Vremeplov -6 ili jednopartijski sistem je meni bio bolji…


… a kako i ne bi – legnem uveče, odspavam jednu partiju, i lepo ustanem ujutru i radim, šta je već na rasporedu! A sada – legnem, odspavam jednu partiju, pa se probudim, vrtim se i okrećem i na drugu i na treću i na četvrtu 😉 i ko zna koliko strana, pa nekako odspavam još jednu partiju… Koji put se desi i po tri-četiri partije za noć – ne, definitivno ne,  taj višepartijski sistem mi ne prija. Ali kako da se vratim na jednopartijski?!

Advertisements
Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica | Оставите коментар

Vremeplov – 5


Vremeplov – 5

UMETLIĆKO KLIZANJE

Kao što neki znaju ;), a neki ne, mi u dvorištu na imanju imamo jednu baru! To nije prirodna bara (za one koji ne znaju) nego je iskopana, dubine nešto preko dva metra i površine oko šest kvadratnih metara. Zapravo, na istom mestu su prethodni vlasnici imali svoju baru, ali je bila delimično zatrpana pa smo je (tj. bagerista Veljko iz Nakučana je to uradio) obnovili. Ovde u Pocerini skoro sva domaćinstva su imala baru na imanju, a i sad ih mnogi koriste. Ranije su bile mesto gde se stoka napajala, a sad mnogima služe za navodnjavanje bašti ili jagoda. BTW šabačka opština je na prvom mestu u Srbiji po površinama pod jagodama – skoro 300 hektara. Mnoge bare na imanjima su se vremenom urušile ili su zatrpane. Ja mal´ ne upadoh u jednu letos kad smo išli da beremo kupine. Uopšte nije izgledalo da u tom gustišu pored raznih stabala ima išta, osim predivnih, krupnih, sočnih kupina – ali svo to rastinje je bilo na obodu ili na dnu nekadašnje bare. Tako lepe kupine nigde drugde ne videsmo – ali osim dve-tri koje je bilo moguće dohvatiti, ostale su ostale 😉 nedostupne… Visile su kao lijane sa grana tog visokog, vitkog drveća – ne bi se tu ni Tarzan snašao 😉

Da se vratim na našu baru – ona je služila od proleća do jeseni (prirodno se napunila vodom od prošlogodišnjeg snega)  kao bazen za Kikija, Rikija i Medu. Beka se nije kupala u „muškom“ bazenu, samo se, kad je već nivo vode opao, usuđivala da ide ivicom i da lovi (bezuspešno) žabice. S proleća smo imali u bari i daždevnjake, što je bilo vrlo zanimljivo. Videćemo da li će se opet pojaviti.

Ovogodišnji sneg je podigao nivo vode u bari, a hladnije vreme je polako počelo da je zaleđava. I, sad je naša bara zaleđena, pa su Lolica i Mimica išli na klizanje. Pošto smo u Metliću, njihovo klizanje moramo nazvati UMETLIĆKIM ;). Napravili su nekoliko prelazaka preko bare pod budnim okom „trenera“ Kikija, i zabrinutim okom fotografa, tj. mene. Zaista me brinulo da led ne pukne i ne nađu se u vodi. A em su oni mačići, em je voda ledena – ne bi to bila dobra kombinacija, a meni bi valjalo da takođe uđem da ih vadim iz vode… No, sve se lepo završilo, sami su izašli kad je čas klizanja bio gotov.

 

Podsetili su me kako smo se nekad klizali – na nekoj plitkoj bari, ako je jak led, ali češće na „klizama“ u dvorištu i još češće na ulici. Ta naša klizališta su bila od pola metra do 5-6 metara duge ledene trake na ulici i samo se zaletiš, manje ili više, i otklizaš na drugi kraj, pa se odmakneš, zaletiš, i opet – fijuuu, a ponekad i tras – to kad se, uglavnom neelegantno klizanje nastavi na zadnjici, kolenima, a koji put se završavalo klizanje i sa nosom na ledu… Baš mi to nedostaje (ne padanje, nego klizanje) zbog zanimljivog golicavog osećaja po tabanima i čudesnog vanvremenskog trenutka dok se klizi po ledu.

