Batica


Moj dragi i dobri komšija je nečujno nestao – kao što je i živeo – tih, preskroman, spreman da pomogne…

Njegov otac, čika-Vladislav je bio kovač. Već u vreme mog detinjstva nije radio svoj posao, ostario je i bio skoro sasvim gluv. Tetka-Cana mu je bila druga žena. Zbog nečega je i ona bila nagluva, pa je trebalo sačekati da se okrene i pogleda, da biste joj nazvali dobar dan, da ne bude da ste prošli a niste se javili… Od prve žene je čika-Vladislav imao ćerku i sina, a od druge još jednu ćerku.

Starija Baticina sestra je dugo godina bila skoro paralizovana, a živela je u jednoj polovini njihove porodične kuće. Mlađa Baticina sestra je dugo godina držala cvećaru na groblju, možda je i sad tako, ne znam. Bila je dosta krupna i kao devojka i kasnije kad se udala, a svi ostali u porodici su bili niskog rasta.

Batica se nije ženio. Bio se zagledao u jednu komšinicu, nešto mlađu, ali da li ona nije htela, da li njeni nisu dali, ni to ne znam. Ona se zvala isto kao Baticina starija sestra, a otišla je posle u Bosnu i tamo dugo radila (u Velikoj Kladuši 🙂 ) i tamo se (nesrećno) udala, pa se posle vratila u Šabac sa svoje dvoje dece (i dugo je govorila „mesjec“ – ne ni „mjesec“ ni „mesec“… )

U vreme dok je postojao „7. juli“, poznato i veliko autoprevozničko preduzeće u Šapcu, Batica je bio vozač, i to od onih najboljih, što se znalo po tome što je uvek dobijao najbolje, nove autobuse da vozi. Često je, u jednom periodu, vozio na liniji Šabac-Beograd, pa je više puta primio moju majku iako je bila gužva i davao joj mesto iza sebe (ono što šoferi uvek ostavljaju prazno). Batica je poštovao i voleo moje roditelje i baku i dedu, a i oni su uvek sve najbolje imali za njega da kažu, tako da je i meni ostalo da Baticu volim i poštujem ne samo kao starijeg od sebe, nego kao dobrog čoveka i komšiju.

Kad je otišao u penziju, a to je poodavno bilo, Batica je odlazio i na Savu, gde je imao malu kućicu na obali. Poslednjih godina je i tamo ređe išao, pa je, ne znajući šta će, sedeo na terasici svoje kuće i gledao prolaznike. Terasa je bila mala, yastakljena, 2 sa 2, on bi dr\ao otvorena vrata i gledao na ulicu, skrstiv[i ruke u krilu… pa je izgledalo kao da sedi u kabini nekog kamiona koji ga nigde neé odvesti… Meni je to bilo nekako tužno.

Batica bi svake godine, na najavu prvih mrazeva, skidao pumpu u mom dvorištu, „da se ne zaledi“ i svakog proleća vraćao… Ovog proleća neće…

Batica je bio i pravi vlasnik mace Gvendoline (koju on naravno nije tako zvao) koja me je inspirisala za nekih četrdesetak pričica, imaju sve na WP. Kad je Gvendolina nekim nesrećnim slučajem stradala, Batica je to meni sa takvom tugom rekao i u oku mu je sjajila suza, kao dijamant… poslednji dar maci koju smo tako voleli.

Batica se zvao Tomislav, tetka-Cana ga je zvala Tomica… Sa slike na čitulji se smešio jednako blagonaklono kao za života…

Advertisements
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.