Dron me slikao, ali sam i ja njega :)

Na poziv odanog prijatelja i dobrog druga pođem ja u subotu iz sela u Beograd. Nije to neki poduhvat, osim kad je sneg kao što je bio. Naime, tada ne stignu uvek čistači snega da prođu kroz celo selo, pa autobus ne ide do moje stanice, nego do jedne koja je dva kilometra od moje kuće. Tako je i u subotu bilo. Jedino što je u ovom dobu savremenih vidova komunikacije zgodno to je imati broj mobilnog telefona šofera na našoj liniji i saznati da neće doći do moje stanice… Ali je moja rešenost da odem bila dovoljno jaka. Odjurim u dvorište, odnesem hranu kučićima i zatvorim ih u njihovu rezidenciju, pa onda šljap,šljap i povremeno kliiiz po ravnom, pa nizbrdo, pa po ravnom, pa uzbrdo… i zadihano stignem do stanice „Trešnjak“ u trenutku kad bi trebalo da dođe i autobus. Ali, njega nema… bi mi krivo – zar dotle da stignem i da se ispostavi da je već otišao! Opet zovnem šofera, kaže da zbog snega na putu ide polako, da će stići do mene za deset minuta. I tako i bi. A onda smo sedeli i „čekali vreme“ (kao da je išao skroz kroz selo i vratio se na tu stanicu). Šofer je iskoristio priliku da me ispita otkud ja u selu, i da li sam stvarno profesor fakulteta. Priznam 😉 Pođosmo i polako stigosmo u Šabac. Na usputnim stanicama je bilo još putnika, tako da nas je bilo više od deset kad smo stigli.

Hm, koliki uvod! Preskočiću detalje boravka u Šapcu i putovanja ka Beogradu, kao i vrlo prijatne trenutke u sinovljevom društvu kad mi je, uz snimljene fotografije, pričao o boravku u Bratislavi prethodnog vikenda. Bilo je mnogo lepih detalja u toj reportaži, a posebno me, kao nekoga ko je odavno zaboravio geografiju, fasciniralo da se tu, u blizini Bratislave sustiču tri zemlje – Austrija, Mađarska i Slovačka i da je moj potomak iskoristio priliku i skoknuo i do Mađarske i do Austrije. U oba slučaja je peške iz Slovačke otišao do tih zemalja 🙂 Dopalo mi se, silno.

Onda je došla i nedelja i otišli smo da se nađemo sa našim drugom. Sastanak je bio na Studentskom trgu. Tamo je već bilo dosta sveta, jer je u pitanju bio protest protiv izgradnje mini hidrocentrala metodom koja se ružno zove „ucevljavanje reka“, a ima za posledicu ucveljivanje okoline tih reka, odumiranje biljnog i životinjskog sveta, kao i štetu malobrojnim preostalim seljačkim domaćinstvima.

Naravno, oni koji se na taj način bogate ne vide ništa loše u svojim poduhvatima. Pa koji ludak je ikada priznao i spoznao da je lud i da drugima nanosi nepopravljivu štetu (da upotrebim taj deminutiv).

Pri svemu tome, količina struje koju tako proizvedu je vrlo, vrlo, vrlo mala. Naime, kad bi podigli, ne daj Bože, planiranih više od 800 (osam stotina) takvih mini centrala doprineli bi sa oko 3% (tri procenta!!!) ukupnoj količini struje (u odnosu na to koliko se sada proizvodi u Srbiji).

Ako uspeju, a one koji kroz dinar gledaju na sve – je skoro nemoguće zaustaviti, izgubićemo preko OSAM HILJADA KILOMETARA rečnih tokova u planinskim područjima (i dobiti 3% struje više!!!). To jedino mogu da prihvatim ako bi se pomoću te iste struje na električnim stolicama spržili svi akteri ovog zločina prema prirodi (i oni koji su odobravali, i oni koji su se pravili da to nije ništa i oni koji su bili investitori). Izvođačima radova bi kazna bila da sve to vrate u prvobitno stanje, a onda bi ih trebalo zatvoriti u rezervat i ostaviti da tamo provedu ostatke svojih bednih života).