  1. Termin „umetlićko klizanje“ je smislio moj potomak 🙂

 

 

Објављено под fotografije, Svakodnevica | 1 коментар

Vremeplov – 4


Da se ja vratim na čvrsto tlo – a neka sećanja ću drugi put. Zato, evo malo foto-uspomena iz Grčke, krajem septembra 2018. Kako to često biva – vreme je bilo super, osim tog dana. Od ranog jutra tmurno, vetrovito, da su se u mojoj sobi, koja je bila okrenuta od mora, ka kopnu, i jedno 200 metara od plaže, čuli talasi kako se valjaju po pesku. Nešto su bili ljuti 🙂 Tog dana je secondhand shop imao dobar promet svi su kupovali jakne, pa i ja sad imam jednu laganu, zaista punjenu perjem (jer stalo po neko perce nalazim u rukavu), za celih 5 (pet) evra!

Šetnja u novoj jakni pored uzburkalog mora je bila za pamćenje, a sa istoka je počelo i da se razvedrava…

Evo nekoliko Sonijevih slika:

 

More je od pene napravilo i klupu i morskog konjica, a Soni je to „uhvatio“. Ti veliki talasi su izbacili mnogo školjki na pesak, i duž plaže (jedno dva-tri kilometra duge, su se videli šetači koji se svaki čas saginju i uzimaju po neku školjku za kolekciju. Bilo je više nego dovoljno za sve, i još je i ostalo:

 

Jedan je čovek išao sa detektorom za metal, i sistematski pretraživao po pesku. Ne znam da li je šta vredno našao, ja jesam 🙂

Skoro nov traktor i grabulje su posle došli sa mnom na imanje. Traktor još ne koristim ;), nemam dozvolu, ali grabulje su baš dobro došle 🙂

 

Објављено под fotografije | Означено са , | Оставите коментар

Vremeplov – 3


 

SIVA BUNDICA

Posle tog božićnog pismenog zadatka iz matematike (Vremeplov – 2) i položenog prijemnog ispita, postadoh ja u drugom razredu đak Matematičke gimnazije. Motivi su uvek zanimljivi u nečijem životu, zanimljivi zbog svoje providnosti ili pak skrivenosti. Moje opredeljenje za matematiku je počelo mislim u sedmom osnovne, jer je nastavnik matematike, Milan Mišković, bio rukovodilac sekcije za streljaštvo i naravno, sekcije za matematiku. Mene je više privlačila prva, ali kao dobrog đaka prime mene u obe. Hm, nejasno mi je to oko izbora. Mislim da se u streljačku sekciju se primalo, a za matematičku je nastavnik birao. I bi neki raspust, verovatno letnji. I ja dobijem vazdušnu pušku da odnesem kući (mislim da je tu ipak bila protekcija – otac mi je bio direktor te iste škole, a nije mogao/želeo da odbije moju molbu da vežbam gađanje, kao što ni nastavnik nije odbio tatinu molbu, nego je dozvolio da puška „izađe“ iz škole). Sa svoje strane, nazovimo to i znakom zahvalnosti, ja na tom raspustu ispunim celu jednu svesku rešenjima zadataka iz matematike, prema nekoj zbirci koja je tada postojala. Nastavnika je to oduševilo. Kasnije, kad je jedna od mojih učenica bila ćerka direktora Matematičke gimnazije, bilo mi je jasno koliko je prijatno osećanje kad je direktorovo dete zaista izuzetan đak (istovremeno, mada ne u istom odeljenju te godine je bio i sin jedne profesorke – e taj se tako mučio za dvojku, da je to bilo žalosno, a ona, njegova majka, je bila sa nama, njegovim profesorima, ljubazna, preljubazna – kod mene to nije pomagalo – dvojka je bila „jaka“, ali dvojka).

