Za rubriku: Dogodilo se na današnji dan…


… ali ne mogu da čekam do iduće godine 🙂

Evo šta se važno desilo 1. septembra 2018. u centru Metlića:

Procvetala je višnja na autobuskoj stanici! Mnogo jelepo bilo proletos – dok čeka autobus, putnik se osveži sa nekoliko zrelih (i slatkih!) višanja. Dok su bili topli i sušni dani u avgustu sa male višnje je svo lišće opalo, ali je nekoliko pljuskova bilo dovoljno da opet olista i čak napravi nove cvetove 😉

Advertisements
Објављено под fotografije, Svakodnevica | Оставите коментар

Pocersko hlebno drvo…


… je malo drugačije od afričkog 🙂 i izgleda otprilike ovako:

a postoje i razni varijeteti 🙂 U pitanju je nova „moda“ – pekar kombijem razvozi hleb po selu pa su domaćini ili domaćice pookačivali raznovrsnu ambalažu u koju pekar ostavlja hleb. Neko iskoristi saobraćajni znak, neko sopstvenu tarabu ili neko drvo…

Treba imati u vidu da Metlić obuhvata nekoliko kvadratnih kilometara površine, i da je iz nekih zaselaka potrebno dosta pešačiti ili se voziti biciklom, motorom, autom ili traktorom  (konje i kola više niko nema) do jednog od dva centra – kod stare ili kod nove škole.

Објављено под fotografije, Svakodnevica, Uncategorized | Оставите коментар

Da li nas oblikuju naše pobede/uspesi ili porazi/neuspesi?


Ovo je samo razmišljanje naglas (tj. na tastaturu 🙂 ) i ne znam da li ću odmah naći odgovor.

Eh, evo se (opet) pridružjem armiji onih koje ovo pitanje muči. Odgovora ima mnogo. Da li su različiti samo naizgled, jer svako tka odgovor onom vunicom koju ima :), i imaju neku zajedničku suštinu ili postoji nekoliko stvarno različitih odgovora?

Književnost i filozofija rešavaju taj zadatak, svaka svojim sredstvima, mada ja sve češće sagledavam filozofiju kao vid književnosti, samo ne one koju nosite na plažu (osim jako, jako retkih izuzetaka 🙂 ).

I nikako ne mogu da prihvatim objašnjenja o katarzi kroz umetnost. Umetnost, i za onoga ko je pravi i za onoga ko je „konzumira“ predstavlja sofisticirani način za ubijanje vremena, a to je po zakonima prirode – kažnjivo! Ubistvo je ubistvo, makar i tako nečeg apstraktnog kao što je vreme. Kazna je po principu oko za oko – tj. ubijanjem vremena skraćujemo sopstveno vreme. Kako? Pa tako što nismo uradili sve (ili makar deo onoga) što treba da sopstveni psihofizički nivo podignemo.

Moje objašnjenje se zasniva na pravilnoj interpretaciji jedne uobičajene pridike svih roditelja: „Prvo uradi zadatke, pa se onda igraj!“. Značenje bi bilo, za nas odrasle koji radimo na sopstvenom popravljanju, da prvo učinimo ono što treba za sopstveno telo i dušu, a tek zatim deo vremena možemo posvetiti „igri“.

A što se tiče pitanja iz naslova, čini mi se da bi svako mogao da nađe svoj odgovor i put ka prevazilaženju određenih osobina, ako napravi spisak svojih uspeha i svojih neuspeha koje pamti. Tada bi se moglo lepo videti koji su to delovi naše psihe koje treba popravljati. A da se popravlja – ima uvek.

Uspesi su zgodni :), jer daju elan, neuspesi mogu da blokiraju i vrte čoveka u začaranom krugu… A iz začaranih krugova se teško izlazi, dok u njih može lako da se upadne. Sve u svemu, opet stara mudrost presuđuje: „U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi!“.

Tolicko za sada. Ode filozof 😉 na drugi posao…

 

 

Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica | Оставите коментар

… osniva se škola za pačiće male…


Čitam danas putopis svoje drage prijateljice o Japanu. Prijatno, informativno, emotivno, poučno, lepo… pitaću je za dopuštenje da neke delove prenesem ovde. Njena erudicija i svestranost su me (ponovo) podsetili na to koliko malo stvari znam, i da bi svoj život na imanju trebalo da upotpunim doškolovavanjem. Umem lepo da slušam, umem lepo da predajem, biće to interesantna škola – „1 na 1“ 🙂

Šta planiram? Ideja je da sebi osnujem klasičnu školu: matematika, književnost, fiskultura, pevanje, likovno i prirodne nauke.

