Srpski Stounhendž…


… je u Pocerini. Za razliku od mog malo šaljivog teksta o tome da je Pepeljuga iz Pocerine (https://noviinternet1987.wordpress.com/2017/08/08/senzacionalno-pepeljuga-je-iz-pocerine/) ovo za Stounhendž je ozbiljno. Naime, u pitanju su arheološka istraživanja na jednom neobičnom brdu u Pocerini, kod sela Desić, a tome je posvećena izložba fotografija u holu šabačke biblioteke. Istraživanja koja su delimično obavljena su pokazala da nije reč o klasičnom naselju, već da je to okruglo utvrđenje(?) moglo biti jedno u nizu sličnih u svetu (od kojih je engleski Stounhendž verovatno najpoznatiji). U pitanju su neke vrste svetilišta i/ili opservatorija, a šta je tačno bilo saznaćemo možda u budućnosti, a sigurno kad otkriju vremeplov 🙂

Evo nekoliko slika sa izložbe (BTW, muzika Musorgskog, Slike sa izložbe, ili bar onaj deo na koji naiđoh sinoć na internetu, mi se nije dopala).

 

 

Advertisements
Објављено под Obrazovanje, Uncategorized | Оставите коментар

Česterton i njegov otac Braun


Sviđa m se naslov – jer nije ono što bi moglo da izgleda. U pitanju je serija kriminalističkih  priča sa detektivom rimokatoličkim sveštenikom, ocem Braunom. Ne znam da li ste čitali, pa preporučujem, ako se ima vremena, za razbibrigu, i razmišljanje. Naime, stil pisanja je izuzetan, slike i metafore su neobične, različite od poznatih, a pogotovu od stereotipnih. Varijante zločina i mesta gde su se desili su izgleda neiscrpne kod Čestertona. Očitost događaja se brzo pokaže kao pogrešna i slepi put u rešavanju zagonetke. Otac Braun je prikazan kao vrlo draga mudrica, sposoban da uoči suptilne detalje i poveže naizgled nepovezivo. da ne hvalim previše, evo i par citata da vidite piščev stil:

“ Iz ovog ili onog razloga platforma popusti pod ocem Braunom i nesrećni čovečuljak propade do nivoa šetališta. Bio je visok, tj. nizak taman toliko da mu glava samo proviruje iz rupe u drvetu, podsećajući na glavu svetog Jovana Krstitelja na tacni. Lice mu je poprimilo uznemiren izraz, kao što je, verovatno, bio slučaj i sa svetim Jovanom Krstiteljem.“

„U ocu Brauno sticala su se dva čoveka. Prvi je bio čovek od akcije, skroman poput jagorčevine i tačan kao sat; onaj koji je motrio na mali krug dužnosti i nikad nije sanjao da ga promeni. Drugi je, opet, bio promišljen čovek, onaj mnogo jednostavniji, ali mnogo jači, koga nije bile lako zaustaviti; čije su misli (u jedinom razumnom smislu reči) bile slobodne misli.“

„Medjutim, otac Braun je bio primoran da samom sebi odlučno prizna da čovek treba da bude milostiv čak i prema onima koji lašte svoje zašiljene brade, prema onima koji imaju male šake u rukavicama, i prema onima koji govore savršeno nameštenim glasom.“

Eto, ako je zagolicalo maštu – pođite do neke biblioteke, kao „drug član“ ili do neke knjižare i potražite dela Gilberta Kita Čestertona o ocu Braunu….

 

I nekoliko detalja iz Čestertonove (1874-1936) biografije (prema Wikipediji)

Rođen je u Londonu, a  išao je u školu St. Paul. Pohađao je i umetničku školu kako bi postao ilustrator, a pohađao je i časove književnosti na University College-u, ali nije završio nijedan fakultet. Godine 1901. oženio se sa Frances Blogg, i sa njom ostao do kraja svog života. „Daily News“ mu je dodelio nedeljnu kolumnu 1902., zatim 1905. dobija i nedeljnu kolumnu u „The Illustrated London News“, koju će pisati narednih trideset godina.

