Popodnevna dremka i šta je bilo posle


Komšija Žuća obavezno dremne posle ručka…

… a onda smo pošli u šetnju zajedno sa Sonijem.

Stvarno nije isto biti na pustom ostrvu nekad i sad – onaj prvi (i pravi) Robinson nije mogao da pravi ni lepe ni bilo kakve fotografije, pa smo, čitajući o njegovim doživljajima samo mogli da izmišljamo slike od nekih poznatih delića… Kako zapravo svako od nas zamišlja pusto ostrvo – sigurno da ne postoje dva ista pusta ostrva ni u mašti ni u stvarnosti. Moje „pusto ostrvo“ u arhipelagu pocerskih pustih ostrva (tj. sela) nalazi se blizu planine Cer, a rečica lepog imena, Dobrava, protiče između dva od nekoliko brežuljaka koji čine „ostrvo“. Šetnja do Dobrave sa Sonijem i Žućom je bila vrlo prijatna. Evo nekoliko impresija. Najpre malo igre svetla i senki na jednom proplanku:

… a mnogobrojne razne livadske biljke takođe vole da poziraju, ne gube strpljenje dok fotograf bira ugao ili čeka da se smiri vetar

Sunce na zalasku je pozdravilo Dobravu – sutra će nastaviti da sjaje jedno na drugo 🙂

U daljini se vidi brdo zvano Mamutovac (Robinson još nije saznao od domorodaca otkud takvo, „praistorijsko“ ime) a iza njega je Robinsonova kolibica 🙂

Usput je Robinson našao dva pera od fazana (ima ih dosta ovde po šumarcima, često se čuje njihov specifičan signal (?) )

U povratku Robinson nije odoleo „selfiju“ 🙂

Robinson na mostu preko reke Dobrave

Neki oblaci su prošli preko nas, da li idu negde da se napune kišom, ili pak da je nekom daju, ostaje tajna.

Tolicko za večeras, odoh ja da dremnem 🙂 treba sutra kositi, plastiti, pleviti… Veeeeeeeeeeeeeeeeeliki pozdrav sa pustog ostrva, vaš R. 🙂

 

Објављено под Svakodnevica, fotografije, Reportaže | Оставите коментар

Naručeni memoari


НАРУЧЕНИ МЕМОАРИ

Пролог

Све је почело од ове моје поруке сину, званом потомак1 мушког рода:

„ Да ли се сећаш прича о кума-Ани из Оџиног села? Оној што је долазила да помаже у кући, била је веома ниска и дебела, а смејала се незаустављиво, смехотресно (тресла се од смеха!). А један син јој се зове – Тарзан! Е, па у Јовициној2 кући сада живи кума-Анин унук од најстаријег сина Илије, то је онај са два кучета и 2-3 аута, скоро „олд-тајмера“ 🙂 „

Одговор је био неочекиван3:

„Не знам, зато треба да почнеш да пишеш мемоаре 🙂 „

Онда ја напишем њему:

„ОК за мемоаре, али да прво објавим Гвендолину, па онда даље… „ мислећи да би требало да прве имам репутацију 🙂 писца, па тек онда да пишем мемоаре…

Међутим, ипак почињем, да не буде после да нисам и да не буде да заборавим неке ствари.

Уствари, мени се чини да имам мало успомена/сећања из детињства које су заиста моје, а не научене кроз приче одраслих. Но, нема везе – имаћу мемоаре, без обзиpа на сећање 🙂

Заправо најпре хоћу да напишем свој планирани говор за годишњицу матуре. У питању је 50 и нека годишњица матуре ученика Гимназије из Ш (тако се некад тајновито у романима почињало писање), којима је моја мајка била разредни старешина и професор француског језика. И бићу гост тој генерацији на прослави годишњице матуре. И планирам да их као заменик разредног старешине замолим да ми испричају понешто о њој, из свог угла… Заузврат, испричаћу им неке детаље из својих сећања. Например то да мајка није волела своје име – Лепосава. И била је помало кивна на кума, познатог лекара из Ш (мој деда је био болничар, али је чувени др Бора Тирић прихватио кумство. Други лекар који је био кум мом деди, али на венчању, био је лекар Протић (сад се имена не сећам) који је био стриц једног мени веома драгог професора и у Математичкој гимназији, и после на факултету (сазнала сам за то кумство тек на четвртој години студија, кад су кумови рођаци посетили моју баку и на питaње шта студирам одушевљено рекли да је и њихов синовац на том факултету). Дакле, мама је била незадовољна својим именом, па је волела да је зову Лепушка. А тата ју је звао – Леја. То је, истинита или не, прича из маминог детињства – о леји лука у башти наше куће у Ш, коју је она као мала девојчица „оплевила“, мислећи да тако треба (друга верзија, мало повољнија по Бубу (тако смо је после звали мој син и ја, била је да је волела да једе перје од лука, и да је почупала више него што је могла да поједе… Недавно, дадоше ми у самопослузи неке сличице „Star wars“ (то оно кад потрошите мало више новца, па добијете поклон). Отворим кесицу, кад унутра сличица глумице која је играла улогу Принцезе Леје… Било је довољно да ме сети наше Леје, и да сличицу ставим као украс поред мог лимуна (о коме ћу исто писати у својим , тј. у овим Мемоарима). А, да, још и ово – мама се жалила због свог имена, јер се пар година пре њеног рођења, кум, пошто је био удовац, оженио једном – Лепосавом… И тако наша Леја доби име (Сherchez la femme, што би рекли Французи), а да се родила док је докторова прва жена била жива, Буба би се звала Олга, што је мами изгледало као лепо и отмено име… И испричаћу им, можда за разгледницу са текстом „Пуно поздрава са мора од IV 6 са разредним старешином“ – написано ђачким рукописом, а онда прецртано „са разредним старешином“ и дописано исписаним рукописом „без разредног старешине“, од маминог колеге и профеора историје, чувеног Боже…

