Da li je Robinson na Olimpu i da li je Olimp – Olimp?


Stižu nam informacije sa raznih strana sveta o tome da je primećen Robinson. Pomno ih proveravamo i za sada samo jedna od tih vesti može, eventualno, biti istinita. Naime, na obroncima Olimpa u Nacionanalnom parku Litohoro, primećena je i sigurnosnim kamerama snimljena osoba sa telefonom marke Sony, kako fotografiše pejzaže u robinsonovskom stilu – bez turista ili slučajnih prolaznikau kadru, a dodatno je ta osoba napravila neke „autoportrete“ u Robinsonovom stilu, slikajući svoju senku…

Osim te dileme (a naši vrhunski stručnjaci rade analizu dobijenih video snimaka sigurnosnih kamera, koristeći programe za identifikaciju lica bazirane na teoriji glavnih komponenata (u čije osnove nas je Robinson lično uputio pre par godina :)).

Osim traganja za Robinsonom, pojavio se i problem koji je dat u naslovu. Naime, pitamo se da je Olimp – Olimp, ili smo decenijama bili u zabludi. Naime, MP se u grčkom čita kao naše srpsko B, tako da je naš Robinson možda na Olibu! Inače, za vašu informaciju, Olymp znači „onaj koji svetli“, jer su vrhovi planine dugo pod snegom, pa blješte pod jarkim grčkim suncem… (Izvor – služba za informacije Robinsonovog ostrva)

Advertisements
Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Nestao Robinson!


Uzbuna na ostrvu – nema Robinsona…

Gde je ruka koja mazi, gde je ruka koja hrani, gde su šetnje, gde vežbe, kako ćemo bez razgovora – pitaju se mali Mrnjaučević Uglješa i Cilići, Žukica i Blekica (mama im se zove Cile, pa su po njoj uzeli prezime ) pitaju se žalosnim glasićima Beki, Kiki i Riki (njih dvojica još nisu mutirali :), pa su im svim troma „glasovi“ još dečiji :)). Izvirivali su na prozore, tražili oko vajata, probali  u šupu da udju, njuškali po bašti, Bleki je gledao i u orman koji ga je onomad držao zarobljenog… Nema, pa nema…

Čim ministar za informacije bude imao neke pouzdane novosti, prekinućemo program ostrvske WP stanice i objaviti najnovije vesti…

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Gde žive zmije?


Sedim tako ja na plaži, pričao je Robinson, a možda će opet pričati tu pričicu, jer mu se dopala, a iz pravca obliżnjeg tršćaka nailaze otac i sin. Mladi čovek je bio lep i skladno gradjen, BEZ stomaka (tj. naravno da nije bio bez stomaka, nego bez pivskog stomaka, što Robinson mnogo ceni). Dečak, od 4-5 godina, takodje lep, takodje skladno gradjen, takodje bez čips/kola/slatkiši stomaka 🙂 Svaki je nosio po nekoliko trski, sigurno su planirali nešto sa njima – da naprave pecaljke ili ogradicu oko tvrdjave od peska ili… Pita otac: „Da li znaš gde najčešće žive zmije?“ Dečak ćuti. Otac ponovi pitanje, mališan i dalje ćuti. Na to otac reče: „U kamenju, da imaju gde da se zavuku.“ Dečak napravi par koraka, razmišljajući,  pa upita: „A kako zmije prave taj šupalj kamen?“ i dodade: „… One nemaju ništa…“ Sad je bio red na oca da zaćuti – zastao je sa odgovorom. Jedino mu se dopao Robinsonov zadivljujući pogled i osmeh namenjen dečakovoj domišljatosti i pameti. Šta je posle usledilo kao objašnjenje, Robinsonu je ostalo nepoznato, jer su u toku ovog malog razgovora otac i sin izašli iz Robinsonovog „sluhokruga“ 🙂

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Začeci književnosti na Robinsonovom ostrvu


Ponosito gledam
Kako raste malena svita,
Na ostrvcetu našem
Mnooogo daleko od Krita.
 
Proždrljivci mali
Do juče u dlan stali
Repićima nestašno vijore,
Od tacnice misle da je more.
 
Učim šta je koje njihovo av,
U kucu se nekad pretvorim sav.
 