Streljaštvo dakle objašnjava prvi pojačan rad iz matematike. A odlazak u Matematičku gimnaziju je bio vrlo komplikovan način da postignem odlazak u Beograd, gde je tada bila „ljubav mog života“. Sad, kad sve saberem, ipak mi je bolji uspeh u matematici, nego u ljubavnom životu… Eh, da…

Doduše, danas ni matematika ni streljaštvo nisu što su nekad bili. Suviše su sofisticirani. Bila skoro neka slika u novinama – neko od strelaca iz naše reprezentacije, sa puškom prislonjenom na rame, ali… pušku jedva možete prepoznati, kao da je iz Ratova zvezda, a strelac nosi neke nišanske sprave na glavi… budibogsnama. I u matematici se samo takmiče u sve komplikovanijim istraživanjima, koje je teško pratiti, ali još i da prihvatim taj iskorak u naučnom radu, ali da se u nastavu neke stvari uvode, a da se osposobljavanje za bazična znanja ili preskače ili minimalno traje… Eh, još jedno eh…

Bilo kako bilo, postanem ja đak Matematičke gimnazije. Prve godine je moja baka stanovala sa mnom kod istih ljudi u Beogradu, kod kojih je moja majka stanovala na studijama :). Sledeće godine su prvo majka, pa onda i otac prešli da rade u neke beogradske škole. Eto – zaljubim se ja i poremetim celu familiju! Šta bi bilo da to nije bilo, ko zna. Ko zna kakve i da li ikakve moje tekstove biste čitali na WP…

U Šabac smo često išli, praktično svako slobodno vreme smo provodili u Šapcu. Baka je bila udovica, tako da je ostala zapravo sama u kući.

Tih godina je autobuska stanica u Šapcu bila blizu gradskog parka, nekih pola sata od naše kuće. A onda su premestili autobusku stanicu na kraj naše ulice, pet minuta od kuće. Baka bi izlazila da mene ili nas isprati. Onda bi stajala na uglu ulice i čekala da autobus prođe… Zimi bi izlazila u svojoj sivoj bundici – Pile moje milo, i stajala, u plitkim čizmicama, povezana sivkastom svilenom maramom, tako i po desetak minuta. Ja ne znam da li je njoj bilo žao, tj. koliko joj je bilo žao kad odlazim, ali meni je i dan-danas ta slika pred očima, i kad koji put odlazim (sada) iz Šapca za Beograd, skoro da je vidim na tom uglu…

Bundica je sačuvana. Prošle zime je šnajderka na uglu promenila postavu, stavila novu dugmad… i bundica visi u predsoblju, gde je i bakina slika-portret crtan mojom rukom. A ja kad ulazim u kuću uvek kažem – Ćao, Pile, evo mene…

 

Објављено под Odnos prema životu | 3 коментара

Vremeplov – 2


PISMENI IZ MATEMATIKE

Godine 1970…

Ne, možda je bolji početak – davne 1970…

Ne, to je stereotip, mora da ima bolji početak… Ne znam sad, ali smišljaću za ubuduće!

Dakle, te godine, kad bejah prvi razred gimnazije (šabačke) imali mi pismeni iz matematike baš na Božić. U to (davno 😉 ) vreme crkveni praznici nisu figurisali u školskom ili nekom drugom kalendaru (osim crkvenog), tako da se na Božić, ako je bio radni dan išlo u školu. BTW što bi rekli Englezi – tada se išlo u školu i subotom, a nastava je počinjala od sedam ujutru.

