O majstoru za roletne, Nasradin-hodži i jednom novom prijateljstvu u nastajanju


Na Robinsonovom ostrvu više nije onako strašna vrućina kao do pre neki dan. Zapravo je ujutru i uveče prohladno, ali zaimljivosti ima, možda i više nego ranije.

Početkom leta je Robinson postavio mrežu protiv komaraca na jedan od dva nova prozora u potkrovlju. I, radila je :). Onda su došli Žukica i Bleki, pa su slučajno kandžom (nijedan nije hteo da cinkari drugog, tako da ne znam ko je baš to izveo) napravili malu rupicu na mreži. Zato je Robinson prestao da otvara taj prozor, planirajući da stavi zakrpu :), tako što će parčence mreže ušiti najlonom za pecanje preko tog, oko santimetar u prečniku velikog otvora… Ali su Žuki i Bleki očito imali svoje planove…

Naime, a to je naknadno postalo jasno, oni su kroz drugi prozor izlazili napolje, išli malo i na krov, da vide kakav je vidik, i obojica se, svako posle svoje šetnje sreli sa piterpanovskim problemom – prozori su bili zatvoreni… BTW meni je to u detinjstvu a da se ne lažemo i sad, najtužniji deo cele te knjižice – želeti da dođeš kod onih koje voliš, ali ne možeš, jer je prozor – zatvoren….

E, ali oni su, Bleki i Žuki, rešili problem – evo kako su „popravili“ mrežu:

Evo, ovako se popravlja, da znaš za ubuduće 🙂

A evo i kako se koristi:

Robinson se istinski, od srca smejao i zahvalio na pomoći – servirajući užinu Blekiju na licu mesta 🙂

Sa celom tom družinom: Kiki, Riki, Beka, Žuki i Bleki (moraće uzeti neki pseudonim ili on ili Beka, jer ih zbunjuje koga od njih pozivam 🙂 ) nema trenutka predaha – jurnjave, ručkovi, jurnjave, užine, jurnjave, večere, jurnjave… Jedno je sigurno – sporta im ne nedostaje 🙂 Ali su vrlo brzo po dolasku podsetili Robinsona na (čuvenu) Nasradin-hodžinu priču o kozi. Imao neki čovek brojnu familiju, jednu kozu i malenu kuću, pa došao kod hodže da se požali kako nema trenutka mira. Razmislio hodža, pa reče čoveku da uvede i kozu u kuću i da dođe kroz nedelju dana. Šta će, kud će – posluša nevoljnik hodžu. Vrati se on posle nedelju dana i zavapi za pomoć. Hodža reče da pusti kozu iz kuće. Ovaj ode, i sutradan dođe da se zahvali hodži – govoreći kako im je život ponovo divan 🙂

Kod Robinsona je ipak malo više prostora, a i družina se polako uklapa, tako da ima nade 🙂 da i nama život ponovo bude divan 🙂

Tu je i prinova 🙂 Malo crno mače je novi član familije. Robinson je prihvatio, razumevši u potpunosti potrebu očuvanja identiteta i svojih korena, da oslovljava mališu punim imenom i prezimenom: Uglješa Mrnjavčević. Čak mu je spevao i pesmicu, doduše ima samo dva stiha za sada (moram samo jednu drugu pesmu, koja mi je stigla na mejl dodati ovde na WP da je sačuvam). A za Uglješu je pesmica na francuskom:

Mon joli chat, Uglješa,

Mon gentil chat, Uglješa 🙂

Nepoverenje je prvih dana bilo uzajamno – niko nikome nije bio jasan 🙂 A sada smo stigli dotle da je Beka danas Uglješu i umivala (malo). On se ipak nije dao sasvim, ali Beka budno prati svaki njegov korak i detinjarije:

Its a bigining ov a bjuuuutiful frendšip 🙂

 

Advertisements
Објављено под fotografije, Reportaže, Svakodnevica | 1 коментар

Nastavak priče od jutros… (sa slikama!)


