Možda su mi ove misli od nekog autora, ali ne znam kog, a možda su baš moj „izum“. Ako su tačne, a ja mislim da jesu, onda autorstvo nije važno. A ako nisu tačne, opet nije važno ko ih je smislio.
Ne mogu da rekonstruišem sav tok misli u toku jučerašnjeg uređivanja staklene bašte, pa ću poći od zaključka. Zaključak je da sva živa bića žele da žive, ali SVA, dakle ljudi nisu ništa specijalno po tom pitanju. Među tim zilionima živih organizama su i virusi, bakterije, gljivice… I oni svi žele da žive, pa stoga moraju povremeno nešto da gricnu. I grickaju šta ima na meniju – jedni druge ili treće ili nas, ljude. I u tom nekom smislu nemamo tu šta da protestvujemo protiv tih mikronaca kojima smo na jelovniku, jer i mi jedemo sve i svašta, i ne očekujemo/ne smatramo da time ugoržavamo kokoške ili svinje a kamoli jabuke ili koprive. Ali ipak ima razlike, i to ogromne. Jabuku uberete sa drveta, ne posečete drvo, uberete vrhove kopriva za salatu – ne počupate ih iz korena. A sirote piliće i prasiće ubijaju, zar ne?
Ali da se vratim na osnovni tok misli – volju za životom. Svaki viruščić ili bakterijica je imaju – instinktivno i stoga neumorno tragaju za hranom. I, kada se u čoveku previše namnože, onda njihova izumrla telašca truju naš krvotok i tako predstavljaju otrov za nas. Kako se i da li se dobro od toga oslobađamo je pitanje lične mudrosti/gluposti (neinformisanosti).
Dodatno, ti majušni organizmi „traže“ od nas i da jedemo ono što njima prija (kad se previše razmnože, onda im puno hrane i treba, pa organizuju mitinge – nose transparente: „Šećer naš daj nam danas…“ i sl. 🙂 ). Zaista je slika te uslovljenosti jednostavna, pa je možda i zbog te jednostavnosti ljudi previđaju. I onda uzimaju sve više hrane koju traže virusi i gljivice. Na kraju, u ogromnom broju slučajeva, čovek bude poražen i umire. Tada nestaju i svi njegovi podstanari, ali su oni obezbedili svom potomstvu i familiji druge članove naših familija za ishranu.
Dakle, nema kod ljudi želje za smrću, samo želje za životom, ali nismo dovoljno mudri da tu želju podržavamo, niti dovoljno jaki da se regenerišemo ukoliko značajno oštetimo svoj sistem nepravilnim odnosom prema sebi i nepravilnom ishranom (i misli spadaju u hranu – treba voditi računa i o tom aspektu, jer nismo samo ono što jedemo, nego i ono što mislimo) .