И тако ја почех мемоаре…

1) Како ли се, благи Боже, политички коректно, каже потомак женског рода? Потомкиња?!

2) Јовица, нажалост покојни већ неколико година, мој добар друг из детињства – правили смо тврђаве од снега на улици, имао је пса Луксија, а после великог вучјака…

3) Очекивани одговор је био: „Супер, свет је баш мали!“

Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica, Upoznaj samog sebe | Оставите коментар

Šta bi Robinson rekao komšijama-domorocima da je rečit i šta bi mu oni odgovorili, jer su rečiti?


Povede se juče razgovor o seoskim/domorodačkim poslovima, prvenstveno o o jagodama (bez krvi 😉 ) jer je sezona. I tako Robinson sazna da je otkupna cena jagoda sad dobra – i da sve što naberu ljudi predaju nekom tipu koji ima hladnjače i te jagode izvozi u Rusiju. Na pijacu retko ko ide da prodaje, a i ne bi bilo moguće rasprodati toliko voća u jednom danu (verovatno bi morali da obaraju cenu ili da bacaju). Jedna mala komšinica, četvrti osnovne (u seoskoj školi u kojoj ima 8(osam) učenika nižih razreda) ponosito kaže da njen tata ima dva kilometra leja sa jagodama. I tu kaže jedna baka – mi za decu ostavljamo da ne polivamo i ne prskamo – a inače, šta moramo da kupujemo, znamo da je sve prskano… Robinson je slušao i koji put saosećajno (kad se govorilo o obimu poslova), koji put kao sa razumevanjem klimao glavom i rekao par puta: „Da, da…“ I tek po povratku u kolibicu na svom delu pustog ostrva (vidi napomenu o broju đaka u školi) Robinsonu je sinulo da tu nešto nije kako treba i poče u mislima da objašnjava svojim susedima da nije dobro da se voće i povrće „poliva“ (to je u žargonu deminutiv sa herbicide i ostale „cide“) – da je to opasno za zdravlje. I upita Robinson komšije, u mislima:

„Pa kad znate da je opasno, jer ostavljate za sebe neprskano, što to radite drugima? Trujete sirote građane, trujete Ruse… tu Robinson nije mogao, a da se ne nasmeši u mislima, ali se osmeh zaledi na licu – pa to upravo jeste bezmalo biološki rat i put ka istrebljenju, samo kobajagi nije.“

„I, šta će vam takva proizvodnja ogromnih količina neke robe? Koga suštitinski pomažete? Tog tipa sa hladnjačom i druge još veće biznismene – pa oni takođe skoro sigurno ne jedu to što od vas otkupljuju, nego traže čiste, neprskane proizvode…“

Kad skočiše seljaci:

„Šta bre ti oćeš? Da učiš oca kako se prave deca? I nisi ti nikaki Robinson, tebi je ovo sve razonoda! Šta bi ti, da naša deca jedu koprive kao ti?! Dođi ti burazeru svako jutro u četri, pa narani goveda i svinje…“

„Pa, ja jedem koprive, a njih ne treba namirivati ni u četri ni u pet niti ikad 🙂 “

„Mani ti tu svoju vilozofiju, reče jedan dedica, mi radimo ko i sav ostali svet…“

„E, tu i jeste problem, jer većina nikad nije u pravu – demokratija je šarena laža – broj onih koji planiraju i pokreću stvari je mali, vi i ne znate da ste perfidno nagovoreni na nemoralne postupke, a rezultat je da će nečije dete biti bolesno, da neki momci i devojke neće imati potomstva… Dok su ljudi radili motikom, imali su po petoro-šestoro dece, a šta je sad? Upregnete se u trimer, celo selo odjekuje, od vibracija i buke se zamorite kao da ste neki ogroman posao uradili – a ono samo travnjak pred kućom na nularicu ošišan 😉 “

„I, tako, moglo bi se još mnogo „pričati“, ali Robinson im ništa nije rekao, pa je i dalje sve  isto – živimo sve neprirodnije, i izmišljamo nove (pogrešne) metode da bismo ispravljali pogrešne stvari… Zašto ovo nije lepo, obično pusto ostrvo, pa da Robinson može da napravi raj na zemlji?

