Stvarno je postojao Akadem!


U ukrštenim rečima, koje još uvek ponekad ukrštam :), malo-malo pa se pojavi „Antički junak po kom je akademija dobila ime“, a rešenje je Akadem! Ja pomislim, pošto je dotični događaj bio i prvog aprila, da je to neki izmišljeni lik, pa rekoh sebi, hajde da ih raskrinkam! Kad ono, imam šta i da vidim – tip je stvarno postojao. Ima i na Vikipediji (osim ako tekst nije postavio onaj koji sastavlja te ukrštene reči 😉 ). Sve u svemu on je pomogao jednim Grcima kad su se borili sa drugim Grcima, pa su ovi prvi potom u ratnim pohodima obilazili i pošteđivali Akademovo imanje, na kome su se sadili platani i masline, a posle je Platon držao predavanja u tom šumarku, pa su, vremenom, školu nazvali Akademija…

Prethodne rečenice su ono što je meni ostalo u memoriji. Evo malo više sa naše Vikipedije:

Akadem (grčki Ἀκάδημος, Akademos) ili Hekadem (Ἑκάδημος, Hekadem) (latinski Academus ili Hecademus) je bio atički heroj iz grčke mitologije. Predaja navodi kako su Kastoru i Polideuk napali Atiku kako bi iz nje oslobodili zatočenu sestru Helenu, a upravo Akadem braći dojavio da se ona nalazi skrivena u Afirdni. Zbog toga su mu spartanski Tindaridi uvijek iskazivali zahvalnost, a kada god bi Lakedemonjani napali Atiku, uvijek bi poštedili Akademovu zemlju smještenu na Kefisu, šest stadija od Atene.[1][2] Na tom zemljištu su otada stalno sađene platane i maslinici,[3] a po svom vlasniku je nazvana Akademija.[4]

To se ime kasnije počelo koristiti za Platonovu Akademiju ili Hekademiju (Hekademeia) smještenu izvan atenskih zidova. To je mjesto bilo posvećeno Ateni, boginji mudrosti i drugim besmrtnicima.

Akademeia je kasnije poslužila kao izvor riječi „akademija“.

Englezi su bili malo precizniji:

Akademos or Academus (/ˌækəˈdməs/Ancient GreekἈκάδημος; also Hekademos or Hecademus (Ἑκάδημος)) was an Attic hero in Greek mythology.

Plutarch in his biography of the Athenian king Theseus (the slayer of the Minotaur) says that, after being widowed and reaching age 50, the king abducted the beautiful 12-year-old Helen (long before she married Menelaus, met Paris and was the cause of the Trojan War). Due to this outrage, her twin brothers Castor and Pollux invaded Attica to liberate their sister and threatened to destroy Athens. Akademos spared the city by telling them where she was (hidden at Aphidnae). For this, Akademos was venerated by the city as a savior.[1]Also for this reason the Tyndarids always showed him much gratitude, and whenever the Lacedaemonians invaded Attica, they always spared the land belonging to Academus, which lay on the Cephissus, six stadia from Athens.[2][3]

This piece of land was subsequently adorned with oriental plane and olive plantations[4] and was called Academia after its original owner.[5]

This grove of trees on the northwest side of the city, held to be his burial place, was ever after dedicated to his memory. Within this grove Plato gave his lectures, and thus arose the phrase „the groves of Academe“.[1] Due to this, Akademos’ name has been linked to the archaic name for the site of Plato’s Academy, the Hekademeia, outside the walls of Athens.

The site was sacred to Athena, the goddess of wisdom, and other immortals; it had since the Bronze Age sheltered her religious cult, which was perhaps associated with the hero-gods, the Dioskouroi (Castor and Polydeukes), and for the hero Akademos. By classical times the name of the place had evolved into the Akademeia. Its sacred grove furnished the olive oil that was distributed as prizes in the Panathenaic Games and contained in the finely decorated Panathenaic amphorae presented to the winners.