Na gornjoj slici je „Lovište“ – deo komšijine bašte gde je Žukica lovio jarebice. To je zapravo pogled iz Robinsonove kuhinje, koji izgleda ovako:

Podsećam da je to što će još neko vreme sve slike biti mutne levo ili gore posledica Robinsonove nedosetljivosti i ostavljanja telefona nadomak tri radoznala (i gladna) šteneta – pa je jedno od njih troje probalo da li se telefon može jesti, ali je a) telefon nejestiv i dosta čvrst, b) objektiv kamere – mekan, da se jedan očnjak tromesečnog šteneta može idealno smestiti tu 🙂

Robinson je bio u kuhinji i primetio neko kretanje kod komšije u bašti – jarebica i dva ptića 🙂 Robinson se razneži na prizor majčinske brige 🙂 Kad, eto ti u desnom uglu scene jedan lovac u žutom maskirnom, prugastom odelu – oborio uši da izgleda što manji i u poziciji poentera stade i zagleda se u pticu. I ona je njega već „snimila“ i poče nekako sitno cvrkutati alarmni signal. Ptići digoše glave, pa krenuše ka majci. Sad je ona bila izmedju njih i Žukice. Žukica se pravio nezainteresovan, pa poče spiralno da ih obilazi… Alarmi učestaše. Sa leve strane priđe još jedan ptić, pa još dvoje, pa još jedan i na kraju još jedan! Sedam manjih pegavih ptica i malo veća njihova majka su sad bili u grupi, a Žukica još daleko od pozicije da skoči. Pravio je pauze, priljubio se uz zemlju, vijugao između visokih cikorija i drugog livadskog rastinja… Jarebica ga je puštala 🙂 ali samo donekle – kad je odlučila da je dosta, komandova: „Poleći!“ i sedam ptića uz lepet krila uzleteše na obližnju šupu (deo se nazire na levoj strani slike). Žukica poskoči, da li od iznenadjenja, da li se spremao na lovački skok, pa je jarebica to poznala, ja ne znam… Kad je Žukica video da je prilika za lov propala, ogleda se oko sebe, vide nekog leptira ili nekog insekta i skoči elegantno duuuuug skok na tu stranu, pa odjuri za novom metom… Eto tako je Žukica lovio jarebice, koje je prvi put u životu i video (a tako blizu ih ni Robinson nikad pre nije video).

A danas popodne su Bleki i Žuki mali bliski susret treće vrste – odneku se pojavilo malo, sasvim crno, i sasvim gladno, mače.

Bliski susret treće vrste 🙂

Mače je krenulo po našoj ogradi. Žukica se, malo je trapav, jer treninga pravog nije imao u detinjstvu, malo teže popeo na ogradu, ona se malo ljuljala – nije se osećao udobno, ali je morao da vidi šta je sad pa to! Pošto su svoju mačeću mladost proveli u stanu, druge mačke osim svoje majke ni |uki ni Bleki nisu videli, a tek drugo mače, i jo[ manje od njih??! Šta li je pa to? Da nije opet neko štene?

Malo su se merkali, malo kostrešili, a posle su Bleki i Žuki odjurili u noćni lov na bubice – ta se razonoda njima sviđa. Malo crno mače se sklupčalo na mestu za koje je procenilo da je na bezbednom rastojanju od svih tih džinovskih bića (računajući i Robinsona)…

Nastavak jutrošnje priče će morati da sačeka sutrašnji dan, jer je baterija – prazna, a Robinson je odlučio da bar tako sebe kontroliše – koliko baterija izdržava, toliko dugo će se baviti internetom, pa će praviti pauzu 🙂

 

Laku noć!

