Tri sličice iz današnje šetnje. Mesto – Larnaka, Kipar: prodavnica čipke, prodavnica kvaka i prodavnica viskija… Mogu biti u bilo kom delu sveta, a mene su „sačekale“ ovde na Kipru.
Zašto?
Zašto Maksi-Delez-Goli Šopen (tj. Shop and go = Šopen go) ne daje u danima penzionerskog popusta popust penzionerima na banane? Zar ne bi bilo humano da relativno zdrava hrana bude dostupna osiromašenim penzionerima?
Zašto da plaćam taksu za „javni medijski servis“ (kako to gordo zvuči!) kad i nemam televizor u stanu? Zašto je u računu za struju nešto više od 800 dinara obavezno da se plati a da se ni jedan kilovat ne potroši?
Zašto je proglašena godina borbe protiv antibiotika u ishrani stoke, ako se zna da to jeste štetno po zdravlje?
Zašto se vakcinišu deca kad je dokazano da to jeste štetno, da je veća šteta od koristi? Da li treba da se kao nekada davno u slučaju talomida rađaju, daleko bilo, deca sa teškim telesnim deformacijama?
Zašto (gradska) deca odrastaju po šoping-molovima, a u stanovima provode vreme uz TV ili igrice? Zašto se odrasli drogiraju televizijom? Zašto su svi pristali da budu robovi reklamokratije, potrošačkog društva?
Zašto pijemo flaširanu vodu, u kojoj se i da je najizvorskija rastvaraju štetni sastojci plastičnih flaša, a na drugoj strani zagađujemo, zapravo trujemo potoke, reke, jezera i mora?
Zašto i sasvim mladi i malo manje mladi i još malo manje mladi toliko mnogo piju alkoholnih i „energetskih“ pića, tih tihih ubica moždanih ćelija, a o jetri da i ne govorim?
Zašto se koriste pesticidi i veštačka đubriva, a o GMO da i ne govorim, kad je sve to dokazano štetno? Pa posle ljudi jedu meso životinja koje su to jele. Samo mi nemojte govoriti o gladnima u svetu – oni ne jedu krmenadle!
Zašto jedni idioti, slušajući naredbe pretpostavljenih, a zbog subordinacije bombarduju druge ljude? Zašto jedni neki drugi idioti zaprašuju nebo menjajući vremenske uslove i ko zna šta još? Zašto neki treći idioti ubijaju nedužne ljude u tzv. akcijama terorista?
Sve je to zbog politike i političara i onog malog broja bolesno bogatih ljudi koji su, s obzirom na način na koji koriste svoj imetak, zaista bolesni, a vuku konce u lutkarskom pozorištu svetske politike.
Nemojte ih braniti, jer oni ne brane vas. Za njih ste jedno veliko ništa – nula. A znamo da puno nula na pravom mestu je ono što čini bogatstvo.
Nemojte braniti sistem, jer je to samo ulagivanje „caru iza brega“.
Ako mi neko dokaže da je ijedno od mojih pitanja pogrešno, i da baš, baš mora tako da se radi – poješću ovaj laptop na kome pišem – parče po parče, nasred Terazija!
„Ову ствар нисам ја измислио. Читао сам некад, ваљда још дететом, о некој занимљивој Вишој женској школи, али да би ствар била разумљивија, ближа нама, узећемо да је то Виша женска школа.
У тој школи из давних времена све сами женски учевњаци. да их види какав наш наивни сељак како су метнули преда се дебелу књижурину, прекрстили ногу преко ноге, метнули и наочари женски учевњаци, пуше и намрштено студирају, би се човек лепо претурио од смеја. Причао би то сигурно свуд по селу, али му не би нико веровао, као оно Црногорци Драшку војводи кад се вратио из Млетака.
Даклем, студирају, баве се науком, свађају се као и све женске, живи су, брате, створови; оговарају се повише, кад се раздраже, плачу; некад без разлога певају; елем, укупно узевши све то, врше узвишену просветну мисију.
Али не може све добро да буде. Управа у тој школи никако није ваљала. Мењало се сваки час. Управљале су женске, управљали мушки, али не иде. Чим нов управитељ, узрујају се женски учевњаци као пчеле, и дан, два, па одмах оспи грдњу:
– Не ваља, не ваља, пропаде школа!
Тако је то текло из године у годину, па се и самоме Богу додијало. И добри Бог се реши да учини крај тој невољи, реши се да сам он пошље из раја управитеља који ће благо, мудро, рајски управљати да би се женски научници бавили што плоднијим научним радом.