Ekipa još je jača
Kad su pristigla krznena braća.
Uče se da žive na selu,
Potajno se divim svakom njihovom delu.
 
I maca se na tarabi klati
Ko leptirić na tankoj vlati.
 
U veselom životinjskom carstvu
Uživamo u veeeelikom bratstvu.
I damicu lepoticu pazimo
Da je što više razmazimo.
 
Ponosito gledam
Kako raste malena svita
Na ostrvcetu našem
Mnooogo daleko od Krita.
 (Svi stanovnici Robinsonovog ostrva se zahvaljuju Aleksandri na ovim divnim stihovima :))
Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

O majstoru za roletne, Nasradin-hodži i jednom novom prijateljstvu u nastajanju


Na Robinsonovom ostrvu više nije onako strašna vrućina kao do pre neki dan. Zapravo je ujutru i uveče prohladno, ali zaimljivosti ima, možda i više nego ranije.

Početkom leta je Robinson postavio mrežu protiv komaraca na jedan od dva nova prozora u potkrovlju. I, radila je :). Onda su došli Žukica i Bleki, pa su slučajno kandžom (nijedan nije hteo da cinkari drugog, tako da ne znam ko je baš to izveo) napravili malu rupicu na mreži. Zato je Robinson prestao da otvara taj prozor, planirajući da stavi zakrpu :), tako što će parčence mreže ušiti najlonom za pecanje preko tog, oko santimetar u prečniku velikog otvora… Ali su Žuki i Bleki očito imali svoje planove…

Naime, a to je naknadno postalo jasno, oni su kroz drugi prozor izlazili napolje, išli malo i na krov, da vide kakav je vidik, i obojica se, svako posle svoje šetnje sreli sa piterpanovskim problemom – prozori su bili zatvoreni… BTW meni je to u detinjstvu a da se ne lažemo i sad, najtužniji deo cele te knjižice – želeti da dođeš kod onih koje voliš, ali ne možeš, jer je prozor – zatvoren….

E, ali oni su, Bleki i Žuki, rešili problem – evo kako su „popravili“ mrežu:

Evo, ovako se popravlja, da znaš za ubuduće 🙂

A evo i kako se koristi:

Robinson se istinski, od srca smejao i zahvalio na pomoći – servirajući užinu Blekiju na licu mesta 🙂

Sa celom tom družinom: Kiki, Riki, Beka, Žuki i Bleki (moraće uzeti neki pseudonim ili on ili Beka, jer ih zbunjuje koga od njih pozivam 🙂 ) nema trenutka predaha – jurnjave, ručkovi, jurnjave, užine, jurnjave, večere, jurnjave… Jedno je sigurno – sporta im ne nedostaje 🙂 Ali su vrlo brzo po dolasku podsetili Robinsona na (čuvenu) Nasradin-hodžinu priču o kozi. Imao neki čovek brojnu familiju, jednu kozu i malenu kuću, pa došao kod hodže da se požali kako nema trenutka mira. Razmislio hodža, pa reče čoveku da uvede i kozu u kuću i da dođe kroz nedelju dana. Šta će, kud će – posluša nevoljnik hodžu. Vrati se on posle nedelju dana i zavapi za pomoć. Hodža reče da pusti kozu iz kuće. Ovaj ode, i sutradan dođe da se zahvali hodži – govoreći kako im je život ponovo divan 🙂

Kod Robinsona je ipak malo više prostora, a i družina se polako uklapa, tako da ima nade 🙂 da i nama život ponovo bude divan 🙂

Tu je i prinova 🙂 Malo crno mače je novi član familije. Robinson je prihvatio, razumevši u potpunosti potrebu očuvanja identiteta i svojih korena, da oslovljava mališu punim imenom i prezimenom: Uglješa Mrnjavčević. Čak mu je spevao i pesmicu, doduše ima samo dva stiha za sada (moram samo jednu drugu pesmu, koja mi je stigla na mejl dodati ovde na WP da je sačuvam). A za Uglješu je pesmica na francuskom:

Mon joli chat, Uglješa,

Mon gentil chat, Uglješa 🙂

Nepoverenje je prvih dana bilo uzajamno – niko nikome nije bio jasan 🙂 A sada smo stigli dotle da je Beka danas Uglješu i umivala (malo). On se ipak nije dao sasvim, ali Beka budno prati svaki njegov korak i detinjarije:

Its a bigining ov a bjuuuutiful frendšip 🙂

 

Објављено под fotografije, Reportaže, Svakodnevica | 1 коментар

Nastavak priče od jutros… (sa slikama!)