Ljudi koji su bili na tom protestu su došli iz raznih krajeva gde se već desilo uništavanje reka, ali je bila i jedna grupa sa Stare planine koja je uspela da svoju reku odbrani. Govornici su iznosili istinite podatke i pozivali vlast da zaustavi tu pošast… Kako bi divno bilo kad bi vlast imala oči da vidi i uši da čuje, a tek da ima i srca!

Protest je bio na Studentskom trgu, na platou između zgrade Rektorata i fakulteta do nje (sad ne mogu da se setim koji je to fakultet). Iako je dan bio lep i sunčan, tu je bilo hladno, a led na platou nije bio počišćen, pa smo stajali u baricama, jer se led ispod nogu pomalko topio… Zapravo, kao te jadne reke u cevima, tako su i učesnici skupa bili zgurani na mali prostor… što je, nažalost povezano sa činjenicom da se bore za nešto pravedno (za razliku od masovnih, orkestriranih i plaćenih demonstracija raznim drugim povodima).

Ako niste bili, ili niste videli, evo jedne mogućnosti: https://www.danas.rs/drustvo/odrzan-protest-protiv-izgradnje-malih-hidroelektrana/

Sve se kreće ili je već dobro zagazilo na puteve Vrlog, novog sveta… pa je i nedeljni protest imao puno reportera iz raznih organizacija, nešto malo milicije (prema svecu i tropar – pošto je bilo malo ljudi, onda je i milicije, uniformisane i civilne, bilo malo). Interesantno je da je bilo milicije i u drugom svojstvu – jedan sindikat zaposlenih u policiji održava svoje proteste protiv vlasti, i na spisku zlodela se nalazi i stavljenje reka u cevi.

Grozim se nadobudnih uništitelja prirode (v. tri pasusa iznad 🙂 ) i užasavam sistema koji je do toga doveo, i koji će, zbog inertnosti karakteristične za velike sisteme, samo nastaviti „nizbrdo“. Bojim se i njihovih represalija. Od koga su uopšte ovi na vlasti (i sve njihove ulizice) i mogli da nauče da se dobro i domaćinski vladaju? Glavno oružje svih tih neprijatelja prirode i naroda (množina) na Zemlji su pare. Njima su pare sve i SVE kupuju za te pare, pa i svoje igračke – bilo ljude kojima se manipuliše, bilo razne druge „igračke“. Veliki brat se igra svojim igračkama – medijima i internetom – posmatrajući sve.

I, da ne zaboravim da objasnim naslov – dakle, prvi put videh dron na delu 🙂 Bilo mi je interesantno, pa na Soniju imam i kraći video snimak kako mala letilica kruži iznad naših glava. Ali mi je osećanje mučnine i nemoći zamenilo zainteresovanost za tu spravicu…

Zar baš ništa ne može lepo, pošteno, čovečno… zar smo zaista toliki debili da samo debile proizvodimo?

Ne ostadoh na celom protestu, valjalo je vratiti se kući. U povratku se seoski autobus pokvario (otpao mu je auspuh!), pa mi je tako još jedna, neplanirana šetnja bila pružena 🙂 Kod kuće – čekali su me gladni kucovi, čekale su me reke (koje nisu u opasnosti kao planinske, jer je ovaj deo Pocerine prilično ravan). Jedna reka (rečice su to zapravo) je na dnu mog imanja, do druge treba desetak minuta… Ali je stanje i ovde loše – plastične flaše pri svakom povećanju vodostaja ostaju zakačene na žbunje na obalama, traktorske gume ponegde menjaju tok reke… a tek ono što se ne vidi – zagađenje od pesticida i ostalih savremenih (sic!) sredstava u poljoprivredi… Uh, kako mi je teško zbog svega toga.

PS. A najlepše od svega u vezi tih mini eletrana je da ih mi, SVI plaćamo kroz račune za struju – to je stavka koja se lepo zove (svakako se mora odati pažnja onima koji smišljaju sve te spinove) – pomoć za subvencionisane proizvođače energije!!!