I tako, tog jednog Božićnog jutra, radili mi pismeni iz matematike. Kad se posle promenila moda i pismeni zadatak počeo zvati „pisani“ zadatak, što donekle jeste tačno, meni ta promena nije prijala. I posle u službi takođe – moji đaci u Matematičkoj gimnaziji, a posle i moji studenti na Građevinskom  i zatim na Matematičkom fakultetu su, što se mene tiče uvek radili „pismeni zadatak“. Oni među njima koji su svoj zadatak zvali „pisani“ su mi bili nekako manje simpatični…

Pošto je ovo moje pisanje i lična vežba u elokvenciji, to malo kasni razrada teme – još smo na uvodu 😉

Ne sećam se zime 1970. Da li je bilo snega? Nemam pojma. Mada je tih godina znalo da bude dosta snega i znam da smo na ulici pravili tvrđave od snega, poređali bismo po dvadesetak grudvi i gađali iz jedne tvrđave drugu…

Ne sećam se ni šta je bilo na pismenom iz matematike. Ne sećam se ni gde nam je bila učionica, pa ni kasniji ulasci u zgradu nisu vratili to sećanje. Ne sećam se ni da li je moje mesto bilo u prvoj klupi, ni ko mi je bio par u klupi. Ne sećam se ni da li je nameštaj bio stari, ili su već  tada bili stolovi i stolice u učionicama kao sada.

Sećam se da nam je razredna bila profesorka francuskog, Milena. Otmena žena, skladnog lika. Sećam se da nam je latinski predavao profesor Radovan, grmalj od čoveka, ali dobroćudni grmalj. Srpski je predavao profesor Toma, čovek sa povelikim stomakom, na koji je naslanjao ruke kao na govornicu kad je nešto pripovedao. A matematiku (bliži se rasplet!) je predavao profesor Raša. Da li mu je to bilo ime, nadimak ili ime od milja, ne znam. Čovek se smešno češljao, kosa mu je sa čela išla pravo uvis, i stalno je nešto žmirkao, i bio blago vrljav.

E, taj Raša dade nama pismeni (tada su se zadaci diktirali i pisala postavka na tabli, a ne kao ovo sada da se dele fotokopije). A ja lepo u zaglavlju na sredini lista napišem „Pismeni zadatak iz matematike“, a sa strane na margini „rađen 7. Januara 1970.“ I ispod toga „na Božić“.

E, onda dođe ono što mi nije padalo na pamet ni da pretpostavim – pozovu mene kod direktora. Ne sećam se razgovora. Nešto u stilu „No, no“. Pozovu i moju majku (koja je bila profesor u istoj gimnaziji, ali nije bila član Partije (tada se znalo koje partije, jer je samo jedna i bila)). Mislim da me je majka i kod kuće nešto opomenula. Nije to ništa na mene ostavilo neki utisak. Niti je moje mišljenje o profesoru Raši postalo negativno. Zaista, i to me ovih dana baš čudi – svih ovih godina pri prepričavanju tog događaja, nikad mi nije Raša bio u negativnom svetlu, naravno ni ja sebi. Ali mi je ovog Božića, dok mi je sin bio jedini slušalac ove anegdote, prvi-prvcati put palo na pamet da profesor baš nije lepo postupio. Mislim da je pre nekoliko godina umro, tako da nema više mogućnosti ni da ga pitam…

Gde će me sutra prebaciti vremeplov – ne znam.

 

Објављено под Svakodnevica | 2 коментара

Vremeplov – 1


Pošto me odavno nije bilo na stranicama WordPress-a, skakutaću sa teme na temu, pa će tekstovi koji slede biti svojevrstan vremeplov.

A ako počnem da vodim rubriku „Dogodilo se na današnji dan“ (koja je nekad bila deo jutarnjeg programa na radiju (u vreme kad se radio slušao (bar u mojoj kući)), onda ću za 2. januar 2019. moći da napišem – uspešno savladani svi nivoi (a bilo ih je 297 (dve stotine devedest sedam!!!) igrice Jewel Quest 2018 (arcade). Igrica je nekako dospela na moj telefon mislim sredinom novembra 2018. Nemam neku veštinu „skidanja“ stvari sa interneta, ali je zbog nečega, za divno čudo, igrica od prve ušla u moj telefon. Pošto mi je novembar i decembar bio ispunjen putovanjima (službeno), onda je igrica ispunjavala vreme u autobusu. I tako, vožnja po vožnja, nivo po nivo… a i između vožnji nije bilo retko da sednem i igram. Kod 188. i 198. zaglavim se po nekoliko dana, ali ih ipak na kraju pređoh uspešno. A koji put mi se činilo kad zažmurim da šareni kvadratići samo izviru i da se igra nastavlja iako je telefon isključen… Toliko o mojoj zavisnosti od kompjuterskih igrica.