Na gornjoj slici je „Lovište“ – deo komšijine bašte gde je Žukica lovio jarebice. To je zapravo pogled iz Robinsonove kuhinje, koji izgleda ovako:

Podsećam da je to što će još neko vreme sve slike biti mutne levo ili gore posledica Robinsonove nedosetljivosti i ostavljanja telefona nadomak tri radoznala (i gladna) šteneta – pa je jedno od njih troje probalo da li se telefon može jesti, ali je a) telefon nejestiv i dosta čvrst, b) objektiv kamere – mekan, da se jedan očnjak tromesečnog šteneta može idealno smestiti tu 🙂

Robinson je bio u kuhinji i primetio neko kretanje kod komšije u bašti – jarebica i dva ptića 🙂 Robinson se razneži na prizor majčinske brige 🙂 Kad, eto ti u desnom uglu scene jedan lovac u žutom maskirnom, prugastom odelu – oborio uši da izgleda što manji i u poziciji poentera stade i zagleda se u pticu. I ona je njega već „snimila“ i poče nekako sitno cvrkutati alarmni signal. Ptići digoše glave, pa krenuše ka majci. Sad je ona bila izmedju njih i Žukice. Žukica se pravio nezainteresovan, pa poče spiralno da ih obilazi… Alarmi učestaše. Sa leve strane priđe još jedan ptić, pa još dvoje, pa još jedan i na kraju još jedan! Sedam manjih pegavih ptica i malo veća njihova majka su sad bili u grupi, a Žukica još daleko od pozicije da skoči. Pravio je pauze, priljubio se uz zemlju, vijugao između visokih cikorija i drugog livadskog rastinja… Jarebica ga je puštala 🙂 ali samo donekle – kad je odlučila da je dosta, komandova: „Poleći!“ i sedam ptića uz lepet krila uzleteše na obližnju šupu (deo se nazire na levoj strani slike). Žukica poskoči, da li od iznenadjenja, da li se spremao na lovački skok, pa je jarebica to poznala, ja ne znam… Kad je Žukica video da je prilika za lov propala, ogleda se oko sebe, vide nekog leptira ili nekog insekta i skoči elegantno duuuuug skok na tu stranu, pa odjuri za novom metom… Eto tako je Žukica lovio jarebice, koje je prvi put u životu i video (a tako blizu ih ni Robinson nikad pre nije video).

A danas popodne su Bleki i Žuki mali bliski susret treće vrste – odneku se pojavilo malo, sasvim crno, i sasvim gladno, mače.

Bliski susret treće vrste 🙂

Mače je krenulo po našoj ogradi. Žukica se, malo je trapav, jer treninga pravog nije imao u detinjstvu, malo teže popeo na ogradu, ona se malo ljuljala – nije se osećao udobno, ali je morao da vidi šta je sad pa to! Pošto su svoju mačeću mladost proveli u stanu, druge mačke osim svoje majke ni |uki ni Bleki nisu videli, a tek drugo mače, i jo[ manje od njih??! Šta li je pa to? Da nije opet neko štene?

Malo su se merkali, malo kostrešili, a posle su Bleki i Žuki odjurili u noćni lov na bubice – ta se razonoda njima sviđa. Malo crno mače se sklupčalo na mestu za koje je procenilo da je na bezbednom rastojanju od svih tih džinovskih bića (računajući i Robinsona)…

Nastavak jutrošnje priče će morati da sačeka sutrašnji dan, jer je baterija – prazna, a Robinson je odlučio da bar tako sebe kontroliše – koliko baterija izdržava, toliko dugo će se baviti internetom, pa će praviti pauzu 🙂

 

Laku noć!

