Da l’ je ova moja ‘iljadarka falsifikat il’ raritet?


Ima zanimljiv serijski broj, zar ne?

Advertisements
Објављено под fotografije, Svakodnevica | Оставите коментар

Dron me slikao, ali sam i ja njega :)


Na poziv odanog prijatelja i dobrog druga pođem ja u subotu iz sela u Beograd. Nije to neki poduhvat, osim kad je sneg kao što je bio. Naime, tada ne stignu uvek čistači snega da prođu kroz celo selo, pa autobus ne ide do moje stanice, nego do jedne koja je dva kilometra od moje kuće. Tako je i u subotu bilo. Jedino što je u ovom dobu savremenih vidova komunikacije zgodno to je imati broj mobilnog telefona šofera na našoj liniji i saznati da neće doći do moje stanice… Ali je moja rešenost da odem bila dovoljno jaka. Odjurim u dvorište, odnesem hranu kučićima i zatvorim ih u njihovu rezidenciju, pa onda šljap,šljap i povremeno kliiiz po ravnom, pa nizbrdo, pa po ravnom, pa uzbrdo… i zadihano stignem do stanice „Trešnjak“ u trenutku kad bi trebalo da dođe i autobus. Ali, njega nema… bi mi krivo – zar dotle da stignem i da se ispostavi da je već otišao! Opet zovnem šofera, kaže da zbog snega na putu ide polako, da će stići do mene za deset minuta. I tako i bi. A onda smo sedeli i „čekali vreme“ (kao da je išao skroz kroz selo i vratio se na tu stanicu). Šofer je iskoristio priliku da me ispita otkud ja u selu, i da li sam stvarno profesor fakulteta. Priznam 😉 Pođosmo i polako stigosmo u Šabac. Na usputnim stanicama je bilo još putnika, tako da nas je bilo više od deset kad smo stigli.

Hm, koliki uvod! Preskočiću detalje boravka u Šapcu i putovanja ka Beogradu, kao i vrlo prijatne trenutke u sinovljevom društvu kad mi je, uz snimljene fotografije, pričao o boravku u Bratislavi prethodnog vikenda. Bilo je mnogo lepih detalja u toj reportaži, a posebno me, kao nekoga ko je odavno zaboravio geografiju, fasciniralo da se tu, u blizini Bratislave sustiču tri zemlje – Austrija, Mađarska i Slovačka i da je moj potomak iskoristio priliku i skoknuo i do Mađarske i do Austrije. U oba slučaja je peške iz Slovačke otišao do tih zemalja 🙂 Dopalo mi se, silno.

Onda je došla i nedelja i otišli smo da se nađemo sa našim drugom. Sastanak je bio na Studentskom trgu. Tamo je već bilo dosta sveta, jer je u pitanju bio protest protiv izgradnje mini hidrocentrala metodom koja se ružno zove „ucevljavanje reka“, a ima za posledicu ucveljivanje okoline tih reka, odumiranje biljnog i životinjskog sveta, kao i štetu malobrojnim preostalim seljačkim domaćinstvima.

Naravno, oni koji se na taj način bogate ne vide ništa loše u svojim poduhvatima. Pa koji ludak je ikada priznao i spoznao da je lud i da drugima nanosi nepopravljivu štetu (da upotrebim taj deminutiv).

Pri svemu tome, količina struje koju tako proizvedu je vrlo, vrlo, vrlo mala. Naime, kad bi podigli, ne daj Bože, planiranih više od 800 (osam stotina) takvih mini centrala doprineli bi sa oko 3% (tri procenta!!!) ukupnoj količini struje (u odnosu na to koliko se sada proizvodi u Srbiji).

Ako uspeju, a one koji kroz dinar gledaju na sve – je skoro nemoguće zaustaviti, izgubićemo preko OSAM HILJADA KILOMETARA rečnih tokova u planinskim područjima (i dobiti 3% struje više!!!). To jedino mogu da prihvatim ako bi se pomoću te iste struje na električnim stolicama spržili svi akteri ovog zločina prema prirodi (i oni koji su odobravali, i oni koji su se pravili da to nije ništa i oni koji su bili investitori). Izvođačima radova bi kazna bila da sve to vrate u prvobitno stanje, a onda bi ih trebalo zatvoriti u rezervat i ostaviti da tamo provedu ostatke svojih bednih života).

Ljudi koji su bili na tom protestu su došli iz raznih krajeva gde se već desilo uništavanje reka, ali je bila i jedna grupa sa Stare planine koja je uspela da svoju reku odbrani. Govornici su iznosili istinite podatke i pozivali vlast da zaustavi tu pošast… Kako bi divno bilo kad bi vlast imala oči da vidi i uši da čuje, a tek da ima i srca!