И Бог оде у свој кабинет за примање и зовне начелника св. Петра.
Уђе Петар с пером за уветом и с неким актима.
– Шта је то?
– На потпис, Господе! – рече и поклони се дубоко.
Бог разгледа акта, па се горко осмехну. Св. Петар је прегледао нова документа и исправе нових особа које су дошле у рај и међу њима нађе да су тројица ушли у рај са лажним исправама и под туђим именом. Сва тројица Срби.
– Ко им је дао ово? – пита Бог љутито.
– Српски попови, Господе, муку с њима имам, грдно подваљују. Е превариће док трепнеш…
– Добро. Остави то сад… Најзад, изгледа ми да тај сталеж у Србији треба укинути или променити митрополита! – рече Бог као за се и одгурну акта, па настави: – Него ја сам тебе за другу једну ствар звао.
Петар се дубоко поклони.
– Видиш, Петре, Виша женска школа у Србији врло рђаво стоји. Ја више не могу да подносим грају и дреку и да слушам жалбе на управу те школе. Ја сам се решио да пошљем одавде једну рајску душу, те ваљда ће им дати џевапа и ваљда ће се моћи повратити мир и ред. Него, деде ми кандидуј неког Србина овде из раја да га пошљем тамо за управитеља.
– У последње време, Господе, Срби иду у пакао, а и оно што наиђе овамо, то су стари, прости и неписмени људи. Министри, владике и попови су у паклу. Него, ја мислим, Господе, да пошљемо преподобну Параскеву.
– Врло добро, она ће моћи са женскима, него добро би било да се споразумемо и са референтом за православне ствари, Св. Луком.
Дође Лука и поклони се дубоко, па ће први:
– Ја сам баш сад и мислио да дођем до тебе, Господе!
– Нужда нека?
– Нужда, Господе, да ми овериш квиту за аконто.
– Зар опет? Па ономад си узео. А, ја ћу забранити да се у рају пије ракија! … Засад ти праштам, него слушај! Кога ћемо да пошљемо из раја за управитеља Више женске школе у Србији?
– Е, то је тешко.
– Петар вели Параскеву.
– Параскева може – сагласи се Лука и врати квиту у рукама. Бог зазвони громом, севнуше муње, потресоше се седмора небеса и Параскева пред њега, чак са шестог неба. Тамо је вршила дужност неке „милосрдне сестре“.
– Кћери Параскева, ми смо се сагласили да ти идеш у Србију и тамо будеш управитељка Више женске школе.
Заплака и завапи преподобна Параскева:
– Господе, ако скривих што имену твојему, боље ме у пакао гони, ја са женскима не могу изићи на крај.
Сажали се господу. Неће на силу да је поставља, а и није ни по уставу небеском, који се много боље поштје него код нас у Србији. Шта је могао да чини, већ нареди Параскеви да иде.
Звали су Магдалену, звали Благу Марију, звали Огњену Марију, свака од њих одговори као и Параскева. Хтео је св. Кату, ал’ она је Шокица. Мука жива. Замисли се добри Бог шта ће и како ће. Наједаред, присети се Лука, па ће рећи:
– Знаш шта, Господе? Пошљи Саву, српског просветитеља, он ће најбољи бити за то место.
Зовнуше Саву.
Уђе Сава смирено, благо, поклони се и стаде у један крај Божијег кабинета.
– Приђи ближе, чедо моје Саво, рече Бог, и Сава се приближи и клече на колена пред Богом.
– Ти ћеш, Саво, ићи наново у Србију да тамо будеш управитељ Више женске школе. Ако пристајеш, ја ћу одмах написати указ и наредити да ти се изда путни трошак.
Сава, просветитељ наш, заплака од силне радости, заплака, као што се заплакао кад му је отац Немања умро, подиже се и целива скут хаљине Божје, па рече:
– Ово, ми је, Господе, најсрећнији дан у моме животу. Ја ћу сад моћи да продужим онде где сам пре толико векова стао.
Обрадова се Бог што се тако лепо свршило, загрли Саву и пољуби га у чело, а затим написа указ:
Ми
Бог Господ Саваот
по милости својој и вољи својој
Господар
свију простора и свих васељена, свих небеса, ствари и душа, постављамо:за управитеља Више женске школе у Београду
Саву-Растка Немањића
С А В А О Т, с. р.
Свети Петар удари рајски печат на указ и потписа према Божијем пропису:
„Видео и ставио печат, чувар рајског печата, Петар с.р.“.