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Kako su mačkovi bili nestali, kako je Žuki lovio jarebice, a Robinson od štenaca dobio na poklon slagalicu…


…a i o tome koje su dve početne faze u obučavanju pasa, o tome kako je Robinson dobio laktom preko nosa i kako ništa ne treba shvatati lično, o buvama, vremenskoj prognozi… sve u svemu – o životu 🙂

Pre mnogo godina naš Robinson je čitao jednu knjigu iz naučne fantastike, više joj se ni naslova ne seća, u kojoj glavni junak dolazi kod psihijatra (moguće da je to bio robot 🙂 ) i žali se na svoje probleme, nezadovoljstva, strahove… i pita psihijatra šta sve to (što je ispričao) znači. A psihijatar mu odgovara: „To znači da ste živi.“ 🙂

Da se vratimo na sadašnje doživljaje na ostrvu.

Pre neko jutro, Robinson se malo muvao 🙂 po kući i bašti, pa kad je ušao u kuću, pred njega veselo istrči mačak Bleki, počne da se mazi, da traži užinu (on je jedan mali proždrljivac, ali mu se to ne poznaje – linija mu je besprekorna 🙂 ). Dobije Bleki užinu, a Robinson počne dozivati Žukicu na užinu (jedan od principa na ostrvu je „jednakos’ i ravnopravnos’ „). Žukice nema. Ajde dobro, mislio je Robinson, pojaviće se kad čuje Blekijevo mljackanje… BTW – pošto mačkovi nisu naučili uobičajenu terminologiju, za njih „mac, mac“ ništa još uvek ne znači, pa Robinson proba sa „mljac, mljac“ pozivom… Sve u svemu – nema Žukice. Robinson postade snužden, pa neraspoložen, pa očajan. Gde je životinja, da se nije izgubila, da je nije neki ker pojurio, da je nije neki traktor (ovde traktori brzo voze 🙂 ) ne daj Bože povredio… Krene Robinson svuda po kući da traži Žukicu – i u prizemlju i na spratu… Nema. Bleki sedi na jednoj fotelji, umuva se posle užine, i nešto je nerazgovetno promrmljao na pitanje: „Gde ti je brat?“. Izadje Robinson u dvorište, zove imenom, zove nadimkom… ništa, ni u bašti ništa ni skroz dole u budućem voćnjaku – ništa. Vrati se Robinson, zaista očajan – kako će sinu izaći na oči, šta da kaže – gde je lepi, mazni, prugasti, zlatno-žuti mačak… Prođe u tom očaju bogami par sati. Opet krete Robinson svuda po kući… Blekica – na fotelji. A foteljica, stara, nasleđena od domorodaca drečave crvene boje, pa ju je Robinson prekrio komadom lanenog platna (takođe nasleđenim) koje pada do poda, a radi estetike :). I, šta se to pomalja ispod platna – protežu se zlatne šapice, posle dubokog sna… i Žukica ispuza 🙂 🙂 🙂 E, taj hepiend je Robinsonu izazvao suzu radosnicu, Žukica je bio mažen sledećih nekoliko minuta, onda je sišao na ručak i ovaj put se ona baš najeo za razliku od Blekice koji se nabok’o za doručak…

Dan-dva posle, kad, od ranog jutra nema Blekija (Blekice). O, ne, da nije ostao celu noć napolju, da mu se nije nešto desilo… Opet potraga, opet bezuspešna, opet Robinson snužden, neraspoložen, očajan… Nosio je Žukicu napolje, molio ga da nađe brata… Nekoliko sati kasnije, u donjoj maloj levoj sobi Žukica spava na kauču. Seo Robinson pored njega, mazi ga i priča žalobnim glasom kako mu je teško što nema Blekija. Žuki reče: „Mrrrr… „, vrata starog ormana zaškripaše, orman se zatrese – Bleki izađe! Postade očigledno šta se desilo. Prethodno veče, videvši malo otškrinut orman, Robinson je zatvorio vrata, pa je tako Bleki ostao da spava u ormanu i dok se nije naspavao, a potom i ogladnio, nije jače pogurao vrata… E, te radosti – Robinson se i prekrstio i Bogu zahvalio što je sve u redu 🙂 (Samo priznaje da ovako ispričano to malo vuče na šalu i komiku (kako se to pre govorilo), ali da je bilo daleko od šale…

Uh, čekaju me drugi poslovi, nastaviću kasnije, a i ovde ću dodati sliku starog ormana, nasleđenog od domorodaca – orman je bio miraz deda-Lesine majke 🙂

 

 

Објављено под Svakodnevica, Odnos prema životu | 3 коментара

Kajsijevača ili šljivovica, pitanje je sad!