Protest je bio na Studentskom trgu, na platou između zgrade Rektorata i fakulteta do nje (sad ne mogu da se setim koji je to fakultet). Iako je dan bio lep i sunčan, tu je bilo hladno, a led na platou nije bio počišćen, pa smo stajali u baricama, jer se led ispod nogu pomalko topio… Zapravo, kao te jadne reke u cevima, tako su i učesnici skupa bili zgurani na mali prostor… što je, nažalost povezano sa činjenicom da se bore za nešto pravedno (za razliku od masovnih, orkestriranih i plaćenih demonstracija raznim drugim povodima).

Ako niste bili, ili niste videli, evo jedne mogućnosti: https://www.danas.rs/drustvo/odrzan-protest-protiv-izgradnje-malih-hidroelektrana/

Sve se kreće ili je već dobro zagazilo na puteve Vrlog, novog sveta… pa je i nedeljni protest imao puno reportera iz raznih organizacija, nešto malo milicije (prema svecu i tropar – pošto je bilo malo ljudi, onda je i milicije, uniformisane i civilne, bilo malo). Interesantno je da je bilo milicije i u drugom svojstvu – jedan sindikat zaposlenih u policiji održava svoje proteste protiv vlasti, i na spisku zlodela se nalazi i stavljenje reka u cevi.

Grozim se nadobudnih uništitelja prirode (v. tri pasusa iznad 🙂 ) i užasavam sistema koji je do toga doveo, i koji će, zbog inertnosti karakteristične za velike sisteme, samo nastaviti „nizbrdo“. Bojim se i njihovih represalija. Od koga su uopšte ovi na vlasti (i sve njihove ulizice) i mogli da nauče da se dobro i domaćinski vladaju? Glavno oružje svih tih neprijatelja prirode i naroda (množina) na Zemlji su pare. Njima su pare sve i SVE kupuju za te pare, pa i svoje igračke – bilo ljude kojima se manipuliše, bilo razne druge „igračke“. Veliki brat se igra svojim igračkama – medijima i internetom – posmatrajući sve.

I, da ne zaboravim da objasnim naslov – dakle, prvi put videh dron na delu 🙂 Bilo mi je interesantno, pa na Soniju imam i kraći video snimak kako mala letilica kruži iznad naših glava. Ali mi je osećanje mučnine i nemoći zamenilo zainteresovanost za tu spravicu…

Zar baš ništa ne može lepo, pošteno, čovečno… zar smo zaista toliki debili da samo debile proizvodimo?

Ne ostadoh na celom protestu, valjalo je vratiti se kući. U povratku se seoski autobus pokvario (otpao mu je auspuh!), pa mi je tako još jedna, neplanirana šetnja bila pružena 🙂 Kod kuće – čekali su me gladni kucovi, čekale su me reke (koje nisu u opasnosti kao planinske, jer je ovaj deo Pocerine prilično ravan). Jedna reka (rečice su to zapravo) je na dnu mog imanja, do druge treba desetak minuta… Ali je stanje i ovde loše – plastične flaše pri svakom povećanju vodostaja ostaju zakačene na žbunje na obalama, traktorske gume ponegde menjaju tok reke… a tek ono što se ne vidi – zagađenje od pesticida i ostalih savremenih (sic!) sredstava u poljoprivredi… Uh, kako mi je teško zbog svega toga.

PS. A najlepše od svega u vezi tih mini eletrana je da ih mi, SVI plaćamo kroz račune za struju – to je stavka koja se lepo zove (svakako se mora odati pažnja onima koji smišljaju sve te spinove) – pomoć za subvencionisane proizvođače energije!!!

 

 

 

 

Објављено под Demokratija, Dnevna politika, Društvo, Ekologija, Manipulisanje javnosti, Mediji, Obrazovanje, Svakodnevica | 3 коментара

Da li ste se nasankali?


  1. U smislu zimskih radosti?
  2. U smislu da ste bili prevareni?

Neka svako za sebe odgovori, a evo mojih odgovora.