Лука му написа спроводно писмо за наше Министарство просвете, дадоше му пасош, и Бог нареди да се из „Фонда за српску просвету“ изда Сави путни трошак.
– Та је партија утрошена, Господе!
– На шта?
– Па, нешто узе св. Илија, те утрошио за барут; пуцао! Нешто опет узели референти књига, нешто просветне комисије, а оно друго смо издали неким Црногорцима. Њих увек протежира владика Његош.
– А и томе Илији до пуцања, као да проба Шкодине топове. Млати се као луд овде по небесима! – рече Бог прекорно, па извади новац из свог џепа, те даде Сави за пут, па кад се Сава крете, рече му:
– Чујеш, Саво, кад идеш за планету Земљу, сврати на Месец, тамо има има живих Срба, ако још нису „спали с Месеца“. Тамо има неколико чланова Академије наука, тамо је и Главни просветни савет, а тамо је на Месецу и велики филозоф Бранислав Петронијевић. Он је толико отео маха да ми почиње и конкурисати. Поздрави ми много тог највећег човека планете Земље.
Сава завеза чвор на епитрахиљу да не заборави поруке Саваотове, па се крете облацима пут Месеца.
Мало се св. Сава бавио на Месецу. Потражио је оне Србе што му Господ рече, али они су грешници већ били „спали с Месеца“. Одмори се мало светац, разгледа околину, сними неке интересантније пределе својим „момент-апаратом“, посла неколико анзист-карти с Месеца својим пријатељима у рају, и онда, шта је могао друго, већ да продужи пут за Земљу.
Кад је стигао у Београд, поноћ је давно била превалила. На Саборној цркви искуцавало је већ један час по поноћи. Саву је интересовало да прође мало улицама београдским. Нигде живе душе. Само погдегде стоји патролџија шћућурен уза зид на каквом ћошку. Једино што су ноћне меане отворене. Дрече неки промукли гласови неку одвратну песму, меанџија дрема уз келнерај, а дремљиви Цигани шкрипе досадно у своје ћемане. Светац није могао лако издржати да гледа овако одвратне сцене, те пође даље. Кад наједном угледа на Теразијама осветљена два прозора на једној двоспратној згради.
– Ко ли је ово још једини будан? – помисли и упита ноћног стражара.
– То је Министарство! – рече му стражар.
– А ко је у оној осветљеној соби на доњем боју?
– То је господин статистичар, врло вредан, управо највреднији чиновник у Србији. Увек он ту седи више од пола ноћи.
– Па шта ради унутра?
– Каже момак да чита неке романе и ради неке своје послове, пише приче, шта ли? Сви о њему веле у Београду да је највреднији чиновник.
– А он седи ту да уштеди код куће дрва! – помисли добри светац и оде даље.“
Preuzeto sa sajta domanovic.org, sa preporukom da tamo nastavite čitanje: https://domanovic.org/2013/10/25/sveti-sava-2/
Ovo su samo neke od slika čarobnog stvaralaštva prirode, a na tako prozaičnom mestu kao što je bure za kišnicu… bilo mi žao što nema više mraza. Ako bude, povećaću svoju kolekciju unikatnih umetničkih dela 😉
„Minime quisque sibi notus est (Свако себе најмање познаје)
У четвртом разреду гимназије, нашао сам у читанци грчког језика први пут реченицу: Gnôti seauton (Познај себе).
Те грчке речи умео сам да преведем сваку за себе, али шта значе обе заједно и чему треба да нас поуче (јер све што је у читанци мора нешто да значи и нечем да нас учи), то нисам знао. Ни они које сам питао нису знали да ми кажу право њихово значење, или ја нисам могао да схватим њихова објашњења. Тако је било и тако је остало и у доцнијем животу. Како да се упознам? И зашто? И, шта значи себе? Који је то „ја“ кога треба да упознам? Објашњавали су ми да су у питању наше страсти и наше слабости против којих морамо да се боримо и које можемо лакше да савладамо ако их упознамо. Право да кажем, ништа нисам разумео. Прво, ја нисам могао да знам које од мојих безбројних жеља и нагона треба да сматрам „страстима“ и „слабостима“, а које не. Друго, ја сам, у младости, желео само једно: да своје жеље и нагоне што пре и што потпуније остварим, а нисам ни помишљао да се против њих борим, нити бих то умео ни могао, све и кад бих хтео. Али сам и даље свуда око себе сретао, као опомену, као претерано строг захтев, као освештано правило које, изгледа, нико тачно не разуме, али против којег се нико не буни: „Познај себе“.