Ceo kraj nam miriše na rakiju 🙂

Komšije do Robinsonovog dvorišta večeras imaju šljiva-party 🙂 Jest da peku rakiju, ali su se snabdeli sa nekoliko gajbi piva (nije voajerisanje 😉 ), a Robinson, 50 metara dalje udiše mirisna isparenja 😉 Naime, za one koji ne znaju, kazan se napuni tom odstajalom i manje-više prevrelom zašećerenom šljivom ili kajsijom, onda se „peče“, a kad se destilacija završi, kazan se isprazni, pa hladi i pere, pa se onda naspe sledeća količina, i tako, bezbeli nekoliko puta, a onda posle još prave „prepek“.

Pošto oni šljive ne beru, onda možete da vidite timove naoružane dugim motkama, kako idu da omlate šljive i pokupe sa zemlje sve što nije suvo voće. Zato se može zaključiti i da će rakija sadržati izvestan, neveliki, procenat belančevina – jer u masu za pečenje ulaze i svi crvi, a ponekad crvljivih šljiva bude ii dosta 😉

S obzirom na to da se šljive mlate, možda bismo mogli kao država registrovati marku „mlaćenica“, jer koliko znam iz priča, marku šljivovica je registrovala neka od bivših SFRJ republika…

Levo je komšija Danilo čiji je kazan, desno domaćin koji peče rakiju i radi sve „pomoćne“ poslove.

Eto, završavam, jer se laptop buni, treba da mu se napuni baterija…

PS. Štenci spavaju – ne znam da li ih nisu opila isparenja 🙂

Објављено под Svakodnevica | 1 коментар

Život sa pet adolescenata…


… doduše četvoronožnih, ali adolescenata 🙂 ima razne specifičnosti, posebno kad su sa vama na pustom ostrvu.

Mali šumski veseljaci su došli 8. avgusta, a 12. avgusta su nam na ostrvo stigla i dva beogradska mačora 🙂 – Žukica i Blekica. Njih je Robinsonu doveo njegov potomak. Mladi mačkovi imaju po pet meseci, izuzetno su umiljati – vole da se maze, i to bi moglo biti jedino što na ostrvu treba raditi, ako njih neko pita 🙂 Nažalost, Maza je tragično stradala 2. avgusta, inače bismo imali i jednu – bebu 🙂 Ovako imamo četiri buduća džentlmena, i jednu damu – Beku.

Dakle, štenci (ili što reče jedna komšinica domorodačkim rečnikom: kučad) su dakle tri nedelje sa Robinsonom. Tačnije jednog ponedeljka pre tri nedelje uveče su se pojavili u kanalu sa druge strae ulice, preko puta Robinsonove kuće. Bili su jako mali, plašljivi, mršavi (i šugavi i prepuni buva). Sledeća tri dana su dobijali sirup da se očiste od crevnih parazita. Sa kakvim su se uživanjem oni oblizivali kad im je Robinson pipetom davao potrebnu količinu, to je za priču. Pa su jedi druge lizali da pokupe ako je neka kapljica slučajno ostala. Mislim da im je četvrtog dana bilo nejasno (i žao) zašto tog lepog sirupa nema više.

