Vremeplov – 3


 

SIVA BUNDICA

Posle tog božićnog pismenog zadatka iz matematike (Vremeplov – 2) i položenog prijemnog ispita, postadoh ja u drugom razredu đak Matematičke gimnazije. Motivi su uvek zanimljivi u nečijem životu, zanimljivi zbog svoje providnosti ili pak skrivenosti. Moje opredeljenje za matematiku je počelo mislim u sedmom osnovne, jer je nastavnik matematike, Milan Mišković, bio rukovodilac sekcije za streljaštvo i naravno, sekcije za matematiku. Mene je više privlačila prva, ali kao dobrog đaka prime mene u obe. Hm, nejasno mi je to oko izbora. Mislim da se u streljačku sekciju se primalo, a za matematičku je nastavnik birao. I bi neki raspust, verovatno letnji. I ja dobijem vazdušnu pušku da odnesem kući (mislim da je tu ipak bila protekcija – otac mi je bio direktor te iste škole, a nije mogao/želeo da odbije moju molbu da vežbam gađanje, kao što ni nastavnik nije odbio tatinu molbu, nego je dozvolio da puška „izađe“ iz škole). Sa svoje strane, nazovimo to i znakom zahvalnosti, ja na tom raspustu ispunim celu jednu svesku rešenjima zadataka iz matematike, prema nekoj zbirci koja je tada postojala. Nastavnika je to oduševilo. Kasnije, kad je jedna od mojih učenica bila ćerka direktora Matematičke gimnazije, bilo mi je jasno koliko je prijatno osećanje kad je direktorovo dete zaista izuzetan đak (istovremeno, mada ne u istom odeljenju te godine je bio i sin jedne profesorke – e taj se tako mučio za dvojku, da je to bilo žalosno, a ona, njegova majka, je bila sa nama, njegovim profesorima, ljubazna, preljubazna – kod mene to nije pomagalo – dvojka je bila „jaka“, ali dvojka).

Streljaštvo dakle objašnjava prvi pojačan rad iz matematike. A odlazak u Matematičku gimnaziju je bio vrlo komplikovan način da postignem odlazak u Beograd, gde je tada bila „ljubav mog života“. Sad, kad sve saberem, ipak mi je bolji uspeh u matematici, nego u ljubavnom životu… Eh, da…

Doduše, danas ni matematika ni streljaštvo nisu što su nekad bili. Suviše su sofisticirani. Bila skoro neka slika u novinama – neko od strelaca iz naše reprezentacije, sa puškom prislonjenom na rame, ali… pušku jedva možete prepoznati, kao da je iz Ratova zvezda, a strelac nosi neke nišanske sprave na glavi… budibogsnama. I u matematici se samo takmiče u sve komplikovanijim istraživanjima, koje je teško pratiti, ali još i da prihvatim taj iskorak u naučnom radu, ali da se u nastavu neke stvari uvode, a da se osposobljavanje za bazična znanja ili preskače ili minimalno traje… Eh, još jedno eh…

Bilo kako bilo, postanem ja đak Matematičke gimnazije. Prve godine je moja baka stanovala sa mnom kod istih ljudi u Beogradu, kod kojih je moja majka stanovala na studijama :). Sledeće godine su prvo majka, pa onda i otac prešli da rade u neke beogradske škole. Eto – zaljubim se ja i poremetim celu familiju! Šta bi bilo da to nije bilo, ko zna. Ko zna kakve i da li ikakve moje tekstove biste čitali na WP…

U Šabac smo često išli, praktično svako slobodno vreme smo provodili u Šapcu. Baka je bila udovica, tako da je ostala zapravo sama u kući.

Tih godina je autobuska stanica u Šapcu bila blizu gradskog parka, nekih pola sata od naše kuće. A onda su premestili autobusku stanicu na kraj naše ulice, pet minuta od kuće. Baka bi izlazila da mene ili nas isprati. Onda bi stajala na uglu ulice i čekala da autobus prođe… Zimi bi izlazila u svojoj sivoj bundici – Pile moje milo, i stajala, u plitkim čizmicama, povezana sivkastom svilenom maramom, tako i po desetak minuta. Ja ne znam da li je njoj bilo žao, tj. koliko joj je bilo žao kad odlazim, ali meni je i dan-danas ta slika pred očima, i kad koji put odlazim (sada) iz Šapca za Beograd, skoro da je vidim na tom uglu…

Bundica je sačuvana. Prošle zime je šnajderka na uglu promenila postavu, stavila novu dugmad… i bundica visi u predsoblju, gde je i bakina slika-portret crtan mojom rukom. A ja kad ulazim u kuću uvek kažem – Ćao, Pile, evo mene…

 

Advertisements
Овај унос је објављен под Odnos prema životu. Забележите сталну везу.

3 реаговања на Vremeplov – 3

  1. Negoslava каже:

    Priznaću ti nešto… sve do sada mislila sam da je autor ovog bloga jedan sasvim racionalan tip nesklon trivijalnostima tipa melanholija, nežnost itd… a sad si me prijatno iznenadio nežnošću koja obara s nogu.

    • noviinternet каже:

      E, eh, kad bi to bilo tako, tj. da sam ja racionalna osoba… Ono, možda 5-10% i jesam, ali resto je mešavina radosti i sete, a ponekad i besa (onog nezgodnog, nemoćnog besa, kad te nešto iznervira, a ne možaš ništa – samo da „pukneš od besa“ – i to je isto desetak procenata 🙂 ) Ne može se neko upoznati preko onoga što piše. Moj deda je govorio, a to je čuo od svog dede: „Ne poznaješ nekog dok s njim ne pojedeš džak soli!“ Pa ti vidi 🙂 I još se u tim starim vremenima nije ovoliko solilo kao sad 😉 😉 😉

  2. oblogovan каже:

    Лепа прича. А лепа и младост. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.