Chesterton je bio velik čovjek, visok 1.93m, težak 134kg.

Jednom je prilikom prigovorio svom prijatelju, Džordžu Bernardu Šou, ‘Gledajući tebe, svako bi pomislio da Engleskom vlada glad’. Šo mu je odgovorio, ‘Gledajući tebe, svako bi pomislio da si je ti prouzrokovao’.

Obično je nosio ogrtač i zgužvan šešir, sa štapom u ruci i cigarom u ustima. Često bi zaboravljao kuda je krenuo, i propuštao bi vozove kojima bi trebalo da putuje. U nekoliko je navrata slao telegrame supruzi sa neke daleke (i pogrešne) lokacije, u stilu „Ja sam u Market Harborou. Gde bi trebalo da budem?“, na šta bi mu ona odgovorila „Kod kuće“.

Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima, među kojima su bili: Džordž Bernard Šo, Herbert Džordž Vels, Bertan Rasel.

Chestertonova dela konstantno izlažu njegovu dosetljivost i smisao za humor. Ozbiljno komentarišući svet, vladu, politiku, filozofiju i teologiju i mnoge druge teme koristio se paradoksom. Kad su novine Tajms pozvale neke eminentne autore da napišu esej na temu „Što je naopako u svetu?“ (en. „What is Wrong with the World?“), Chesterton je odgovorio pismom:

Draga Gospodo,

Ja sam.

S poštovanjem,

G. K. Chesterton

Chesterton je ovde tipično kombinovao dosetljivost sa ozbiljnom porukom (ljudska grešnost i samoomalovažavanje).

Објављено под Obrazovanje, Odnos prema životu, Popularna psihologija, Svakodnevica | Оставите коментар

O čemu su razgovarali Frensis Fukujama i njegova mama (kad je on bio mali)?


Pitanje, naravno, nema nikakve veze sa Fukujamom ni njegovom mamom 🙂 ali mi se dopalo jer se rimuje 🙂

Pitanje je šta majke razgovaraju sa sinovima, pa neki postanu politički analitičari (kojeg li glupog zanimanja!), a neki mehaničari ili alkoholičari ili… Da li se i koliko u različitim sredinama različito postupa?

Da li bi majke, kad bi znale šta i kako treba izvele sinove na pravi put – put časti i poštenja, onih objektivnih časti i poštenja (“ ni po babu ni po stričevima već po pravdi Boga istinoga“)? A ne na put siledžijstva, alkoholizma… a ne na put započinjanja i učestvovanja u ratovima?

Veština komunikacije se sad i uči – na studijama imaju takvi predmeti (sa često rogobatnim nazivom Komunikologija, iz čega teško šta dobro može da izađe). I šta kad neko položi taj ispit jedva sa šesticom?

Da li majke govore sinovima kako da postupaju sa devojkama, ili su to i dalje tabu-teme?

Da li i dalje mora biti stereotipnih muških-mačo ponašanja?

Eh, nažalost – ako bi neki dečak i dobio i usvojio lepe savete i još pri tom imao i roditelje koji nisu samo na rečima za pravilan život, već i sami tako žive – kako bi razumeo, prihvatao i postupao sa ostalom decom koja su 99.9 % „vaspitana“ na rijaliti programima???

Svako moje pitanje ima odgovore, možda nisu jednostavni, ali nisu nemogući.

Umesto svega, molba mladim majkama, a i onima koje već imaju odrasle sinove – volite ih, pomozite da budu svesni svojih/pravih kvaliteta, svoje jedinstvenosti, da budu sigurni u sebe… pa ćete imati dobre i fine unuke i praunuke.

