Čika-Pajko (da ne bude da pišem o komšijama kad ih više nema… )


Jedan od mojih komšija u Šapcu je i čika-Pajko. Ja zapravo i ne znam kako se on zove, a i nije mi od bližih komšija, pa ipak spada u tu kategoriju, jer naša ulica nije mnogo duga, a nas, tzv. starosedelaca i nema više mnogo. Mnoge kuće u ulici su kupili ili iznajmili neki novi, mlađi ljudi… Tako mi je prvi komšija jedan policajac, sa ženom, koja je takođe u policiji, i dvoje dece. Komšija milicajac (tako smo pre zvali policiju 🙂 ) je iznajmio kuću od naslednika tetka-Milke i čika-Dragana. Sa druge strane moje kuće, od naslednika Milkine sestre Slavke, kuću su kupili Goša i njegova žena Dragica, koji rade u Švedskoj. Imaju troje vrlo prijatne i lepe dece, a i njih dvoje su lepi, skladno građeni. Interesantno mi je bilo koji put da slušam njihove (dečije) razgovore – naime, srpski znaju sasvim dobro, ali ako se nešto sporečkaju, onda uslede rečenice čudnog tonaliteta – na švedskom se žale majci ili ocu…

I kao što je red, uvek se javite komšijama, pitate kako su, pitaju i oni vas… Ja sam zapravo spec. slučaj 🙂 – mnogima, zapravo većini u komšiluku ne znam ime, ne posećujem ih, konverzacija je „uličnog tipa“ :), ali su mi ti ljudi dragi, to je valjda osećanje da se nalazite na svom terenu.

E sad, zašto ja tako malo poznajem svoje komšije? Sigurno je tome doprineo odlazak na školovanje, prvo u srednju školu, zatim na fakultet, pa zaposlenje takođe sve u Beogradu. Dolasci vikendom kući, u Šabac, su uglavnom prolazili uobičajenim tokom – malo šetnje po gradu, vožnje biciklom, malo čitanja omiljenih knjiga iz detinjstva (tako se učvrstio koncept robinsonovskog načina života)… Sad, možda malo preterujem, ali kao što imaju apatridi, tako i ja ispadoh anejboroid (tj. onaj ko nema komšije 🙂 ).

Sporadični kratki razgovori sa susedima verovatno ipak nisu dovoljni za dublja poznanstva, a sećanja iz detinjstva na (preostale) starosedeoce su fragmentarna i nesigurna.

Tako za čika-Pajka znam da je mucao kad je bio mlađi, pa su ga zvali Pa-pa-pajko, što je mene nekako i žalostilo, jer ne volim bilo koji vid vređanja… Prošlog leta, prolazeći kraj čika-Pajkove kuće spazim ga na prozoru (pre se to tako stajalo i gledao se narod koji prolazi, razmenila bi se po koja rečenica sa poznanicima). Elem, stoji čika-Pajko na prozoru i ja se odjednom odlučih, da, osim da nazovem dobar dan i progovorim koju reč s njim.

„Dobar dan, čika-Pajko, Vi ste poznavali moje roditelje… “ – počnem, ne znajući da li me on zna.

„Naravno, kako da ne znam – Lepuška i Sreta… “ – osmeh mu obasja lice. Čika-Pajko je godište moje majke, ali su tada u školi bili odvojeni dečaci i devojčice u starijim razredima. „Pa kako si, šta radiš, kako ti je sin?“ I ja lepo priznam kako sam 🙂 i šta radim i da mi je sin sinolog (tj. da je završio kineski 🙂 ).

„Kako ste Vi?“ uzvratim uobičajenim pitanjem. I saznam da je, dok je bio malo mlađi, imao košnice i pčele na Ceru, da ga je to veoma zanimalo i okupiralo i da je tada bio dobro sa zdravljem, a da je meda nekad bilo i na prodaju, pa da mu je taj prihod značio, jer su penzije male. Čika-Pajko je ostao udovac pre dosta godina i živeo je u jednom delu porodične kuće sa ćerkom, a u drugom delu je živela sestra njegove žene sa mužem i sinom. A muž čika-Pajkove svastike, zvao se Blaža, je bio ili neki rod ili samo iz istog sela kao moja baka po majci, to više ne  znam (možda da pitam čika-Pajka sledeći put 🙂 ).

Krajem 2017, u jednoj šoping-turi u Šapcu (jer se snabdevanje Robinsonovog ostrva uglavnom tamo odvija), prolazeći svojom ulicom ka centru grada, vidim izdaleka na čika-Pajkovoj kući čitulju (jedna naša stara, stara komšinica baba-Mara, je čitulje zvala „žalosna cedulja“). Bi mi žao. Dođem i pročitam – nije čika-Pajko, nego njegov zet! Ali videh i da čika-Pajko ima unuka i to mi bi drago.

A u prošlu subotu, kod samoposluge na pijaci u blizini naše ulice, vidim čika-Pajka kako se teško gega s noge na nogu, vuče kolica sa točkićima za kupovinu i oslanja se na štap. Pridjem da se pozdravimo. Njegove svetle oči su me radosno pogledale. Oko očiju ima velike, nekako okrugle podočnjake, a nosi i naočare, pa u razgovoru gleda preko njih. Obrazi su mu malo bucmasti i nešto opušteni. Kaže kako je dobro, osim što ga kolena ne slušaju, da je zadovoljan što sve pamti i ima još dobru pamet 🙂 Da se trudi da ćerki pomogne, bar tako što će kupiti stvari na pijaci i u samoposluzi. Da i ne voli da puno sedi, jer se onda teško pokrene… I da mu se unuk oženio i da će uskoro imati bebu, pa se čika-Pajko raduje da će doživeti da ima praunuka 🙂 I ispričao mi je kako je njegova žena dočekala da vidi unuka (kad je ćerka izašla iz porodilišta), ali se posle naglo razbolela, otišla u bolnicu i preminula… „Ali je dočekala unuka!“

……..

Eto, tolicko za večeras – dve-tri sitnice iz prošlosti i sadašnjosti i jedna vedra stvar iz budućnosti – praunuk koji će uskoro stići 🙂

 

Advertisements
Овај унос је објављен под Svakodnevica, Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s