Trudiću se da zadovoljim svoja interesovanja, i da odgovorim na pitanja na koja mi niko nije znao odgovor. Doduše, mali broj osoba je i počastvovan tim pitanjima, jer moram pre svega da imam puno poverenje u njih. Zaista, teško da mogu „običnim“ prijateljima da postavim pitanje: „Kako se prave klikeri staklenci?“. Mene to stvarno zanima, nije trik-pitanje.

Prva lekcija iz prirodnih nauka se odnosi na ose. U subotu, koseći livadu, „nabacim“ jednu osu, pravo ispod oka me pecnula – nije mi baš bilo svejedno. Zabolelo je dobro. Jedini dostupan lek mi je bila sopstvena pljuvačka – i uporno produžim da tako hladim mesto ujeda i smiri se brzo, pa je otok bio samo oko dva santimetra i posle poče da se smanjuje, tako da je posle 24 sata bilo samo 2-3 milimetra veliko otvrdnuće, a zatim je i ono nestalo, hvala Bogu. Odem juče da napravim stog od tog sena – i u blizini istog mesta gde se prvi incident desio, podižući vilama jedan naramak, začujem „poznati“ glas – zzzzz – i pec! Ovaj put u nadlakticu leve ruke. To je još brže prošlo. A ono što hoću da naučim je da li to neke ose žive u zemlji i da li je njihov otrov pri ujedu blaži ili jači od ujeda „obične“ ose? Kako se sve prirodnim načinima i sredstvima mogu tretirati mesta ujeda? Pa zar ne bi bilo dobro da i deca u školi to uče? Ovako, kao moj komšija, moraju da koriste preparat „presing“ (meni je taj termin bio poznat samo u vezi utakmica, fudbala ili košarke). Naravno, nije to stvar za šalu, i ne šalim se s tim. Ne mogu a da ne pomislim da su ljudi doprineli tome da ujedi tih raznih insekata budu otrovniji nego nekada – jer insekti dolaze u dodir sa mnogim pesticidima, i očito da ih nekako obrađuju, možda i koriste namerno kao jače oružje? Pa zašto smo mi, ljudi, toliko ubeđeni u svoju intelektualnu nadmoć?!

Sve u svemu, sada ću da se pozabavim predmetima, nastavnim planom i programom, rasporedom časova. U okviru književnosti će biti mesta za obnavljanje poznatih, a možda i učenje novih jezika. Tu spada i duhovni razvoj. Pisanje dnevnika, virtuelnog ili „klasičnog“ (u moju lepu beležnicu koju mi je sin doneo iz Kine) je isto u okviru književnosti. Vežbe iz govorništva takođe (već tu imam i više slušalaca – danas su me svi kucovi i mačak pažljivo slušali prvih nekoliko minuta, a onda su polegali i nastavili da prate moje izlaganje iz te udobnije pozicije 🙂 🙂 🙂 ).

Sutra ujutru počinje nastava fiskulturom 🙂 Ova škola će da radi kao škole u Japanu – svaki dan :), ali neće svaki dan da bude svih šest časova jednake dužine.

Ovim tekstom smatram da je pokrenut postupak akreditacije 😉 a do 1. septembra ću imati probni period uz pripremu svih zakonskih i podzakonskih akata 🙂

‘ku noć!

 

 

 

Објављено под Društvo, Ekologija, Obrazovanje, Odnos prema životu, Svakodnevica | 2 коментара

Ivo Andrić ili lajf-kouč?


Baš zanimljivo – nema mi uvoda! Kuckajući do pre deset sekundi uvod, očito pritisnuh neki „dilit“ i mojih misli o sopstvenom neznanju i potrebi za doškolovavanjem – nestade!

Zato ću sad „in medias res“ 🙂 (mislim, znam ja ponešto, ali je to tako malo, u dve reči ne bi stalo… 🙂 ).

Čuvena misao Ive Andrića: „Sve su Drine ovog sveta krive, ali ne smemo prestati da ih ispravljamo.“, i stav (mnogih) lajf-koučeva (! 🙂  gde li se samo dedoše naše reči?) da treba prihvatati život kakav jeste, da bi se lakše živelo, dođoše mi pre neki dan jedna naspram druge.

