo godina naš Robinson je čitao jednu knjigu iz naučne fantastike, više joj se ni naslova ne seća, u kojoj glavni junak dolazi kod psihijatra (moguće da je to bio robot 🙂 ) i žali se na svoje probleme, nezadovoljstva, strahove… i pita psihijatra šta sve to (što je ispričao) znači. A psihijatar mu odgovara: „To znači da ste živi.“ 🙂

Da se vratimo na sadašnje doživljaje na ostrvu.

Pre neko jutro, Robinson se malo muvao 🙂 po kući i bašti, pa kad je ušao u kuću, pred njega veselo istrči mačak Bleki, počne da se mazi, da traži užinu (on je jedan mali proždrljivac, ali mu se to ne poznaje – linija mu je besprekorna 🙂 ). Dobije Bleki užinu, a Robinson počne dozivati Žukicu na užinu (jedan od principa na ostrvu je „jednakos’ i ravnopravnos’ „). Žukice nema. Ajde dobro, mislio je Robinson, pojaviće se kad čuje Blekijevo mljackanje… BTW – pošto mačkovi nisu naučili uobičajenu terminologiju, za njih „mac, mac“ ništa još uvek ne znači, pa Robinson proba sa „mljac, mljac“ pozivom… Sve u svemu – nema Žukice. Robinson postade snužden, pa neraspoložen, pa očajan. Gde je životinja, da se nije izgubila, da je nije neki ker pojurio, da je nije neki traktor (ovde traktori brzo voze 🙂 ) ne daj Bože povredio… Krene Robinson svuda po kući da traži Žukicu – i u prizemlju i na spratu… Nema. Bleki sedi na jednoj fotelji, umuva se posle užine, i nešto je nerazgovetno promrmljao na pitanje: „Gde ti je brat?“. Izadje Robinson u dvorište, zove imenom, zove nadimkom… ništa, ni u bašti ništa ni skroz dole u budućem voćnjaku – ništa. Vrati se Robinson, zaista očajan – kako će sinu izaći na oči, šta da kaže – gde je lepi, mazni, prugasti, zlatno-žuti mačak… Prođe u tom očaju bogami par sati. Opet krete Robinson svuda po kući… Blekica – na fotelji. A foteljica, stara, nasleđena od domorodaca drečave crvene boje, pa ju je Robinson prekrio komadom lanenog platna (takođe nasleđenim) koje pada do poda, a radi estetike :). I, šta se to pomalja ispod platna – protežu se zlatne šapice, posle dubokog sna… i Žukica ispuza 🙂 🙂 🙂 E, taj hepiend je Robinsonu izazvao suzu radosnicu, Žukica je bio mažen sledećih nekoliko minuta, onda je sišao na ručak i ovaj put se ona baš najeo za razliku od Blekice koji se nabok’o za doručak…

Dan-dva posle, kad, od ranog jutra nema Blekija (Blekice). O, ne, da nije ostao celu noć napolju, da mu se nije nešto desilo… Opet potraga, opet bezuspešna, opet Robinson snužden, neraspoložen, očajan… Nosio je Žukicu napolje, molio ga da nađe brata… Nekoliko sati kasnije, u donjoj maloj levoj sobi Žukica spava na kauču. Seo Robinson pored njega, mazi ga i priča žalobnim glasom kako mu je teško što nema Blekija. Žuki reče: „Mrrrr… „, vrata starog ormana zaškripaše, orman se zatrese – Bleki izađe! Postade očigledno šta se desilo. Prethodno veče, videvši malo otškrinut orman, Robinson je zatvorio vrata, pa je tako Bleki ostao da spava u ormanu i dok se nije naspavao, a potom i ogladnio, nije jače pogurao vrata… E, te radosti – Robinson se i prekrstio i Bogu zahvalio što je sve u redu 🙂 (Samo priznaje da ovako ispričano to malo vuče na šalu i komiku (kako se to pre govorilo), ali da je bilo daleko od šale…

Uh, čekaju me drugi poslovi, nastaviću kasnije, a i ovde ću dodati sliku starog ormana, nasleđenog od domorodaca – orman je bio miraz deda-Lesine majke 🙂

 

 

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu, Svakodnevica. Забележите сталну везу.

3 реаговања на Kako su mačkovi bili nestali, kako je Žuki lovio jarebice, a Robinson od štenaca dobio na poklon slagalicu…

  1. Retka Zverka каже:

    Slatko sam se ismejala. Ne znam kad mačkovi sami sebe iškoluju za sve moguća i nemoguća mesta da se skembaju, ali isto kao da sam čitala o Mimi. A ta agonija, dozivaš mačku, a ona negde sedi i verovatno razmišlja: „Hihihi, al’ se sekiraju što me nema, a ja fino sedim ispod pokrivača (u ormanu, u pregradi, u fioci, u rerni, među čarapama…)“

    Inače, odavno sam „izdresirana“ da u krevetu pravim šator od pokrivača ili da taj šator bude od mojih nogu kad ih presavijem u kolenima. A što ima snage u šapama da otvara sve ormane. Poslastica je, naravno, ležanje na čistim stvarima, tako da bi za mene bilo rešenje da mi stvari vise recimo sa plafona u nekim mrežama. 😀 Ni kese mi ne pomažu, i njih otvara. Jednom je prenoćila u zembilu za pijacu koji je bio okačen na kvaku. 🙂

    To, kakve nepatvorluke mogu da smisle, uvek te iznova iznenade. I jedno je sigurno, ne može da ti bude dosadno, jer uvek nešto smišljaju. U stvari, baš te zabavljaju.

    • noviinternet каже:

      Hahahaha – u zembilju! To ti je bila poruka da joj kupiš i doneseš nešto lepo u tom zembilju… Mimi je „opasnica“, žešća je od mojih momaka – mladi su, tek su počeli da me dresiraju 🙂

      • Retka Zverka каже:

        Hahahaha, jeste, a ujedno i kad je ona bila sadržaj u tom cegeru, to je bio mačkarluk, a ne bakaluk. To je „namazano“ svim farbama. Mislim da su ženke u tom smislu „opasnije“. Mužjaci su nekako manje „ofarbani“. Znaš i sam da je čitava nezgodacija da je tu uvek prisutna naknadna pamet. A dok mi shvatimo da smo izdresirani, ihaj… 😀 Jedna od ljupkih stvari mi je što je u jednom trenutku „uvela“ da me dočeka ko kuca, baci se na leđa i prevrće. Naravno, posle maženja, vodi me u kujnu, ne zato što nema hrane, nego da je pomilujem da bi lepo jela. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s