  1. Izgleda da sankanja u detinjstvu nije bilo dovoljno. Da li je to stvarni razlog ne znam, ali nedavno na imanje donesoh iz Šapca sanke. Stajale su pedeset godina na tavanu u šupi. Majka je uvek grdila oca što stvari ostavlja na grede u šupi, bojeći se, možda, da to nekom ne padne na glavu. Nije nikom ništa palo, inače bi to bio incident koji bi se prepričavao u porodici, pa bi to učvrstilo moje sećanje na takav događaj. I, tako, stigoše sanke na imanje, a k´o za inat ne bi (dovoljno) snega prethodnih dana… Kad, jutros, osvanu desetak santimetara snega i još je sipio. Odluka – sankanje – je istom usledila, ali je bila realizovana nešto kasnije. Nahranim kučiće i mačiće, počistim sneg ispred kuće i pođem po sanke – sad su dobile mesto u staklenoj bašti :). Sanke su „model šezdeset i neke“, drvene, sa tankim limenim trakama sa donje strane, valjda da se bolje klizaju. Trake su zarđale, nadam se da se neće raspasti. Ponesem sanke dole, jedno trideset metara ispod kuće gde ima lepa nizbrdica, koja se posle završava ravnim delom, tako da ni sa najpodmazanijim sankama se ne bi moglo desiti da upadnem u reku (koja je granica sa imanjem komšije sa naspramnog brda). E, ali… sneg ili nije bio suv ni kad je padao, ili je zemlja još topla, pa je brzo ovlažio, tek – sankanje nije bilo idealno. Dosta vremena mi je trebalo i da utabam stazu, vlažan sneg se lepio za lopatu, pa je jedino ostalo da utabam nogama. Nije me držao posao – želja da isprobam sanke je bila jača – sednem, poguram se malo, i još malo i još malo i… kretoše 😉 Nije dugačak spust bio. Vratim se na početak, popravljajući stazu usput, pa tako ponovim jedno desetak spuštanja. Nekoliko je bilo lepih, jedno je bilo krivudavo preko svake mere, a većinom je bilo zapinjanja na početku i onda deset-dvadeset metara spusta. Sad mi je „apetit“ porastao. Doneću i svoje stare skije (kupili su mi ih, ali su jedino „vožene“ u našoj bašti u Šapcu, po ravnom, po pet-deset metara tamo-amo). I biće što nikad nije bilo – imaću zimovanje! Sa sankanjem, skijanjem, grudvanjem (volim da napravim po 10 grudvi, pa da gađam u neku metu). Zaista, verovali ili ne, za sve ove godine, kojih će uskoro biti 26 ;), nikad moj zimski raspust nije bio negde na snegu – nisu me videli ni Kopaonik, ni Slovenija, ni Austrija, ni Visoke Tatre… a ni ja njih 😉 Zimi bismo dolazili u Šabac, kod bake, ali meni nikad nije ni trunke bilo žao što nisam u nekom zimovalištu(? Da li se to tako zove?).
  2. A nasankati se, ili biti nasankan, tj. prevaren – da li je toga bilo dovoljno u mom dosadašnjem životu? Sad se preslišavam… To je, valjda, kao kad se čovek opeče vrelom čorbom, posle duva i u mlaku 😉 Ne znam nikako – da li je moja lakovernost bila žrtva nečije namere, ili me dobri Bog sačuvao, tek ja ne mogu da se setim da su razni događaji koji su u meni ostavili tragove nezadovoljstva, tuge ili besa, bili baš upereni protiv mene, sa namerom da me povrede… Zaista ne znam. Ako je neko to i hteo i/ili radio, neka mu ide na dušu.
Објављено под Svakodnevica | Оставите коментар

Vremeplov – 9 – istomišljenici


Vilijam Hadson – Dokoni dani u Patagoniji

Knjižica me privukla naslovom, informacijom sa korica i time što je bila nova – mada ponekad  uzmem u biblioteci i knjigu koja je prošla kroz mnoge ruke, često biram one „nove“. Nije to nikakav kriterijum, ali mi je jednostavno lepše sa novom knjigom u rukama, nego nekom raskupusanom. Uzmem ja, naravno, koji put i neku od takvih knjiga, ali ipak ređe. Od davnina tj. iz dvadesetog veka ;), ostala mi je navika/osobina da ne čitam knjige koje su „u modi“. To je doduše imalo mnogobrojne posledice, od kojih je jedna da je Erih From tek odnedavno došao na red (ali njegove knjige su bile nove-novcate na polici  😉 😉 ;), tako da se poklopilo sve i baš mi je bilo drago – dopale su mi se njegove knjige – bio mi je jedan od novopronađenih istomišljenika. A pisanje  V. Hadsona – interesantan putopis o boravku u Patagoniji, uz obilje detaljnih opisa biljaka i životinja/ptica – je takođe prijatno otkriće. O samom autoru (rođen 1841, umro 1922) piše da je jedan od najvećih stilista engleskog jezika, „zastupljen u svim antologijama engleskog eseja“.  I, zaista, rečenice su mu duge, ali mame na čitanje, nekako su nepredvidive… Evo jedne (pošto se zastideo zbog svog  uznemiravanja ptica): „Osetih da mi lice crveni od stida. Njihove (ptičije) podrugljive primedbe postaše mi nepodnošljive, i ja kao sova odlepršah u obližnje šipražje da se tu sakrijem od njihove osude…“