Te Andrićeve Drine su, i lični problemi i odnosi da ljudima, i poslovni odnosi i društvena stanja, … sve, baš sve. A podučavaoci novog doba govore o tome da treba prihvatati život oko nas takav kakav je, da bismo lakše (?) živeli. Naravno, možda ja pojednostavljujem stvari, a svakako da ima i onih savetodavaca sa drugim i drugačijim stavovima koje potkrepljuju u praksi ličnim primerom.

No, što bi rekao Nasradin-hodža kad je spao sa merdevina, a ljudi se okupili, pa pitaju šta to bi, a on im kaže: „Moja lotra, ja silazim kako ja hoću!“ – dakle moj tekst – moje i razmišljanje. Šta mogu – neće se svakome dopasti. Možda i bi, da je objašnjenje bolje 🙂

Ajde da skratim malo. Mislim da treba popravljati „krive Drine“, počevši od sebe, sopstvenih postupaka, počevši od „svog dvorišta“. A odbaciti laži, gluposti, modne trendove (u ishrani, oblačenju, zemljoradnji, politici,…). Stoga ne mogu prihvatati stvari onakve kakve jesu…

Hm, hm, hm…

Ovo je meni tu bitno – težiti napretku i raditi na tome. Ali šta jeste stvarni, a šta zloupotrebljeni napredak? Da banalizujemo – zloupotrebljeni napredak je pronaći način za stvaranje nuklearne energije, a onda to upotrebiti da se pobiju milioni nedužnih (pa da je u toj Hirošimi bio i neko „dužan“, pa ni tada ne ide primena sistema „zapaliti kuću da se isteraju komarci (znam, znam, miš je u pitanju, ali su mi komarci trenutno bliži, jer sedim na tremu u ovoj divnoj letnjoj večeri sa tankim, tananim nagoveštajima jeseni  🙂 )“.

I evo, opet kažem sebi: „Ovde si (na imanju) sa ciljem da revitalizuješ sebe i ovo parče zemlje – pravilnim mislima, pravilnom ishranom, pravilnim postupcima. Očekujem tvoj izveštaj sledećeg četvrtka u ovo vreme :). “

Ajde i to da vidimo – četvrtak nije preko sveta!

 

 

 

Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica, Uncategorized, Upoznaj samog sebe, Zdravlje | Оставите коментар

O čekanju – Konstantin Simonov i Ivo Andrić


Konstantin Simonov je svoju pesmu napisao voljenoj ženi, misleći da neće preživeti ratne godine. Preživeo je, venčali su 🙂 i bili u braku preko trideset godina.

ČEKAJ ME

Čekaj me, i ja ću sigurno doći

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge nitko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu

stizati izdaleka,

čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vrijeme da zaboraviš da te nade lažu.

Nek povjeruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sjesti s njima,

i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek kaže tko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Tko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znat ćemo kako

preživjeh vatru kletu,

naprosto, ti si čekati znala

kao nitko na svijetu.

Ne znam zbog koga je Ivo Andrić napisao ovo što sledi, ali je to zapažanje izuzetno i primenljivo je ne samo na odnose između dvoje ljudi nego i na razne vidove društvenih odnosa.

Zaraziti nekoga čekanjem,

to je najsigurniji način vladanja nad  njim,

to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija,

jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se čovek može osloboditi

ali te obmane – nikad ni doveka.

Konstantin Simonov svoju voljenu Valeriju nije zarazio čekanjem, ona za pesmu nije ni znala…

 

 

 

Објављено под Ljubav, Odnos prema životu | Оставите коментар

Oblaci – mali-malecki, džinovski, rozikasti, plavi, sivi, šareni… al nijedan u pantalonama :)


Često kad sam u šetnji s Sonijem zabeležim divne, božanske šare na nebu, šare koje zovemo – oblaci :), te fantastične četvorodimenzionalne objekte kojima je vreme – četvrta dimenzija, s obzirom na stalnu, bržu ili sporiju promenljivost.

Evo nekoliko fotografija načinjenih u nedelju predveče, na Preobraženje:

Na suprotnoj strani neba sve je nekako bilo rasplinuto…

… dok je pravo ispred nas bila jedna – oblak-planina. I Beka, Kiki, Riki i Meda su tu negde, Meda je na slici 🙂 :

 

PS. Moram ponovo pročitati tu poemu Majakovskog, da vidim kakvi su ti oblaci u pantalonama 🙂

Објављено под fotografije | Оставите коментар