Kako se Robinson propio i kakve su bile posledice


Robinson je na svoje ostrvo doneo i svoj limun – nekoliko godina staro drvce koje je odgajio iz semenke. I nije mnogo prošlo, kad je jednog jutra Robinson video mravlje horde kako jurišaju po limunu! Hm, neće moći! – pripreti Robinson mravima, ali oni nisu hajali.

Potraži Robinson savete na internetu o tome kako se osloboditi mrava. Naiđe prvo na savet da treba uzeti cimet u kori i zabosti u saksiju. Rečeno – učinjeno, lep blag miris cimeta se dopao Robinsonu, ali bogami i mravima – penjali su se po kori cimeta bez ikakve vidljive nelagodnosti (btw – kako znati da li to možda nisu samo njihovi najhrabriji predstavnici dokazivali ostalima da to nešto što se pojavilo u saksiji nije opasno 🙂 ).

OK – sledeći savet: posuti suv talog od kafe na mravlje putanje. Kako to da izvedem, pitao se Robinson. Naime, zbog jednog događaja iz detinjstva (ah, to detinjstvo od kojeg sve počinje!), Robinson nije pio kafu. E sad, em je na pustom ostrvu, pa se neće pročuti (WordPress se ne računa 😉 ) em treba spasavati limun, pa Robinson odluči da se propije, tj. da skuva i popije kafu (nije mu palo na pamet da ne mora da je popije!) i sačeka da se talog osuši pa da pokaže mravima ko je glavni na pustom ostrvu!

Razmišljajući o činjenici da je kafa već pržena, pa da je stoga glupo je još dodatno kuvati, Robinson je stavio dve pune kašičice kafe u šolju (veliku) i nalio provrelom vodom, zasladio steviom, i posle par minuta dosuo i malo hladne vode – sve to jer su u Robinsonovom detinjstvu bili izričiti: kafa se kuva, pije se vruća (inače će se dotična osoba bojati bračnog druga! – vrlo poučno za decu, nema šta) i sa vrlo malo šećera (pa kako da se detetu dopadne nešto vrelo i gorko?!). Kafa je lepo zamirisala, bila jako (tj. vrlo prijatno) slatka i mogla se odmah piti, bez opasnosti da se čovek opeče ili obaveze da srče u malim gutljajima :). I bogami, Robinsonu se piće dopalo, a bilo mu je smešno kako se (pod stare dane 😉 ) propio 🙂

Nedugo zatim talog u šolji se osušio, i Robinson je posuo mravima na put… Ali ni mravi nisu što su nekad bili, ili ovi nisu čitali na internetu da treba da se klone kafenog puta 🙂 Veselo su i razdragano prolazili, valjda su im se sviđala slatka crna zrnca.

I tako, od prva dva pokušaja nije bilo ništa. Onda se Robinson setio jednog svog davnašnjeg postupka, stavio malo meda po tanjiru i primakao mravima (i limunu). U početku se ništa nije desilo, ali je sledećeg jutra Robinson video ovo:

Brzo, samo koliko da ih fotografiše je zadržao mrave na stolu, a onda odneo na kraj dvorišta – limun je bio slobodan!

Објављено под Ekologija, fotografije, Odnos prema životu, Svakodnevica | 1 коментар

Čik pogodite gde se Robinson smrzavao u subotu:)


U zamrzivaču? Ne, naš Robinson i nema tu napravu, a zavlačiti se drugim ljudima u zamrzivače nije baš znak lepog vaspitanja (osim ako niste stručnjak za popravku istih, mislim zamrzivača).  Zašto R. nema z(amrzivač) je duga priča, jer bismo se morali vratiti u XX vek 🙂 Tada su, u drugoj polovini XX veka zamrzivači bili jako moderni – ko nije imao zamrzivač osim Robinsona, ja ne znam. Zbog svoje (dobre ili loše, prosudite sami) osobine da se ne povodi za modom, zbog nemanja želje da priprema zimnicu i zbog ružnog korena reči po kome bi zamrzivač mogao biti onaj koji je nekog ili nešto zamrzeo (naravno znam da nije to tačno objašnjenje) – Robinson je ostao crna ovca u familiji, a i šire kao osoba koja nema zamrzivač.