Beka (skraćeno od Belka) je beličastog krzna, a Kiki i Riki su tamno žuti. Kiki ima beo vrh repa, a Riki izraženiju „zvezdu“ na čelu i malo je krupniji od Kikija. Pošto su detinjstvo svoje proveli u krajnjoj nemaštini, oni jedu bukvalno sve. Kad je Robinson u bašti odsekao neke glavice kupusa, onda su legli i počeli da glabaju svako po jedan koren kupusa i bogami su sve izgrickali.

Pre dve nedelje su primili i prvu vakcinu – samo je Beka malo zacvilela, a momci su bez reči podneli bockanje. Isto tako veterinar ih je očistio od buva i šuge mešavinom odgovarajućih tečnosti – isprskao sprejom. Takođe smo i njihovu posteljinu 🙂 isprskali, kao i kućicu (jedino je veterinar zamolio Robinsona da ne priča domorocima da je veterinar dolazio i zbog buva i šuge, jer će ga, kaže, posle zvati po selu i kokošinjce da dezinfikuje 🙂 ).

Veterinar je objasnio Robinsonu i kad kučići treba sledeće vakcine da prime i da će posle dobiti i „pasoše“ 🙂 Jako simpatično, jer će moći zajedno sa Robinsonom putovati kad Robinson negde krene u ekspediciju 🙂 🙂 🙂

I tako je proteklo prvih nedelju dana njihovog boravka. Robinsonovo dvorište baš nije skroz ograđeno (biće relativno skoro dopunjena ograda skroz do ulice), ali ovaj deo što jeste ima kapiju, kroz koju su oni, prva dva-tri dana bez problema mogli da se provlače… Danas, ni glavu ne mogu da provuku! Robinson svakako pazi da ih ne hrani previše, ali redovna ishrana je – redovna ishrana, i njih troje rastu „kao iz vode“.

A pošto imaju deo nasleđa retrivera, onda vole vodu 🙂 To je cirkus – Kiki legne u tanjir sa vodom, a i ovih dvoje bi da i oni stanu – ali nema mesta. Pre neki dan su i kadicu koristili za kupanje, igrali se „uskoka“ – tj. uskakali u kadicu, šljapkali po vodi, pa izlazili napolje, pa tako jedno sto puta 🙂

A, kad su mačkovi došli, onda je počelo privikavanje mačkova na život napolju (jer su se rodili i odrasli u stanu), mačkova na život u novoj kući, a mačkova i kučića na zajednički život 🙂

Najpre je bilo (i još ima) nepoverenja (znaju moji mačkovi da „Keru nije verovati!“) ali su sve češće scene da su sasvim blizu jedni drugih i da niko nikog ne dira. Beka doduše voli da vuče mačka Blekicu za rep (njih dvoje su ipak tamno sivo-belih nijansi, pa su po boji sličniji od dva žuta šteneta i jednog žutog mačeta). Ali Beka je jednom dobila i preko nosa, ipak se TO ne radi – mislim, ne vuče se mačak za rep! Ne znam da Beka nije – reperka!?

Ima mnogo smešnih scena – danas su tri kučeta zgrabili jednu malu staru metlu i natezali se jureći po dvorištu i čvrsto držeći metlu u zubima, a jednom su se nadvlačili sa nekim starim „priveskom“ za ključeve – to je još od deda-Lese ostalo – komad platna vezan (topološki gledano 🙂 ) u krug i par ključeva na tom „privesku“. Stali su u ravnotežnu pozu – svako štene je vuklo na svoju stranu, ali je platno jako i nisu pokidali. Beka je mala lukavica, nešto je zarežala, braća su probala da je imitiraju ili da joj odgovore – pa su popustili stisak na trenutak i Beka je trijumfalno odjurila visoko podignutog repića koji je mahao kao metronom 🙂

Kad smo već kod repova – očigledni je problem u prevodu neverbalne komunikacije 🙂 mačići su ljuti kad mašu repom, kučići veseli i nikako ne mogu da se priviknu da te, za svaku vrstu jasne i očigledne znake raspoloženja.