А данас сам у Волтеровом Dictionnaire philosophique нашао овај став: „Connais-toi même est un excellent précepte, mais il n’appartient qu’a Dieu de le mettre en pratique: quel autre que lui peut connaître son essence?“ (Познај себе, изврсно је упутство, али једино Богу пристоји да га изврши: ко други до он може да познаје своју бит?)
Одлакнуло ми је, после толико година.“
Иво Андрић, Знакови поред пута
Evo, ukratko, mog viđenja. Moram reći da je ideja friška/taze i da me je jako razonodila, a nadam se da će još ponekog.
Elem, kao što znamo, na početku su Eva i Adam živeli u raju. Ne spominje se da su imali raznovrsnu ishranu, nego da je samo bilo izobilje rajskog voća. A Adam, kao i većina muškaraca danas – njegovih jel te potomaka, nije baš voleo da jede slatkiše, a posebno nije bio ljubitelj voća. I tako, jednog dana, kad mu je sočnih breskvi, mirisnih ananasa, slatko-kiselih kumkvata… bilo dosta, reče on Evi: „Evice, dušo, da li bismo sutra za ručak mogli malo nešto da promenimo? Bojim se da ću dobiti šećer ako nastavim samo voća da jedem. Uostalom, šta će mi išta slađe od tvojih poljubaca?“. Eva je odmah počela da smišlja kako da udovolji voljenom čoveku, šetkala se po rajskom vrtu, razmišljala…Njoj se dopadalo ovo Rajsko naselje. Mnogo više od drugih koje su reklamirali na televiziji (imali su oni tu sav komfor i najmodernije uređaje) – posebno joj se nije dopao Beograd na vodi – jer ta voda nije bila ni blizu smaragdnih potoka iz njihovog Vrta, a i stanovati na visini – to su za Evu bila – mamunska posla. I tako, u šetnji i zadubljena u misli, počela je ona da proba sve moguće bobice i plodove rajskih žbunova i drveta, tražeći neki novi ukus koji bi se njenom Adamu dopao. Ukus ploda drveta znanja je bio drukčiji od ostalih i ona se obradova, a sve u želji da zadovolji Adama, dade i njemu da proba… Problem je bio što je u tom eonu, drvo znanja rodilo samo dva ploda i – stvar se zakomplikovala, jer, kao što znamo, vlasnik vrta nije želeo u tom trenutku da se uberu ti plodovi. Naime, oni tada još nisu bili dozreli, što Eva nije ni znala. Jer, da su dozreli, ne bi bilo nikakvih problema, zato što to drvo ne beše drvo običnog znanja/spoznaje, nego samospoznaje… I, da je bilo zrelo, ljudi bi spoznali svoje jedinstveno mesto u svetu, i spoznali bi da je ceo svet jedinstvo… Ovako, završilo se kako se završilo, vlasnik vrta se naljutio, opravdano, jer drvo samospoznaje retko rađa, jednom u dva-tri eona, pa i tada samo po par plodova. Stoga je otkazao gostoprimstvo Evi i Adamu, iako je na njih gledao kao na svoju decu, pa su oni prešli da stanuju kod jednog drugog stanodavca. A kad izađete iz raja (prema poslovičnoj kletvi „Dabogda imao, pa nemao!“), svako drugo mesto više liči na pakao. Kao što kažu: „Put u pakao je popločan dobrim namerama!“. Evi je bilo pakleno kuvanje i spremanje jela, pranje sudova, podizanje hiperaktivne dece (prirodna posledica nezdrave hrane), Adam je od nerviranja dobio šećer, a od slane hrane mu je skočio pritisak… Dodatno je počeo da prebacuje Evi to što su izbačeni iz naselja Rajski vrt, što su drugi muškarci prihvatili, pa kad je jedan od njih to i zapisao u svom dnevniku, onda su njegovi čukun-unuci prihvatili zdravo za gotovo i tako ostade priča o Evinoj krivici…