Dobro, da se vratimo na pitanje iz naslova 🙂 Odgovor počinje sa uM:) (to kao onaj stari vic -Čime se Cigani zimi greju a počinje na slovo z? Odgovor: zdrvima!)

Ajde da vas ne mučim više – Robinson je bio u … Moskvi. A u Moskvi je u subotu bilo 11 (i slovima jedanaset) stepeni i sipila je kiša… A Robinson je imao kišobran sa jednom polomljenom žicom i cipele koje su propuštale vodu (oba pomenuta artikla su ostala u kanti za otpatke u moskovskom metrou kad je Robinson krenuo kući).

Inače moskovski metro je zaista doživljaj za sebe. Pre svega sve funkcioniše besprekorno, reke ljudi teku podzemnim hodnicima, po pokretnim ili običnim stepenicama, zidovi nisu NIGDE ižvrljani, vagoni su čisti, takodje bez ijednog grafita, potpisa ili slično, na podu nema djubreta ni trunke. stanice su ukrašene raznoliko – mozaicima, slikama, bareljefima…

Jedna novija stanica (Troparevo), bezmalo na kraju linije

Pogled iz jednog vagona u drugi

I dok je u metrou bilo lepo, suvo, i toplo, napolju je sipila kiša, ali su lepe stvari lepe i po kiši – evo kako izgleda ulaz u park koji je dobio ime po Maksimu Gorkom:

Kapija na ulazu u park Gorkog

Jezero u parku, velika fontana, mnoštvo raznovrsnog cveća (jasmin koji je tek procvetao, a kod nas već odavno precvetao), poneki šetač/turista. Iz daljine se čula bučna muzika – na obali reke je KFC (to ima i kod nas, na Studentskom trgu u Beogradu) pravio neku žurku. Sa druge strane mosta bio je kilometrima dug red ljudi koji su čekali da dođu do hrama Hrista Spasitelja i poklone se moštima svetog Nikole koje su na tri nedelje prenete iz Barija u Moskvu.

Red je bio nekoliko kilometara dug, svaka grupa bi čekala da se grupa ispred pomakne u sledeće polje i tako satima – bilo je objavljeno na internetu da se čeka po devet sati u redu i da se preko 1,5 miliona ljudi poklonilo moštima…

Do hrama Hrista Spasitelja se nije moglo prići, sve je bilo ograđeno i podređeno organizaciji ulaska vernika u crkvu. najbliže smo došli na nekih stotinjak metara od hrama

Gore levo, ćošak pomenutog kišobrana 🙂

Ostale detalje boravka u Moskvi ćete videti u sledećem nastavku jer laptop traži da se priključi na struju, a meni se ne ulazi u kuću – na terasi je, posle današnjih četrdesetak stepeni baš prijatno…

 

 

Објављено под fotografije, Reportaže, Svakodnevica | Означено са , , , | 5 коментара

Robinsonove slatke muke i poseta komšiluku


Naš se Robinson ovih dana našao na mukama, i to slatkim!

A za sve je „kriva“ jedna – kajsija na Robinsonovom ostrvu… U svom dvorištancu Robinson ima jednu kajsiju koja je ove godine, njemu u čast :), baš lepo rodila. U protekle 2-3 nedelje darovala je Robinsonu na stotine plodova, ukusnih, mirišljavih… Robinson ih je sa zahvalnošću jeo, cedio sokove, pa opet jeo kajsije… i tako dok se nije setio da se može skuvati slatko ili džem ili sok, jer je postalo očigledno da sve ne može pojesti. Jednom je čak poklonio 4-5 kilograma poznanicima „na kopnu“.