Toliko i za ovaj tekst, jer život u selu zahteva da se loži vatra u smederevcu, a pošto signal za internet imam samo u potkrovlju, gde još ne grejem, mada imam jedno simpatično furunče, to ću ostaviti laptop do daljnjeg, ali ću ga ušuškati pod jorgan, da se ne smrzne 🙂

PS. Ako naiđete u knjižari ili biblioteci knjigu „Vremeplovčeva žena“ (Time traveler s wife), predlažem da odvojite vreme za tu interesantnu ljubavnu priču.

PPS. Objavljena je Gvendolina – par dana pred novogodišnje praznike, stigla je iz štamparije, lepa, i umiljata 🙂 Hvala svima koji su mi pomagali da ostvarim želju i objavim tu knjigu.

Објављено под Svakodnevica | 6 коментара

Ništa Eros i Tanatos, samo mudros´ i glupos´


Možda su mi ove misli od nekog autora, ali ne znam kog, a možda su baš moj „izum“. Ako su tačne, a ja mislim da jesu, onda autorstvo nije važno. A ako nisu tačne, opet nije važno ko ih je smislio.

Ne mogu da rekonstruišem sav tok misli u  toku jučerašnjeg uređivanja staklene bašte, pa ću poći od zaključka. Zaključak je da sva živa bića žele da žive, ali SVA, dakle ljudi nisu ništa specijalno po tom pitanju. Među tim zilionima živih organizama su i virusi, bakterije, gljivice… I oni svi žele da žive, pa stoga moraju povremeno nešto da gricnu. I grickaju šta ima na meniju – jedni druge ili treće ili nas, ljude. I u tom nekom smislu nemamo tu šta da protestvujemo protiv tih mikronaca kojima smo na jelovniku, jer  i mi jedemo sve i svašta, i ne očekujemo/ne smatramo da time ugoržavamo kokoške ili svinje a kamoli jabuke ili koprive. Ali ipak ima razlike, i to ogromne. Jabuku uberete sa drveta, ne posečete drvo, uberete vrhove kopriva za  salatu – ne počupate ih iz korena. A sirote piliće i prasiće ubijaju, zar ne?

Ali da se vratim na osnovni tok misli – volju za životom. Svaki viruščić ili bakterijica je imaju – instinktivno i stoga neumorno tragaju za hranom. I, kada se u čoveku previše namnože, onda njihova izumrla telašca truju naš krvotok i tako predstavljaju otrov za nas. Kako se i da li se dobro od toga oslobađamo je pitanje lične  mudrosti/gluposti (neinformisanosti).

Dodatno, ti majušni organizmi „traže“ od nas i da jedemo ono što njima prija (kad se previše razmnože, onda im puno hrane i treba, pa organizuju mitinge – nose transparente: „Šećer naš daj nam danas…“ i sl. 🙂 ). Zaista je slika te uslovljenosti jednostavna, pa je možda i zbog te jednostavnosti ljudi  previđaju. I onda uzimaju sve više hrane koju traže virusi i gljivice. Na kraju, u ogromnom broju slučajeva, čovek bude poražen i umire. Tada nestaju i svi njegovi podstanari, ali su oni obezbedili svom potomstvu i familiji druge članove naših familija za ishranu.

Dakle, nema kod ljudi želje za smrću, samo želje za životom, ali nismo dovoljno mudri da tu želju podržavamo, niti dovoljno jaki da se regenerišemo ukoliko značajno oštetimo svoj sistem  nepravilnim odnosom prema sebi i nepravilnom  ishranom (i misli spadaju u hranu – treba voditi računa i o tom aspektu, jer nismo samo ono što jedemo, nego i ono što mislimo) .

Објављено под Popularna psihologija, Upoznaj samog sebe | Оставите коментар