 

Advertisements
Објављено под Obrazovanje | Означено са , , | Оставите коментар

Dvotočkaš, dvonožac i četvoronožac


 

Ja i Panta

Riki, zvani Rile i Mali i njegova senka

Evo ovako je bilo juče – lep sunčan dan, mada malo vetrovit i odlučim da u šetnju pođem biciklom. Koncept vožnje: uzbrdo guram bicikl, po ravnom vozim, a nizbrdo – uživam u stilu „sedim, a idem“.

Pođu i kučići. Naučili su, izgleda, magičnu reč „šetnja“, pa se tiskaju oko kapije i guraju i preskaču i trče u krug… Jedva uspem da izađem iz avlije od njih 🙂

Sve u svemu, bila je to pesmica „Pošla Dunja da se šeta, za njom ide cela četa, ej, Dunja, Dunjaja, komsomolačka maja…“ 🙂 🙂 🙂 Samo što se ja ne zovem Dunja, a četa nisu bili momci, nego Beka, Kiki, Riki, Meda i Aki (ovi dvojica poslednjih su komšijski).

Баш ту песму за Дуњу не нађох, али мала потрага ћириличним писмом ми је показала да Руси имају низ песама са Дуњом, веселе поскочице, ево једне https://vk.com/video-1635877_160182039, и наслова друге: „Пошла Дуня за водои“. Кога занима, лепо ће се забавити.

PPS. Bicikl mi je marke Panter, pa ga od milošte zovem Panta 🙂

 

Објављено под fotografije, Svakodnevica | Означено са | Оставите коментар

Kroz sto godina ću imati stogodišnju bukvu u dvorištu…


…. i baš se radujem zbog toga 🙂

Moj komšija, prva kuća od ćoška levo :), shvativši da želim na imanju da imam što raznovrsnije drveće, mi je doneo iz šume lepu, poveliku sadnicu bukve i eno je, ponosito stoji na lepom sunčanom mestu i raduje se svom novom mestu stanovanja!

PS. Slike nema, al će da bude 🙂

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Topla prolećna preporuka za čitanje


Otkako sam na imanju imam i izvestan broj novih knjiga, raznih žanrova, a takođe odlazim i u šabačku biblioteku („drug član“ što bi rekao Radovan III tj. Zoran Radmilović). Tražeći pre neki dan Robinsona (tj. knjigu Robinson Kruso, Danijela Defoa) na dečijem odeljenju, počnem ponovo čitati i dečije knjige. Bila je tu i Alisa a i jedna kao avanturistička – Atlantida, ali ta mi se nije dopala. Npr. junaci vode neki detaljan i ozbiljan razgovor dok rone pod morem, a pritom je jedan od njih teže ranjen i neprijatelji ih progone…

Ali me je knjižica „Priča za tebe…“ Radjarda Kiplinga – oduševila. Ako hoćete nešto ljupko, plemenito, dobro napisano, duhovito, a istovremeno poučno i humano – nađite tu knjižicu. Pročitaćete je za tili čas i nasmejati se od srca ne jednom.

Uzmem da na Vikipediji pročitam šta ima o Kiplingu i nađem bogami svašta. O Kiplingu iz detinjstva (i školskih dana) jedino pamtim da je autor Knjige o džungli. I da je meni ta knjiga bila tužna – ne znam zašto, jedino da opet pročitam… A da je Kipling dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1907, i da je prvi engleski pisac koji ju je dobio i da je tada bio najmlađi laureat – to mi je (ako je i bilo nekad poznato) potpuno iščilelo iz sećanja. A da je on Englez – bilo bi mi teško uz takvo ime da poverujem. Kad ono – čovek čistokrvni Englez! Roditelji su se, pre njegovog rođenja, iz Engleske odselili za Indiju. I imao je „normalno“ prvo ime – Džozef, a Radjard je ime jednog jezera u Engleskoj  – jezera gde su se upoznali njegovi roditelji – e svašta! Kao da se upoznate sa nekim na Paliću i detetu date ime Palić! To ako je dečak, a Palićka 😉 ako je devojčica.