Virdžinija Felous – Šekspirov kod

Naslov me asocirao na da Vinčijev kod (ili nešto slično, što nije još prošlo kroz moje ruke, a možda i neće 😉 ). Uzmem ti ja knjigu i saznam svašta o Frensisu Bekonu, piscu-poeti-filozofu lordu-kancelaru i… ako je verovati knjizi, vanbračnom i u javnosti nepriznatom sinu Elizabete I (Tjudor dinastija). Prema ovoj knjizi Bekon je ubacivao šifrovane delove svoje autobiografije u pozorišne komade čiji je „zvanični“ autor Vilijem Šekspir, a stvarni sam Bekon.

U knjizi je dat i prikaz jedne od šest vrsta šifara koje je Bekon koristio. On sam je tu šifru u svojim radovima i publikovao.

Ono malo što je spomenuto u vezi Bekonovog doprinosa metodama obrazovanja mi se dopalo – svodi se na to da se ne primenjuje sila, nego da se mora podučavati sa ljubavlju i dozvoljavati učeniku da razmišlja, a ne da prinudno samo pamti činjenice.

Treća knjiga koju uzeh u ovoj turi je „Zvao sam se Juda“, u kojoj je autor (ne mogu da se setim imena, a knjiga mi je ostala u Šapcu) dao jednu moguću viziju događaja u Jerusalimu i svega što je tome prethodilo. I, ono čuveno – šta je bilo posle. Dopalo mi se – zašto da nije moglo biti i tako, kad pouzdanih svedoka zaista nema.  To mi nije razlog da smatram stavove hrišćanstva netačnim – potpuno je (meni) jasno da su ljudi poželeli nov, drukčiji sistem verovanja, novu-stvarnu pravdu i pravednost i u tu građevinu dodavali raznovrsne cigle…

Umorih se od pisanja, idem da dremnem 😉

Објављено под Obrazovanje, Svakodnevica | Оставите коментар

Vremeplov – 8 – o savetima


Vremeplov – o savetima

Nekad su roditelji govorili deci (bar sam ja jedno od te dece 😉 ): „Prvo završi zadatke, pa se onda igraj!“.

To je doduše bilo teško ostvariti pored primamljivog života u dvorištu… I ja se ne sećam koliko je od strane nas dece to pravilo bilo poštovano, niti kakve su još „argumente“ roditelji koristili, ali to i nije moja tema trenutno.

Trenutno (tj. ovih dana i meseci na imanju) pokušavam da na sebe primenim to pravilo, ali uz bitnu izmenu: „Prvo obavi sve što je važno za sopstveno zdravlje, pa se onda igraj (WP, igrice na kompjuteru, čitanje, druženje u realnom svetu, rad na imanju, majstorisanje po kući…) !“.

Za sada mi (još) ne uspeva – nisam od strogih roditelja, pa kako onda na sebi da treniram strogoću, a (još) mi se nije dovoljno razvila ljubav prema sebi, da poslušam sebe iz ljubavi 😉

  1. Prof. Vladeta (Jerotić) je to divno formulisao: „Poslušni smo iz ljubavi, a pokorni iz straha…!“.
Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica | Оставите коментар

Vremeplov – 7 o stvaralaštvu i roditeljstvu


Kao ono čuveno pitanje o tome koliko ima zvezda na nebu i još čuveniji odgovor 234 567 345 567 789, uz komentar – ko ne veruje, nek prebroji – tako i ja sada pišem  11 457 675. esej o stvaralaštvu. Prethodih 11 457 674 eseja su se bavili stvaralaštvom iz svih mogućih uglova, a među njima je već bio i poneki moj tekst na tu temu. Pa kako i zašto onda, znajući da „Nema ništa što već neko nije rek´o, a ni ovo nije novo!“, sad opet otvaram tu temu. Povod su tekstovi nekih drugih autora na temu stvaralaštva i knjiga prof. Jerotića „Bolest i stvaranje“. U toj knjizi je on analizirao uticaj izvesnih psiholoških problema koje su autori ili sami priznavali i lečili se od određenih oblika neuroza, ili je pak iz poznatih događaja iz života tih autora i njihovih dela bilo jednostavno moguće spojiti životne situacije sa načinima na koje su one bile opisane u delima. Analize se odnose na Hesea, Kafku, Joneskoa i Kjerkegora (dela potonjeg slabo poznajem, pa mi taj deo knjige nije bio zanimljiv ni da čitam).