Rezultat slatkih muka pored šporeta: tri tegle džema i tri flaše soka. Slatko Robinson nije pravio, zbog sećanja na bakine priče da se komadi stavljaju prvo u kreč(?). Evo kako je izgledao sok – obratite pažnju na boju, da biste osetili i miris i ukus 🙂

Flaše su se grejale i dezinfikovale na jakom suncu

A, da tu su i koštice i čekić za drugi deo uživanja – grickanje svežih, belih jezgri…

Takođe je jedan deo kajsija Robinson osušio u rerni, a jedna tegla je napunjena medom i komadićima kajsija (bez kuvanja), to će biti lepo podsećanje na ukus svežih kajsija.

Uz sve te kulinarske doživljaje Robinson nije zaboravio ni svoje prve komšije, poneo im malo milošte i – zavukao se u gustiš:

Malci spavaju 🙂

a onda im je Robinson nasuo mleka – e, to je bila borba:

Detalj borbe 🙂

A jedan mali je izabrao varijantu „doručak na travi“

Pažljivo je pratio trag mleka i polizuckao temeljito sve što je bilo na vlatima trave

Kad se Robinson pozdravio, zahvalio na druženju i krenuo kući, ispratili su ga do ivice malenog proplanka koji im je dom:

 „Ćao, maleni, videćemo se kroz par dana… lepo se čuvajte i lepo rastite 🙂 „

 

Објављено под fotografije, Svakodnevica | 4 коментара

Robinson-brojalica (to kad počne da broji, ne ume da stane :) )


Naravno da se može brojati „ad infinitum“, jer, jel’te prirodnih brojeva ima beskonačno mnogo. A onih drugih, mada ih niko ne zove neprirodnim, ima malčice 🙂 i više, i to ni manje ni više, nego beskonačno puta više, pa još i te razne beskonačnosti nisu iste po svojoj prirodi… ko će sve to raspetljati (đaci moraju, pa i studenti, ali blogeri najverovatnije – ne 😉 , osim onih čuvenih izuzetaka koji potvrđuju pravila).

Kad smo već kod pravila, Robinson je „pronašao“ jedno (a ako možda ima u Marfijevim zakonima, onda ništa :), tj ne insistiram na priznavanju prava prvenstva). Robinsonov zakon, tj. pravilo privremenosti glasi: „Svako privremeno rešenje teži da postane trajno.“ Tako jedan prozor, privremeno osposobljen da radi svoj prozorski posao :), još nije dobio ni pranje ni farbanje, jedan ormarić je takođe na listi čekanja, ćošak buduće čajne kuhinje je i dalje samo ćošak… eto, opet brojim, primeti Robinson u sebi (pa i napisa).

Današnje (specijalno) brojanje, zbog kojeg je ovaj tekst i započet, desilo se po najvećoj vrućini. Robinson je sedeo na tremu i čitao knjigu „Bašte kao nekad“ i osećao tremu 😉 tj. odgovornost pred svojom baštom i svojim ostrvom – hoće li ih umeti lepo negovati. Kako će oporaviti zemlju koja je prskana raznim pesticidima i herbicidima, pa onda „obogaćivana“ raznim hemijskim/veštačkim đubrivima? Koliko vremena će biti potrebno? Dok su takvi crvići sumnje grickali Robinsonove misli, jedan neobičan zvuk se sve jače čuo iz obližnje šumice – neko tužnjikavo dozivanje, kevtanje, cijukanje… nadjačalo je (iako nije bilo previše glasno) sve druge zvuke i nagnalo Robinsona da pođe da vidi š’a ima :). Najpre pedesetak metara putem, pa onda levo, uzbrdo jednom livadom sa kojom se šumarak graniči. Zvuci su bili jasniji i glasniji, ali nije bilo moguće videti ko ih proizvodi 🙂 – misteriozni proizvođači 😉 neobičnih zvukova se nisu mogli videti. E, sad je vreme da Robinson prizna da je pre dva dana video kerušu kako skreće sa puta u tu livadu i da je zato pomislio da se to njeni štenci oglašavaju dok ona ko zna gde pokušava da nađe nešto za jelo.