A ovo mi se baš nije dopalo:

„Киплингови дани „снажног светла и таме“ у Мумбају завршили су се када је имао пет година. Као што је то био обичај у Британској Индији, он и његова трогодишња сестра Алис („Трикс“) одведени су у Уједињено Краљевство — да живе са паром који је удомљавао децу британских држављана који су службовали у Индији.“

Zanimljivo je da je Kipling ocenjen kao nedovoljno intelektualno sposoban da nastavi studije na Oksfordu, pa se vratio u Indiju, pa je malo tamo radio, pa se vratio u London, pa je išao po svetu kao novinar, pa je bio i u Americi i upoznao i Marka Tvena…

Tužno je što mu je sin jedinac poginuo u I svetskom ratu, a starije dete, ćerka, je umrla u detinjstvu.

U knjižici koju pominjem pre svih priča je data i čuvena pesma „Ako“. Možda ne ide u zbirci priča za decu, ali meni je prijala:

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe
Gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,
Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom ,
Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao
Izopačenu od podlaca u zamku za budale,
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

 

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori: Istraj!

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;
Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;
Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;
Ako svi ljudi računaju na tebe ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa šezdeset skupocenih sekunda,
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.

 

Preveo : Ivo Andrić

Објављено под Uncategorized | Означено са , | Оставите коментар

Evo kako izgleda zlostavljan pas


A ova fotografija je nastala posle tri dana od kako je hranim, a kako je izgledala pre, nije teško zamisliti. Juče se, dodatno, bila „zarobila“. Naime, lanac je dovoljno dug da može da uđe u šupu gde spava, a tamo su joj ko zna kad ostavili i neki madrac da na njemu spava. Federi su odavno iskočili ispod presvlake, pa se ona zakačila lancem za jedan feder i kako je trzala glavom da se oslobodi, samo je sve više uvrtala lanac u feder, trebalo mi je nekoliko minuta da je otpetljam. A nije ni najmanji zvuk neprijateljstva uputila – znala je da hoću da pomognem.

Odvedem ja i mojih troje, mada oni i sami prolaze kroz ogradu i idu u susedno dvorište, odvedem ih do ove ograde iza koje je sirota „komšinica“ i kažem: „Je l vidite šta znači kad nema ručka danima? Nemojte da mi se bunite ako vaš ručak zakasni par minuta! I ona bi, da ima deseti deo onoga što vi jedete, isto imala svileno krzno i ponosno držanje…“

Објављено под fotografije, Svakodnevica | 5 коментара

SMUK (jedan)


SMUK znači „sa mačkom u krilu“ – a mačak je Bleki. U navedenoj poziciji se ne može ništa pisati, čitanje je skoro moguće, ali je najveća šansa da i ja zadremam… I tako je bilo i malopre. Jedva savladah dremež. Sad jeste oko pola devet, ali koliko prekjuče to je bilo pola osam – pa nekako ne ide da se ide na spavanje. Kaže se doduše da se na selu leže sa kokoškama, ali ja nemam kokoške na imanju nego jednog Blekija i tri džukija (tj. kučeta).

A da mi je danas pri ruci bila kamera, jedan snimak bi mi možda doneo popularnost u kategoriji najsmešniji video. Bila je to jedna Rikijeva bravura – išli smo u šetnju, a kucovi k’o kucovi, moraju da obeleže kud prolaze. I tako Riki izabere za beleženje jedan busen trave na ivici kanala. Podigne on nogu da napravi „piš“… da li je trava bila klizava ili je on preterano visoko digao nogu, tek u deliću sekunde – nestade kučeta – upao je u kanal – što bi rekli „živi piš“. Izađe on iz kanala, čisto začuđen, otrese se od vode i nastavi dalje, do sledećeg, malo manje goropadnog busena…