I, evo sad mene, kao Arhimed uzvikujem „Eureka!“ – jer mi odjednom izgleda kao da se zavesa otvorila i da su svi pisci sveta na pozornici i ja ih vidim kako na milijarde načina pokušavaju isto – da rečima naprave dimnu zavesu, arabesku, koja će privući pažnju i znatiželju, a kriti njihovu jedinu, stvarnu, duboku želju – da budu voljeni i priznati, da im se neko divi. Izgleda mi da je cela naša „kultura“ samo upropastila ljude, čineći da misle da su nešto više od životinja koje, eto, imaju sistem za beleženje misli, i koje na svaki znak atavizma u sopstvenom ili tuđem ponašanju reaguju urlicima poput besnih lavova… I tako će biti i dalje, dok se ne pojave (ako se pojave) neki mudriji roditelji koji neće maltretirati svoju decu ni na koji od hiljada i hiljada poznatih načina koji svi odvajaju čoveka od prirode i prirodnog stanja stvari. Ako se (i kad se) pojave takvi mudri roditelji, onda će zavladati raj na Zemlji. Ovako – ostajemo sa lažnim vrednostima, nakaradnim sistemima… Ovako ostaje „Niko sretan, i niko dovoljan, niko miran i niko spokojan!“

Dekartova „trska koja misli“ nije baš mnogo toga smislila. Zamišljamo da nas je Bog po svojoj slici stvorio. Pa, tu nešto ne valja. Ovakvi kakvi smo, nismo baš neka „slika“, ili original nije… U svojim šetnjama, i ranije, a i sada, gledajući oblake na nebu i njihove fantastične oblike, uvek pomislim, iskreno i zadivljeno: „Bože, ala si ti majstor, kad ovakve divote stvaraš!“.

Ne znam kako reaguje na pohvale, ali, ko zna, možda mi zato pruža svaki put neku novu, neponovljivu šaru u visinama 🙂 🙂 🙂 Naša Priroda, naš Bog, naša Zemlja – toliko moćni i toliko dobri prema nama, ljudima, trunčicama koje su se pokondirile i zapustile… Ili nas je to onaj koji nikad ne spava zarazio svim mogućim manama i bolestima duše i tela. Pre će biti da sami sebi (i jedni drugima) činimo i iz neznanja i iz nehata i iz zle namere („Što da drugom bude bolje!“) sve te nepodobštine koje nas srozavaju sve niže… Vejk ap!!! (šekspirovski vapaj 🙂 🙂 :)) Probudite se, sadašnji i budući roditelji, pogledajte i s ljubavlju prigrlite decu – započnite njihovu/svoju srećnu budućnost…

PS. Ovo o roditeljima – zbog priče koju danas čuh, jedne od milion sličnih priča. Roditelji su ćerki sve činili („Za punoletstvo smo joj kupili haljinu od 39 000…“ (dobro ste pročitali!)), a ona pobegla za starijeg, oženjenog čoveka. I sad ima i sinčića sa svojim izabranikom (taj se razveo od prve žene u međuvremenu). Roditelji ne govore s njom – već dve godine je nisu videli, majka plače… A ćerki sigurno nije jasno – ako su joj sve želje ispunjavali – zašto im je ova njena želja izazvala toliki i takav revolt… Definitivno, broj srećnih porodica se svodi na nivo statističke greške ;), a sve to što za sada, u ovoj našoj „civilizaciji“ niko ne zna kako bi trebalo odgajati dete da bude čovek.

Dosta za večeras.

Објављено под fotografije, Obrazovanje, Odnos prema životu, Popularna psihologija | Означено са , , , | Оставите коментар

Vremeplov -6 ili jednopartijski sistem je meni bio bolji…


… a kako i ne bi – legnem uveče, odspavam jednu partiju, i lepo ustanem ujutru i radim, šta je već na rasporedu! A sada – legnem, odspavam jednu partiju, pa se probudim, vrtim se i okrećem i na drugu i na treću i na četvrtu 😉 i ko zna koliko strana, pa nekako odspavam još jednu partiju… Koji put se desi i po tri-četiri partije za noć – ne, definitivno ne,  taj višepartijski sistem mi ne prija. Ali kako da se vratim na jednopartijski?!

Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica | Оставите коментар