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Kako su mačkovi bili nestali, kako je Žuki lovio jarebice, a Robinson od štenaca dobio na poklon slagalicu…


…a i o tome koje su dve početne faze u obučavanju pasa, o tome kako je Robinson dobio laktom preko nosa i kako ništa ne treba shvatati lično, o buvama, vremenskoj prognozi… sve u svemu – o životu 🙂

Pre mnogo godina naš Robinson je čitao jednu knjigu iz naučne fantastike, više joj se ni naslova ne seća, u kojoj glavni junak dolazi kod psihijatra (moguće da je to bio robot 🙂 ) i žali se na svoje probleme, nezadovoljstva, strahove… i pita psihijatra šta sve to (što je ispričao) znači. A psihijatar mu odgovara: „To znači da ste živi.“ 🙂

Da se vratimo na sadašnje doživljaje na ostrvu.

Pre neko jutro, Robinson se malo muvao 🙂 po kući i bašti, pa kad je ušao u kuću, pred njega veselo istrči mačak Bleki, počne da se mazi, da traži užinu (on je jedan mali proždrljivac, ali mu se to ne poznaje – linija mu je besprekorna 🙂 ). Dobije Bleki užinu, a Robinson počne dozivati Žukicu na užinu (jedan od principa na ostrvu je „jednakos’ i ravnopravnos’ „). Žukice nema. Ajde dobro, mislio je Robinson, pojaviće se kad čuje Blekijevo mljackanje… BTW – pošto mačkovi nisu naučili uobičajenu terminologiju, za njih „mac, mac“ ništa još uvek ne znači, pa Robinson proba sa „mljac, mljac“ pozivom… Sve u svemu – nema Žukice. Robinson postade snužden, pa neraspoložen, pa očajan. Gde je životinja, da se nije izgubila, da je nije neki ker pojurio, da je nije neki traktor (ovde traktori brzo voze 🙂 ) ne daj Bože povredio… Krene Robinson svuda po kući da traži Žukicu – i u prizemlju i na spratu… Nema. Bleki sedi na jednoj fotelji, umuva se posle užine, i nešto je nerazgovetno promrmljao na pitanje: „Gde ti je brat?“. Izadje Robinson u dvorište, zove imenom, zove nadimkom… ništa, ni u bašti ništa ni skroz dole u budućem voćnjaku – ništa. Vrati se Robinson, zaista očajan – kako će sinu izaći na oči, šta da kaže – gde je lepi, mazni, prugasti, zlatno-žuti mačak… Prođe u tom očaju bogami par sati. Opet krete Robinson svuda po kući… Blekica – na fotelji. A foteljica, stara, nasleđena od domorodaca drečave crvene boje, pa ju je Robinson prekrio komadom lanenog platna (takođe nasleđenim) koje pada do poda, a radi estetike :). I, šta se to pomalja ispod platna – protežu se zlatne šapice, posle dubokog sna… i Žukica ispuza 🙂 🙂 🙂 E, taj hepiend je Robinsonu izazvao suzu radosnicu, Žukica je bio mažen sledećih nekoliko minuta, onda je sišao na ručak i ovaj put se ona baš najeo za razliku od Blekice koji se nabok’o za doručak…

Dan-dva posle, kad, od ranog jutra nema Blekija (Blekice). O, ne, da nije ostao celu noć napolju, da mu se nije nešto desilo… Opet potraga, opet bezuspešna, opet Robinson snužden, neraspoložen, očajan… Nosio je Žukicu napolje, molio ga da nađe brata… Nekoliko sati kasnije, u donjoj maloj levoj sobi Žukica spava na kauču. Seo Robinson pored njega, mazi ga i priča žalobnim glasom kako mu je teško što nema Blekija. Žuki reče: „Mrrrr… „, vrata starog ormana zaškripaše, orman se zatrese – Bleki izađe! Postade očigledno šta se desilo. Prethodno veče, videvši malo otškrinut orman, Robinson je zatvorio vrata, pa je tako Bleki ostao da spava u ormanu i dok se nije naspavao, a potom i ogladnio, nije jače pogurao vrata… E, te radosti – Robinson se i prekrstio i Bogu zahvalio što je sve u redu 🙂 (Samo priznaje da ovako ispričano to malo vuče na šalu i komiku (kako se to pre govorilo), ali da je bilo daleko od šale…

Uh, čekaju me drugi poslovi, nastaviću kasnije, a i ovde ću dodati sliku starog ormana, nasleđenog od domorodaca – orman je bio miraz deda-Lesine majke 🙂

 

 

Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica | 3 коментара