Zagledajući kroz bagremov gustiš vide Robinson nešto kao stazu, utabanu travu. Zvuci se pojačaše, Robinson poče da priča kučićima (ne znajući zapravo kome priča) i da hrabri i njih i sebe. Bilo je očito da postoji neki jarak, ne mnogo dubok i trebalo je naći prelaz. Prelaza za ljude (i Robinsone) nije bilo, pa Robinson poče pažljivo da isprobava grane jednog oborenog stabla u jarku, stade na to granje, pritom upade malčice, ali prođe bez ogrebotine. Držeći se za veće i odmičući manje grane, vijugavo pređe Robinson jedno desetak metara i vide, u još većem gustišu – malo, belkasto štene, koje još nije ni progledalo, kako uporno doziva ili se žali ili i jedno i drugo (Gugl prevodilac nije Robinsonu bio pri ruci 🙂 ). Kad se Robinsonu oči privikoše sasvim na lelujave senke, video je da belo štene leži pored još dva, malo tamnija, koji se nisu pokretali… Uh, žalosti, šta je sad – Robinson zadrža dah i pomno zagleda mala tela – trbuščići su se blago, ali ritmično podizali i spuštali – kakvo olakšanje! Kad, levo, još dve, a bliže Robinsonu  i druge dve male spavalice – ukupno sedam majušnih psića, svi manje više slični, ali beli ipak najkrupniji, ostali su bili tamniji po boji, a najtamniji, riđi, bio je i najmanji.

Robinson se odmah setio one strašne pesme o kuji koja je oštenila sedam žutih i naježio se od pomisli šta bi se moglo desiti ako domoroci vide tu malu družinu… Šta da radi? Imajući u rezervi tzv. granule za pse (iz dana druženja sa Žućom – „Popodnevna dremka i šta je bilo posle“), Robinson odluči da ih donese keruši da ima šta da jede kad se vrati. Iskobeljao se nekako iz onog gustiša, pa se vratio svojoj kući, uzeo granula, uzeo jednu tepsiju, uzeo vode u jednu flašu od 1.5l, uzeo jednu flašicu mleka (računajući da se paradajizi neće ljutiti ako se deo mleka potroši – naime, u knjizi „Bašte kao nekad“ Robinson je video da se paradajiz i još neke biljke mogu prskati („u rano sunčano jutro“) vodenim rastvorom mleka i da je to korisno protiv nekih parazita). I tako opremljen ode Robinson ponovo putem, pa livadom, pa preko jendeka kroz bagremov šumarak do male družine. Kad tamo, a mali riđi nekako došepeljao vrlo blizu mesta gde je Robinson prethodno stajao. Uhvati ga Robinson za kožu na vratu i prenese bliže sebi, kako i kuce prenose svoje male :). Onda Robinson nasu malo mleka u jednu posudicu koju je takođe poneo, i maleni ugura njuškicu u mleko, ali očito nije znao šta dalje, pa mu je Robinson podmetnuo mali prst u mleko i tako je psić malo posisao mleka. U tim naporima se prevrnuo na leđa, pa se videlo da je „dečak“. Robinson je odlučio, ako bude usvojio neko štene da to bude „Riki“… Onda je čučeći i provlačeći se Robinson stigao bliže ostalih i manje-više uspešno utolio žeć njih petoro. Dvoje su i dalje spavali i bili „zatvoreni“ trnjem… Kad je i beli prestao da cijuče, zadovoljno cokćući zbog  nekoliko kapi mleka na sopstvenoj šapi, Robinson krete nazad, iskobelja se već malo lakše i vrati se zadovoljno i zabrinuto kući. Pitanje je bilo gde je i kad će se majka vratiti, da li će preneti decu na drugo, još skrovitije mesto, kad vidi da je neko dolazio, da li će pojesti ostavljenu hranu, koliko dugo će joj to trajati… i da li neće maleni pokvariti stomake od kravljeg mleka?

