Možda je ipak Adam kriv, a ne Eva

Evo, ukratko, mog viđenja. Moram reći da je ideja friška/taze i da me je jako razonodila, a nadam se da će još ponekog.

Elem, kao što znamo, na početku su Eva i Adam živeli u raju. Ne spominje se da su imali raznovrsnu ishranu, nego da je samo bilo izobilje rajskog voća. A Adam, kao i većina muškaraca danas – njegovih jel te potomaka, nije baš voleo da jede slatkiše, a posebno nije bio ljubitelj voća. I tako, jednog dana, kad mu je sočnih breskvi, mirisnih ananasa, slatko-kiselih kumkvata… bilo dosta, reče on Evi: „Evice, dušo, da li bismo sutra za ručak mogli malo nešto da promenimo? Bojim se da ću dobiti šećer ako nastavim samo voća da jedem. Uostalom, šta će mi išta slađe od tvojih poljubaca?“. Eva je odmah počela da smišlja kako da udovolji voljenom čoveku, šetkala se po rajskom vrtu, razmišljala…Njoj se dopadalo ovo Rajsko naselje. Mnogo više od drugih koje su reklamirali na televiziji (imali su oni tu sav komfor i najmodernije uređaje) – posebno joj se nije dopao Beograd na vodi – jer ta voda nije bila ni blizu smaragdnih potoka iz njihovog Vrta, a i stanovati na visini – to su za Evu bila – mamunska posla. I tako, u šetnji i zadubljena u misli, počela je ona da proba sve moguće bobice i plodove rajskih žbunova i drveta, tražeći neki novi ukus koji bi se njenom Adamu dopao. Ukus ploda drveta znanja je bio drukčiji od ostalih i ona se obradova, a sve u želji da zadovolji Adama, dade i njemu da proba… Problem je bio što je u tom eonu, drvo znanja rodilo samo dva ploda i  – stvar se zakomplikovala, jer, kao što znamo, vlasnik vrta nije želeo u tom trenutku da se uberu ti plodovi. Naime, oni tada još nisu bili dozreli, što Eva nije ni znala. Jer, da su dozreli, ne bi bilo nikakvih problema, zato što to drvo ne beše drvo običnog znanja/spoznaje, nego samospoznaje… I, da je bilo zrelo, ljudi bi spoznali svoje jedinstveno  mesto u svetu, i spoznali bi da je ceo svet jedinstvo… Ovako, završilo se kako se završilo, vlasnik vrta se naljutio, opravdano, jer drvo samospoznaje retko rađa, jednom u dva-tri  eona, pa i tada samo po par plodova. Stoga je otkazao gostoprimstvo Evi i Adamu, iako je na njih gledao kao na svoju decu, pa su oni prešli da stanuju kod jednog drugog stanodavca. A kad izađete iz raja (prema poslovičnoj kletvi „Dabogda imao, pa nemao!“), svako drugo mesto više liči na pakao. Kao što kažu: „Put u pakao je popločan dobrim namerama!“. Evi je bilo pakleno kuvanje i spremanje jela, pranje sudova, podizanje hiperaktivne dece (prirodna posledica nezdrave hrane), Adam je od nerviranja dobio šećer, a od slane hrane mu je skočio pritisak… Dodatno je počeo da prebacuje Evi to što su izbačeni iz naselja Rajski vrt, što su drugi muškarci prihvatili, pa kad je jedan od njih to i zapisao u svom dnevniku, onda su njegovi čukun-unuci prihvatili zdravo za gotovo i tako ostade priča o Evinoj krivici…

Doduše, Adam je dobio i druga jela, bilo je tu posle povremeno svakojakih slaniša i đakonija, ali se i  izokrenuo prirodni poredak stvari – sreća je postala moguća samo povremeno, samo u kratkim periodima života svakog čoveka, a tegobe, nesuglasice, otimačine, ratovi i svakakva zla ispuniše svet do dana današnjeg…

PS. E, sad,  i meni je početak bio smešan, ali nastavak i kraj priče baš i nisu. Šta mogu, nije ovo bajka: „I živeli su srećno do kraja života“ – ovo je ozbiljna priča iz života 😉

PPS. Zašto je u raju bilo samo voća? Ono je kompletna i zdrava hrana, a voćke su višedecenijske, posla oko održavanja nema (to što se danas voće prska… to je zato, jer nije rajsko 😉 ). Povrće pak treba sejati i uzgajati svake ili eventualno svake druge godine – stoga se vlasnik rajskog vrta i odlučio za voćnu varijantu, verujući da će podstanari  E&A shvatiti da su dobili the best of the best, ali nisu…