A u vezi komšijskog kučeta imam jednu veliku dilemu. U pitanju je ženka vučjaka, ona ista što je letos kidnapovala Beku. Njeni vlasnici su je izgleda zaboravili ili namerno ostavili da ugine od gladi – ne znam šta da mislim. Siroto pseto je vezano jakim lancem, ima doduše krov nad glavom za spavanje, ali danima niko ne dolazi da je nahrani. Potpuno je omršala – sva rebra se poznaju, koža se zategla preko rebara, a leđa kao u nekog malog dinosaurusa – svaki pršljen kao jedna bodlja! Zbog gladi se retko i oglašava lajanjem (a ranije je bila najglasnija u komšiluku), podvila je rep skroz između nogu, a zadnje noge joj slabe, kad hoda drži ih povijene u kolenima… Žalosna slika. Odem danas da joj dam malo hleba, potom i šaku-dve granula, odnesem joj i vode da pije. Ne smem puno hrane da joj dam jer je izgladnila, pa ću polako i pomalo dodavati dok se ne oporavi. A dilema? Dilema je da li da zovem vlasnike ili ne. Da umem da podviknem i da im zapretim – ali čime? Mogli bi (možda) da dođu po nju i da je „uspavaju“. Užasavam se te i takve ljudske „humanosti“. Hraniću je. Kad imam za mojih troje, malo ću odvajati, pa će biti i za nju. Sutra ću je slikati, pa ću staviti i sliku. Ovo danas nije bilo prvi put da joj dobacim preko ograde nešto da pojede, jer je napuštena već neko vreme. Ali posle mog četvorodnevnog odsustva sa imanja me danas iznenadilo i zabrinulo i ražalostilo njeno stanje – izgleda „kao da je iz Bijafre“, ili kao logoraš iz nekog konclogora…

 

Објављено под Svakodnevica | Означено са | Оставите коментар

Beka


Danas smo imali težak dan. Ja na psihološkom planu, a Beka i na fizičkom i na duševnom planu. Posle dugog razmišljanja prevagnula je odluka koja je u suprotnosti sa mojim stavovima o životu, tako da je Beka operisana i neće imati potomstva.

Da je Beka kojim slučajem mačka, to sigurno ne bi bilo odlučeno, da sam na nekom zaista velikom imanju, odluka sigurno ne bi bila doneta ni za mace ni za kuce.

Ovako je jedna nehumana odluka došla kao posledica tuđih nehumanih odluka – neko je oterao Bekinu majku, pa se oštenila u šumarku na brdu, neko je posle ubio Bekinu majku, pa su oni ostali siročići.

Kakva je bila Beka kad je bila mala – možete videti na poslednjoj slici u tekstu  https://noviinternet1987.wordpress.com/2017/07/04/robinsonove-slatke-muke-i-poseta-komsiluku/

Od osmoro koliko ih je bilo, ostalo je samo njih troje koji su došli kod mene u avgustu prošle godine. Bili su iznemogli i toliko mršavi (i puni buva) da Kiki nije mogao ni da ustane, a evo kakav je to delija sad

Beka je za sada dobro, oporavlja se od anestezije, svaki čas odem da je obiđem i pomilujem i hrabrim. Dobila je „bolnički apartman“ – šupu sa drvima, koja je nekad bila pušnica i u kojoj je i krušna peć. Možete misliti kakvo je bilo moje iznenađenje kad u jednom obilasku zateknem Beku u krušnoj peći! Nekako se uspentrala preko drva i sklonila najdalje što je mogla (mislim da je čula auto – komšija je bio da popravi nešto oko sudopere, pa se prepala da nisu opet po nju došli neki nepoznati ljudi da je odvedu na nepoznato mesto puno nepoznatih, čudnih i zastrašujućih mirisa). Posle je sišla, i pila vode 🙂 i sad je ostala dole…

 

Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica | 2 коментара