Kasnije u toku dana se samo jednom čulo , ali ne mnogo glasno, cijukanje iz šumice.

Robinson nije ponovo otišao, jer normalan čovek u taj gustiš ne bi nijednom ušao, a pošto je Robinson bio dvaput, onda je smatrao da je to dovoljno i za internu i za eksternu karakterizaciju svoje ličnosti 😉

 

Објављено под Odnos prema životu, Reportaže, Svakodnevica | Означено са | Оставите коментар

Čovek koji je brojao i živeo na pustom ostrvu zvao se – Robinson ;)


Knjigu „Čovek koji je brojao“ su mi pre nekoliko godina za rođendan istovremeno poklonile dve potpuno različite osobe – jedan moj drug i moja majka. Pretpostavljam da su hteli da me obraduju nečim što je vezano za moju struku, ali me je jedan od ta dva poklona zaista obradovao, a drugi ne baš… Ali to je posebna tema, možda će doći na red u poglavlju „Robinsonove introspekcije“. Sad su pak na redu doživljaji sa pustog ostrva…

I tako, pođe jutros Robinson naoružan motikom (stari, veoma efikasan herbicid 😉 ) da jedan deo ispred svoje livade bar privremeno oslobodi od jednog bodljikavog korova. Ne znam mu ni narodsko ni latinsko ime, nemam ni sliku jer mi je Soni ostao „na kopnu“. Naime, kao što je odavno jasno, nisu ni pusta ostrva što su nekad bila – imaju redovnu trajektnu (pardon, autobusku) liniju sa kopnom. Ovdašnje najbliže kopno 🙂 je Šabac, koga domoroci zovu „grad“. Robinson je u planu imao odlazak u grad, ali je prvo pošao da uredi pomenuti delić ostrva. I tako noseći poletno motiku u jednoj i šolju zelenog čaja u drugoj ruci dođe Robinson „na lice mesta“. I poče da iskorenjuje korov i da broji: jedan, dva …, 85, 86… tu ga već malo zaboleše leđa, pa odluči: do 100 kopam desnom rukom, posle do dvesta levom! I tako i bi. Promena položaja odmah olakša stanje leđa. Posle 200, opet desnom rukom, pa onda levom… a posle jubilarnog petstotog korova, Robinson malčice progunđa videvši koliko je još ostalo… i – prestade da broji, a nastavi da radi u znoju lica svog (na licu mesta 🙂 ),. Kako su u tom delu posađene ribizle, ogrozd i maline, Robinson je imao i osveženje: tri crne ribizle, 5 pucadi crvenog ogrozda 🙂 Crvene ribizle smo prethodnih dana pojeli, što ja i moj potomak, što pomenuti zec…

I eto, prestade Robinson da broji, ali poče da razmišlja na temu: intelektualci i fizički rad. Koja tema – i koliko se ozbiljnih i onih drugih umova njome bavilo….

… (digresija) uskoči mi poveliki skakavac u sobu (nemam još uvek zaštitnu mrežu na prozoru u potkrovlju, pa uleće kad kod stigne, dozuji ili doleti ili doskakuće 🙂 Skakavac je bio lep, zelen, oko pet santimetara dug. Poklopim ga čašom, podvučem dovoljno veliki karton (korice notesa) i uz malo obostrane strepnje 🙂 prenesem do prozora – „Tutanj!“ – kažem ja njemu, on ništa -šćućurio se u čaši – svašta! lupnem malo po čaši i to ga je uverilo da ode, a mene vratilo pisanju…

Te jutrošnje misli o potrebi i koristi od fizičkog rada su bile vrlo mudre :), jasno formulisane da se Robinson divio samom sebi :). Osim tog divljenja, malo čega drugog mogu tačno da se setim, ali probaću, mada to nije „ono“, jutrošnje briljantno elaboriranje teme :(…

Suština je u tome da nam je izgleda ubačen virus u softver – virus nadmetanja i virus nametanja svojih misli drugima, tako da ljudi (intelektualci posebno) ne mogu ni oko čega da se dogovore. Zamišljam jutros neke meni poznate i drage osobe i sve moguće njihove primedbe: pa što ideš u japankama, pa što nemaš kapu, pa što ne pokosiš, pa… ili ja možda ne poznajem prave ljude 🙂 koji bi sa mnom tražili rešenje o prikladnim načinima oživljavanja i revitalizacije jednog dela Zemlje i revitalizacije jednog stanovnika te Zemlje, tj. mene.