Doduše, Adam je dobio i druga jela, bilo je tu posle povremeno svakojakih slaniša i đakonija, ali se i izokrenuo prirodni poredak stvari – sreća je postala moguća samo povremeno, samo u kratkim periodima života svakog čoveka, a tegobe, nesuglasice, otimačine, ratovi i svakakva zla ispuniše svet do dana današnjeg…
PS. E, sad, i meni je početak bio smešan, ali nastavak i kraj priče baš i nisu. Šta mogu, nije ovo bajka: „I živeli su srećno do kraja života“ – ovo je ozbiljna priča iz života 😉
PPS. Zašto je u raju bilo samo voća? Ono je kompletna i zdrava hrana, a voćke su višedecenijske, posla oko održavanja nema (to što se danas voće prska… to je zato, jer nije rajsko 😉 ). Povrće pak treba sejati i uzgajati svake ili eventualno svake druge godine – stoga se vlasnik rajskog vrta i odlučio za voćnu varijantu, verujući da će podstanari E&A shvatiti da su dobili the best of the best, ali nisu…
Pre nedelju dana kupim u NP štap za selfi, da poklonim potomku za narednu ekspediciju. Bio je zanimljiv dijalog u jednoj od mnogobrojnih pazarskih mobilarnica (to je moj naziv za mobil šopove 😉 ). Na moje objašnjenje da hoću za sina da kupim štap za selfi, prodavac reče: „A koja je to srednja škola kad sad idu na ekskurziju?“. Nasmejem se – potomak mi je skoro dvaput punoletan, ali izbegnem detalje i samo kažem da je stariji…
I tako, donesem ja poklon i dam sinu. Pita on mene: „A šta će mi to?“, a ja kažem: „Da ti budu lepše slike, onako iz ruke ne izgledaš lepo…“. Uzdahnu potomak: „E, to je roditeljska surova iskrenost!“. Primi on ipak poklon.
Posle nekoliko dana, tj. juče, dok je on bio na ekskurziji, odem ja do stana – tamo, štap za selfi na stolu, neotvoren. Uzmem ja da probam, a imam dva telefona na koje bi teorijski mogao da se prikači štap (ali, kako se posle ispostavilo telefon treba da bude odgovarajući…).
Probam na Soniju, ne ide, probam na Motoroli, nešto reaguje, ali ne fotografiše. Pokušam (koristeći lupu jer su veoma, veoma sitna slova) da razumem uputstvo. Pisali ga Kinezi na engleskom – jao, jao, tj. kuku i lele. Ne mogu da razumem, treba nešto uraditi u podešavanjima… Probam, po sto puta isto pritisnem, ne vredi. Probam na drugom telefonu, opet ništa. Setim se da pogledam uputstva na internetu. Nađem čak da je neki pevač (?!) ispevao pesmu o tome… poslušam prvih nekoliko sekundi pa pobegnem što dalje u virtuelni svet (ako ste hrabriji od mene tj. audio-neustrašivi, probajte da saslušate – to je neki Biške). Nastavim da pregledam uputstva i na jedvite jade naiđoh na jedno koliko-toliko meni jasno. Instaliram nešto na telefon, priključim štap – jok, ništa, ćorak! Piše: „Ako ne uspeva, znači da štap nije kompatibilan sa telefonom!“. Cvrc! I šta ću sad? Nemam pojma u kojoj je to radnjici bilo, niti imam račun, da računam da mogu štap da im vratim i pare povratim (nije strašno, al nije ni džabe – 800 din).
Srećom, štap ima još funkcija! Njime se može počešati po leđima :), pa i kao kašika za obuvanje bi mogao da se upotrebi, svakako i kao ladno oružje, i kao igračka – mačići samo skakuću da se „upecaju“ na utikač koji visi na tankoj žičici… Da, može lako i da se preradi u „muvotep“ (to je ono sredstvo za teranje/ubijanje (tepanje) muva).
PS. Naravno da mi nije palo na pamet da u radnji isprobam štap na svom telefonu… Pa sad na spisku svojih mana imam i manu za neproveravanje štapa za selfi 🙂 (tj. 😦 )
PPS. Sad naiđoh i na tekst pomenute pesme o selfi-štapu, Skoro da je i smešno… Spominje upotrebu štapa – da bije decu kad neće da idu u školu.