 

 

Објављено под Demokratija, Dnevna politika, Društvo, Ekologija | Оставите коментар

Misterija!!! Šta se desilo mravu sa zelenom guzom kad se vratio u mravinjak?


Farbam ja danas vrata stare šupe – nekad su bila svetlo zelena, pa rekoh, da ne menjam. I tako sa malo tonera tamno zelene i malo tonera žute napravim prihvatljivu nijansu i počnem da farbam i da zviždućem neku pesmicu… Ne, pesmica je bila posle 🙂 I, farbam ja tako, posao polako odmiče, kad jedan mrav neoprezno izleti četkici na put… Uh, zamalo da ga nehotice utepam, ali se sve završilo tako što je odjurio dalje sa – zelenom guzom! E tu sad ja počnem pesmicu: „Onaj koji radi ne boji se gladi,,, “ misleći na poslovičnu mravlju vrednoću, al se odjednom zamislih: „Kako li se mrav proveo kad se u mravinjaku pojavio sa zelenom guzom?“ Možda su ga njihovi LBGT ili kako se već zovu radosno prihvatili, a on siroma’ mora da im dokazuje da nije gej 😉 Ili je imao problema kod kuće: „Gde si se sad tako utrack’o? Znaš da nam tvoj direktor dolazi večeras u goste? A zeleno je boja konkurentske firme, ne vaše!“… I tako, zanimam se ja izmišljajući razne antropološke scenarije za jadnog mrava – vrlo zanimljiv trening 🙂 – a onda pomislih, kako li je stvarno tom stvorenju od 2-3 milimetra sa milimetarskom zelenom flekom?! Misterija! Jedino me teši da je u pitanju farba na vodenoj bazi i da se (relativno) lako skida.

Објављено под Uncategorized | 5 коментара

Dve poučne izreke


Česma u dvorištu crkve u Manđelosu

No comments 🙂

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Da ne zaboravim :)


Jučerašnji izlet: manastir kod sela Mandjelos, crkva u Manđelosu, crkva u Ležimiru, manastir Šišatovac, manastir Petkovica, manastir Đipša i manastir Kuveždin.

Sad samo slike a tekst drugom prilikom 🙂

Deo seoskog puta ka Mandjelosu

„Pravi“ put

Orasi pored puta

Crkva u Manđelosu

Crkva u Ležimiru – izgleda da je isti moler molov’o i ovde i u Manđelosu 🙂

Manastir Šišatovac

Unutrašnjost crkve (Soni i ja poštujemo zabrane fotografisanja, ali ovde smo se za trenutak zaboravili 🙂 )

Manastirska kapija

Manastir Petkovica

Na padinama Fruške Gore

Manastir Đipša

Nekadašnje prepreke za tenkove iz teških dana novih ratova, dobile su posle veselije tonove

Još malo fruškogorske lepote—

Manastir Kuveždin

I na kraju – Sremska Mitrovica gde je Robinson 😉 kupio – trimer!

 

Објављено под fotografije, Reportaže, Svakodnevica | 1 коментар

Ništa nije dvaput isto…


… a ponajmanje pejzaži 🙂 Soni i ja smo ponovo prolazili istim putem kao i pre izvesnog vremena i virili kroz prozor autobusa 🙂 na liniji Šabac-Gornji Milanovac preko Valjeva, a slike su na delu puta kad se od Valjeva skrene ka Mionici. Prvo je pozirala Kolubara 🙂

Potom su se smenjivali oblaci i sunce

i obasjavali sela na obroncima

Posle je polako počelo da se smrkava

i na kraju, kad je već skoro sasvim pao mrak, prešli smo opet preko Kolubare, ovaj put na ulasku u Ljig iz pravca banje Vrujci.

PS. A zašto toliko volimo da se lepe stvari ponove kad uvek stižu neke nove, lepe na svoj način? čini mi se da nas ponavljanje i rituali drže u nekoj sigurnosti… imalo bi o tome da se lepo razmišlja i lepo piše podosta… al sad idem na druge „radne zadatke“ 😉

Објављено под fotografije, Odnos prema životu, Putopisi | Оставите коментар