Druga ideja u vezi rada je što zajednički rad omogućava da se više uradi, da se bude u veselom raspoloženju (nadmetanje u šalama mi, eto, ne smeta), da se podele poslovi (mada je tu zamka specijalizacije poprilična – bolje je da se ljudi smenjuju na poslovima, makar posao kuvara u nekom trenu dobio čovek koji ume samo kajganu da napravi) … Zašto je tako teško sve isplanirati i organizovati, a da bude dobro? Zato što ne možemo u sistemu u kome smo i sa načinom razmišljanja koji to nije, jer školovanje nažalost u velikom procentu predstavlja zaglupljivanje i suzbijanje sposobnosti, ne možemo napraviti nešto stvarno dobro i drukčije ako ne izađemo iz sistema u kome smo. Kazaćete, pa ko može da se igra Robinsona – tebi je sigurno sve drugo potaman, pa možeš da odeš da živiš u selu. Istina je. Meni egzistencija ne zavisi od toga koliko će paradajiza (komada) da se odgaji i sazri na moja 33 struka paradajiza. Ali ja mogu i sada, i samo sa ta 33 paradajiza sa ove zemlje da imam šta da jedem- od divljeg jestivog samoniklog bilja, preko voća koje imam – bilo je nekoliko dana gozbe sa belim trešnjama, pa je tu bio i jedan omanji crni dud, pa sad moja kajsija svako jutro meni pokloni po desetak i više neopisivo ukusnih plodova, a imam i tri oraha – biće i biljnog sira (samleveni orasi, limunov sok, sitno seckani beli luk, trunka soli… probajte, super je) i kolača…

Naravno, nije moja izmišljotina ovo što pričam, to je koncept samoodrživog imanja, permakulture i kako se sve to već ne zove. Sa samo jednog hektara može nekoliko ljudi, ja mislim i do deset, vrlo kvalitetno da se hrani, da živi zdravo, da svoje preostalo vreme kvalitetno koristi za usavršavanje, kako intelektualno, tako i fizičko i duhovno i duševno…

Oni koji odmah skoče: „Pa to je utopija!“ su se ustvari već utopili 🙂 u prosečnosti potrošačkog, kvazidemokratskog uređenja…

Eto, počelo je i da grmi napolju, jer mi, uz ovu temu, ponekad dođe da zgromim sve te mediokritete…

….

Ne mogu više večeras – dvadeset prvog dana svog robinsonskog života 🙂 Kad nadjem Sonija opet ću pokazati neke od stvari koje je zabeležio ovih dana – pravljenje bonsai-njive za krompir, pravljenje poslastice: kajsije u medu (lešnik ili orahe ćemo dodati kad ih očistimo 🙂 )

Laku noć 🙂

Објављено под Društvo, Ekologija, Odnos prema životu, Svakodnevica, Uncategorized | Означено са , , | Оставите коментар

Šta se sve može videti na Robinsonovom ostrvu (a šta ne)


Možete videti svakojake zanimljive oblake (viš’ Srbije po nebu vedrome 🙂 )

 

Od oblaka u gornjem levom uglu Robinsonu se učinilo da vidi svoga oca…

Mislim da Soni ima desetine slika oblaka nad našim „ostrvom“, i čini mi se kao lepa ideja da napravim izložbu „Oblaci“. To je doduše povezano sa čuvenom izrekom o tome kad treba reći „hop“ 🙂 ali verujem da ću izložbu napraviti, a da li će izložbeni salon biti moja kuća ili neka „javna“ ;), to ćemo da vidimo.

