Od panoa do panoa – slike davno nestalih prizora, ljudi kojih više nema (osim grupe muzičara/pevača). Novopazarci, stariji pogotovu, sigurno prepoznaju motive i neke od ličnosti. Turistima kao što sam ja – samo zanimljivost i pokušaj da se razume naziv nekog zanata pre čitanja detalja, a na osnovu pratećih fotografija. Mada mislim da retko ko zna ko je to terdžuman, a ko saraf. Prvi je prevodilac, drugi menjač novca. Kako li su onda, i da li ih je uopšte bilo, preprodavci vikali „Devize, devize…“?
A tek – „tabadžija“?! A nije nasilnik koji se bije – nego osoba koja priprema vunenu pređu omekšavanjem. I zamislite vi taj „time consuming job“ – od striženja ovaca do ištrikanog džempera ili vunenog štofa… I kako je to zapravo i divno – umeti sebi napraviti odeću.
I ne samo vunu – prerađivali su lanena i konopljina vlakna, pamuk. Ovo potonje su radili – halači. Potpuno nepoznata reč.
Na donjoj slici, u grupi svirača, onaj sa tamburom me oslovio tokom razgledanja izložbe i pokazao mi svog oca grnčara na slici, i sebe na ovoj slici. Bilo mi je drago što mi je to rekao, a nekako i malo žalosno…
A sledeća zanimanja – potpuna nepoznanica: kondurdžija, simidžija, tabak, madžundžija! Mada zapravo kondurdžiju i mogu da prepoznam – kondure su neka vrsta obuće. Ali da je simidžija pekar koji peče okrugle hlebove, a tabak zapravo kožar, to mi, bez čitanja objašnjenja, ne bi nikad palo na pamet.
Madžundžija pravi jestivi i lekoviti sirup od grožđanog soka. Interesantno je da je kao lek korišćen za lečenje majke sultana Sulejmana Veličanstvenog 🙂 Nisu jedino napisali da li joj je to pomoglo…
Bilo je još nekoliko postera, ali su na njima spominjani zanati koje znam, pa zato tih slika nema. A sad shvatam da ne mogu tačno da se setim šta je sve izostavljeno… trebalo je ipak celu izložbu da snimim…
Sopstveni portparol (do 2020) 