Mačkovi se često nakostreše, napufnaju rep, stanu nekako polukružno, ali štenci i dalje misle da je to igra 🙂

Ujutru zajedno sa Robinsonom svih petoro idu u donji deo bašte gde imaju šljive „madžarke“ koje sad stižu – ukusne su kad se jedu tako tek ubrane sa drveta. Tu su štenci naišli na poznatu „topografiju“ – šipražje u senci drveća, pa ih je podsetilo na mesto gde su odrasli i zadovoljno su se provlačili na sve strane i polegali po visokoj, od vrućina sasušenoj travi… i zaglabali osušene šljive sa zemlje 🙂 – časna reč!

Eh, šta ima još? A, da, štenci su udvostručili težinu za ove tri nedelje, mačkovi se i dalje drže iste kilaže – vitki i vižljasti (bez problema se provlače kroz plot, na čemu im štenci može biti zavide 🙂

Nastavak sledi, u nadi da će se lepo svi odgajiti i biti zdravi i dugovečni 🙂

PS. Beka se posle kidnapovanja oporavila, ali i dalje zastane kad čuje specifični lavež keruše koja ju bila kidnapovala (sad možda ne bi ni mogla, jer je Beka već dosta teža i krupnija nego pre). Ali da je strah bio ogroman, svedoči i to da se Beka prepala kad je naišao dobroćudni stari pas iz susednog dvorišta (desno od nas) – upiškila se od straha i cvileći odjurila po sto i zavukla se u najdalji kraj terase… trebalo je nekoliko minuta da se umiri, i još nekoliko da izađe iz svog zaklona!

 

 

 

 

 

 

Објављено под Svakodnevica | Означено са | 1 коментар

Grupni portret sa damom


Evo ih – mali šumski veseljaci me gledaju očekujući užinu:

 

Beka, Kiki i Riki

Објављено под fotografije | 1 коментар

Robinson – voajer!


Danas je opet bilo vruće, mada je to nekako jesenja vrućina (po Robinsonovoj nomenklaturi 😉 ) jer već ima suvog lišća i sve nekako miriše drukčije nego do pre neki dan – nisu bez razloga stari govorili za Preobraženje da se tada preobražava leto u jesen…

I, pošto je bilo vruće, Robinson je svoj stari ligeštul, koji je još za života Robinsonovog dede (dakle pre 1965., napravio dedin kolega Jova-tišler sa kojim je deda zajedno radio u šabačkoj bolnici), postavio u hlad. Štenci su se neko vreme jurili okolo, a posle su pospali. Bilo je vrlo, vrlo, vrlo smešno kako su počeli da koriste kadicu za kupanje. Naročito Kiki voli da se kupa, ali ni Riki ni Beka nisu imali ništa protiv. Zapravo to nije bilo „kupanje“ nego samo igra – uskakanje u kadicu, šljapkanje, iskakanje, pa opet i opet… tu slika nema, jer je brzina promena poza bila prevelika…

Ali zato, na listu božura je Robinson zapazio sledeće:

E sad ako bi neko znao bilo bi lepo: da li su ovo u svetu skakavaca neka bogomoljka i njen (uskoro pokojni) bračni drug ili to majstor klavir-štimer za zrikavce popravlja kolegi tonove? „Nit su snijezi, nit su labudovi…“ niti su moja pitanja slovenska antiteza 🙂 čisto malo običnog voajerizma 🙂 Stvarno ne znam šta su radili, ali su TO radili dobar sat vremena – jer mi toliko traje baterija na laptopu pre nego ga vratim na ponovno punjenje.

Da, bilo bi lepo imati neki super zum i voajerisati bubičuljke – sigurno ima šta da se vidi. Svakako da se može pronaći mnogo toga na internetu ili tv programima o živom svetu, ali ja nekako više volim svoje male sličice… ‘ku noć!

 

Објављено под fotografije, Svakodnevica, Uncategorized | 4 коментара