 

Објављено под Društvo, Ljubav, Obrazovanje, Odnos prema životu, Svakodnevica | Оставите коментар

Crno zlato u mom dvorištu


Iako nedavno rekoh da ne valja naći naftu u svom dvorištu (v. https://noviinternet1987.wordpress.com/2018/06/28/da-li-je-dobro-pronaci-naftu-u-svom-dvoristu/ ) ovaj pronalazak o kom javljam je nešto posebno i neodoljivo. U pitanju su krupne, sočne, slatke – kupine!

Čak i ove sa po nekom nezrelom bobicom su bile slatke. Toliko neverovatno slatke da za dve tegle slatkoga nije uopšte korišćen šećer!

Deo ovog blaga je iz mog, a deo iz dvorišta preko puta čiji je vlasnik odavno na onom svetu. Nažalost – ubio se. Neki kažu zbog bolesti, drugi – zbog dugova koje su mu napravili bliski rođaci (a nije se ženio), treći kažu zbog ljubavi… Naslednici ne održavaju kuću i dvorište, tako da je žbun kupine mogao lepo da se razbaškari u jednom delu, bliže ulice, i ja odem i naberem, gre’ota da propadnu. Jedina konkurencija su mi, ne druge komšije, nego skakavci, pužići, muve i pčele/ose, ali nismo imali konflikata, jer kupina ima za sve. A, da, bila je i jedna bogomoljka.

Interesantno je da ove kupine na pijaci prodaju i po 200 din kilogram, dok one gajene, bez trnja, koštaju najviše 100 din (tako mi je bar rekla jedna komšinica koja ide na pijacu u Šabac, a bila je razočarana niskom cenom za svoje „gradinarske“ kupine, i prezrivo govorila o ovim divljim, koje naziva „obalske“ (jer rastu često u „obali“, tj. na granicama imanja)).

Inače, u dvorištu imam četiri manja žbuna kupina, ali su lepo rodili i kupine su krupne i slatke. Najsimpatičnije mi je kako je jedna kupina pružila grane na dud, pa sad izgleda kao da su nove dudinje stigle 🙂

Nadam se da komšijini naslednici neće poseći/popaliti ili što je još gore totalom „politi“ i uništiti kupine, a sve po divnom principu – kad ih ja ne berem, ne mora niko! Taj princip su ovi koji su meni prodali imanje primenili na svoju lozu u dvorištu – polili su je totalom. Prošle godine je nekoliko skvrčenih, neprepoznatljivih listića provirilo iz zemlje, ove godine je lepo olistala, ali nije rodila. Nadam se rodu sledeće godine. U pitanju je grožđe koje se i inače ne prska, a loza im je bila bar pedeset godina stara!

Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Još malo Zlatibora


Naličje Zlatibora – đubre i urbanistički haos…

Ovo je još i dobro, šta sve može da se vidi, naravno zavisno od toga koliki je čiji prag draži na ovakve prizore. Svakako, kao što kaže jedna haiku pesma: „Gle, na đubrištu cvet ljubičice!“, dovoljno je da se malko pomerimo ili usmerimo pogled na drugu stranu, pa da vidimo nešto lepo, ili bar neobično, nesvakidašnje. Tako i ja skrećući pogled videh da se nalazim ispod plastične nadstrešnice…

… i Soni se obradova da može i nešto lepo slikati.

Ima još stvari koje mi se ne dopadaju, svi ti elementi koji čine les paradis artificiels, kao što je npr. novootvoreni (za mene je bar bilo prvi put da vidim) dino-park i adrenalin-park na mestu nekadašnje lepe šume:

Ali, uvek ili bar još uvek je moguće u šetnji naići i na pejzaže koji nisu genetski modifikovani 😉 i 😦 (veseli smajli na konstrukciju: genetski modifikovan pejzaž, a tužni smajli, jer je „originalnih“, prirodnih pejzaža sve manje. Možda se i zato često okrećem ka oblacima i zalascima sunca (mada su tu „kem trejlsi“, nažalost sve češći). No, svakako jeste lep pejzaž koji sledi i jeste sa Zlatibora, mada i druge planine i/ili brežuljci isto tako znaju da se podiče lepotom ove vrste:

Ima i mnogo raznoraznih interesantnih biljčica pored staza, a ovo žuto „cveće“ na slici dole je jedna vrsta gljive:

Posle popodnevnih šetnji vraćali smo se u kuću gde smo stanovali i pili čaj od raznih samoniklih biljaka (bilo je tu i borovih iglica i listova i malina i kupina (divljih), i hajdučke trave…). Čaj se kuvao u velikom loncu a mi bismo posedali okolo:

Uz priče i šale bilo je i pesme, pa je sve to bio uvod u lepo provedenu noć. Ujutru, sunce je budilo praveći lepu šaru na prozoru:

 

 

 

Објављено под Ekologija, fotografije, Reportaže | Оставите коментар

Novopazarski bilbordi


Već neko vreme, tačnije dve školske godine, idem povremeno poslom u Novi Pazar. Ponekad imam malo više vremena, pa izađem u šetnju. Novopazarske ulice su tako krivudave, da i sada, posle toliko vremena, ne umem da se snađem (tj. zalutam) ako se uputim nekom meni manje poznatom trasom. Jedna lepa šetnja je kejom, pored reke, ali ovaj put nemam takvih fotografija. Dopada mi se i pazarski park, na tvrđavi, kao i park sa igralištima u njegovom podnožju. Ima i interesantnih starih kuća, mada su mnoge zapuštene i pred rušenjem (pa moram zapamtiti da bi jednu šetnju trebalo njima da posvetim).

Ovaj put su mi pažnju privukli bilbordi/panoi u centru grada, na početku pešačke zone. Postavljeni su početkom meseca posta – Ramazana. Taj post mi je dosta neprirodan, nejasno mi je kako su nekada davno ljudi koji su morali poznavati osobenosti organizma, utvrdili da se ne sme ni jesti ni piti od izlaska do zalaska sunca. Uzdržavanje od jela je i poželjno i korisno, ali bez vode u toku dana – e, to je malo preterano.

No, da se vratim na panoe sa tekstovima povodom Ramazana. Nalazim da su, u ogromnoj većini, univerzalno dobri stavovi i da njihovo prisustvo na ulici može da ostavi povoljan utisak i na muslimane i na ostale. Uostalom, zar nije lepo i tačno:

Takođe i ovo (dirnulo me, navelo da zamolim za oproštaj svoju majku, čije su godine bolesti bile veoma teške):

„… i da roditeljima dobročinstvo činite. Kad jedno od njih ili oboje, kod tebe starost dožive, ne reci im ni: „Uh!“- i ne podvikni na njih i obraćaj im se rečima poštovanja punim. Budi prema njima pažljiv i ponizan i reci: „Gospodaru moj, smiluj im se, oni su mene, kad sam bio dete, negovali.“

Veoma mi se dopalo i sledeće:

I drugi tekstovi (citati iz Korana ili misli poznatih, u muslimanskom svetu, mislilaca) su takvi da podstiču dobre osobine kod ljudi, bar ja tako mislim. No, imalo je i nešto što mi je zasmetalo (ipak sam ja iz prošlog veka, doba socijalizma, jednakosti i ravnopravnosti 🙂 ). Nije mi se dopadalo da vidim poziv (pretpostavljam pre svega mladim devojkama upućen):

Ima zaista mladih devojaka i žena koje su to prihvatile. Zašto i čemu – nemam koga da pitam…

Објављено под Društvo, fotografije, Reportaže | Оставите коментар

Supernova u Pocerini


Pre neki dan Soni mi je napravio dve slike pri zalasku sunca nad Cerom, ali smo se posle složili da im više odgovara naziv kao u naslovu. Evo, pogledajte:

Trenutak „eksplozije“…

… i smirivanje…

Објављено под fotografije, Svakodnevica | Оставите коментар