Čistim ja juče trem (kuća jeste u Pocerini, ali ne znam kako da nazovem taj deo nego trem), i pomislim da treba da kupim novu metlu. I bi mi smešno – novu! Pa ko je još kupovao stare metle?! I zamislim sekend hend prodavnicu starih metli, a cena veća za one „malo korišćene“ 😉
Okica i Brauni mi pomažu – iako su već lepo porasli svaki od njih dvojice voli da spava u omanjoj kartonskoj kutiji, sa parčencetom itisona kao ćebencetom. Pa kako god ja pomaknem kutiju da počistim okolo, oni dođu i sednu na svoje mesto 🙂 Lale i Belki su bili otišli u lov – pa je nešto kasnije Lale doneo jednog miša, a Belki – krticu. Sirotim malim životinjicama nije bilo spasa – pa jedino pohvalih lovce, najozbiljnijim komplimentom: „Svaka čast, meni to ne bi pošlo za rukom!“
Počnem da smišljam kako da mačkovima napravim krevetiće na sprat (mačke vole da sede visoko i da s visine 😉 posmatraju svet). U tome mi je Okica pomogao, sad ostaje samo realizacija… Naime, uđemo mi svi koliko nas ima što dvonožnih što četvoronožnih u kuću. Pođem da potražim neku majicu (bilo je veoma lepo i toplo juče pre podne na imanju) da se presvučem. Otvorim jednu fioku komode – Okica stane na zadnje noge, prednjim se oslanjajući na ivicu fioke, i lako, kako samo mačke mogu, elegantno i iz mesta uskoči u fioku i poče da prede – bilo je savršeno jasno da postoji telepatija između nas i da mi je Okica, sledeći tok mojih misli o krevetiću na sprat za njega i njegovu braću, pokazao kakvo bi jedno rešenje moglo da bude 🙂
I sad, kad bi mogle nekako te fioke da ne budu jedna iznad druge, nego kao neki ringišpil da im napravim i da „krevetići“ ne budu jedan iznad drugog nego nekako u krug…
Prispavalo mi se, pa nema dalje… laku noć
Slike nažalost nema, pa ću pokušati rečima da dočaram veselje koje mi je Okica priredio. Okica je jedan član mačeće ekipe na imanju (v. tekst Poze i pozeri). Kao sasvim mali je doživeo tešku povredu, pod nerazjašnjenim okolnostima, i ostao bez jednog oka – otuda mu i ime (malo crnohumorno…).
Danas u deo dvorišta/bašte gde su smešteni psi dođe i Okica. Inače, Beka, Kiki i Riki ne diraju naše mačke, što je uvek vrlo simpatičan prizor. Ovaj današnji pak je nadmašio mnoge dosadašnje KiM doživljaje (Kučeće i Mačeće).
Za pse u njihovom „dvorištu“ držim dva povelika lonca da bi imali dovoljno vode (ipak ih je troje). Povremeno im naspem i jogurta (malo razblaženog, radi uštede 🙂 ), a povremeno i „supu“ od kuvanog mesa. BTW, prilično je neugodno meni kao vegeterijancu da kuvam meso, zaista mi taj miris (više) nije lep.
E, to je sve uvod… Dakle, danas su kučići dobili i „supu“. Popili su koliko su hteli i, u tridesetak santimetara dubokom loncu je ostalo oko 5-6 cm supe. I tu stupa Okica na scenu: prvo se istezao na sve načine ne bi li dohvatio do supe, izgledalo mi je da će upasti u lonac, već je postalo ozbiljno smešno. Proba Okica, obilazi oko lonca – svuda ista visina! Obiđe on pun krug, pa se opet propinje ne bi li nekako dohvatio. A onda je lepo spustio obe prednje šape u lonac! Stajao je tako presamićen (zamislite mostarski stari most u obliku mačka, sa zadnjim nogama na jednoj, a prednjim na drugoj obali), i mirno, uporno laptao supu što se uz svo moje smejanje jasno čulo. Njemu su prednje noge bile u pet-šest santimetara dubokoj supi, zadnje noge van lonca, rep ponosno podignut – cirkus, pa to ti je!
Ostao je on tako dugo. Kiki mu je prišao, ali ga nije oterao.
Mnogo kasnije, priđe Okica da se mazi, a priđe i Šugica (pas-beskućnik koji se na sve načine ulaguje ne bi li bio prihvaćen…) Njuška Šugica Okicu, pa poče da mu liže šape – valjda su još neki mikro tragovi supe ostali. Opere tako Šugica Okici noge, a Okica uzvrati i umije Šugici jedno uvo, pa mu obgrli glavu šapama i počne da gricka to umiveno uvo…
Eto takve divne događaje priređuju ovdašnji kučci i mačci. 🙂 Naravno, umeju i nezgode da prave. Okica mi je jednom progrizao prst žureći da zgrabi parčence mesa..
 | noviinternet на Uskršnji izlet |
 | Milorad Nikic на Uskršnji izlet |
| noviinternet на Možda je ipak Adam kriv, a ne… |
| noviinternet на Možda je ipak Adam kriv, a ne… |
 | Sizif на Možda je ipak Adam kriv, a ne… |
Sopstveni portparol (do 2020) 