Evo i dela Robinsonove kućice-slobodice 🙂

O unutrašnjem uredjenju detaljnije neki drugi put, a sad opet ostrvske teme. Na Robinsonovom ostrvu može se videti mnogo raznog cveća na livadi (v. prethodni tekst), mnogo raznih, raznobojnih bubičuljaka, ali je posebno lepo što se uveče vide – svici. Te malene leteće žmigavce je Robinson ranije video samo par puta, a sada uživa u njihovim svetlećim arabeskama – tako su sinoć dva svica cik-cak letela jedan ka drugom, a kad su se sastali – ugasili su svetlo – Robinson je pomislio kako su stidljivi, jer ne žele da ih neko vidi kad se ljube 🙂

Na ostrvu Robinson ima i fazane – gnezde se negde na livadi, tako da Robinson sigurno neće pokositi celu livadu, ostaviće na dva mesta po 3-4 ara „divljine“. A tu je i (bar) jedan zec – lep, poveliki, braonkast, ne mnogo plašljiv, ili možda radoznao, tako da ne pobegne odmah kad me vidi. Doduše, ako je on pojeo tek zametle plodove kivija i našao sebi mesto za spavanje na žbunu lavande… e, onda ćemo da okrenemo drugi list dogodine u ovo vreme (i da postavimo ogradicu oko kivija i lavande).

A jedan poveliki jež (ja doduše i ne znam koliki jež treba da bude) se juče šetao putem kad i Robinson, ali nije hteo baš da se druži – odšepeljao je u travu kad mu se Robinson malo više približio.

Pa onda još – možete videti Robinsonov paradajiz (33 komada! od čega tri čerija) i kupus (25 kom) i malo luka, i buduće paprike… A tu je i ovas na svom ostrvcetu, a na druga dva su i kukuruzi (50 kom) i (previše gusto posejano žito, koje baš neće imati mnogo roda).

Ima i mnogo zanimljivih starih stvari koje su ostale od domoroca deda-Lese i njegove žene, baba-Dese, ali i o tome će biti još reči, a ima i raznih slika koje je Soni napravio.

A šta nema na Robinsonovom ostrvu? Nema prodavnica, ni malih ni velikih. Deca se ovde igraju napolju, a ne po šoping-molovima. Doduše, televizore svi domoroci imaju (jedino Robinson nema), tako da deca ipak dosta vremena provode „pred kockastim ekranom“. Nema plaže iako ima rečica

– a mogla bi se zajaziti i napraviti lepo mesto za letnje rashlađivanje…

… tolicko za danas, dvadesetog dana Robinsonijade 🙂

Објављено под fotografije, Odnos prema životu, Reportaže, Svakodnevica | Оставите коментар

Robinsonova livada


Evo je!

Prelepa je – potpuno „divlja“, nekošena, preko metar i po visoke trave (i poneki isto tako džinovski korov). Slike su od juče popodne, posle kiše – sve umiveno, čisto, čistijato…

Slika ne bi ni bilo da nije „trasirana“ livadska avenija:

Sve je divno mirisalo, neki beli cvetovi, onda oni lilkasti (budući čičak) i posebno prijatno iznenađenje – kantarion. Bilo je i drugih vrsta trava, samo nema slika, gledaću da nadoknadim nekog sledećeg sunčanog dana. Danas je ceo dan bilo tmurno, sipila je kiša, bilo je skoro hladno, sa nekih 17-18 stepeni (što je polovina temperature od prekjuče).

Ako uspe „proizvodnja“ biće i čaja i ulja od kantariona, a da imamo košnicu, imali bismo i meda od čička!

(Ovo je bio odlomak iz Robinsonovog dnevnika, dan sedamnaesti)

 

Објављено под fotografije, Reportaže, Svakodnevica | Означено са , , | 1 коментар