Ciletove bebe


Naše Cile nas je obradovalo ekipom 3+1 😉 koju čine tri žuta i jedno crnpurasto mače. Trenutno su četiri dana stari 🙂

^C73680F65B35CFB28830B62C09B65F6359B0388FEFA853740D^pimgpsh_fullsize_distr

Cile je ime po punoletstvu 🙂 naše mace koja se odgajila kao Sivkica… i ovako je izgledala kad je bila mala  https://noviinternet1987.wordpress.com/2015/11/24/konkurs-za-najbolji-naslov/.

Објављено под fotografije | Означено са | Оставите коментар

Noćni život na Robinsonovom ostrvu…


… je vrlo interesantan.

Zašto?

Pa, naprimer, vidi se zvezdano nebo u svoj svojoj veličanstvenosti i sjaju – zvezdice sijaju, a poneka i namigne Robinsonu 🙂 Tu je sazvežđe Orion, tu je Kasipeja, tu su i Velika Kola i Severnjača… ali i stotine i stotine drugih zlatnih, plavkastih, majušnih ili velikih zvezda, tajanstvenih, dalekih, nedokučivih. A i na okolnim brdima zvezdice – sijalice sa seoskih kuća… Ako stanem naglavačke (što doduše ne umem), mislio je Robinson, onda će zemaljske i nebeske zvezdice zameniti mesta, pa će mi komšije biti sa Alfa Kentaurija 🙂

I tako se Robinson šetao „svojom“ ulicom na svom ostrvu, u arhipelagu pocerskih brda 🙂 Šetao se i uživao, a u takvim trenucima je uvek i Soni tu. Sledeća sličica je snimljena bez blica (jer ga Soni i nema) – a koliko je oštra to je zavisilo samo od toga koliko mirnu ruku ima naš Robinson:

Robinson’s street

Tišina je ispunjena glasovima noćnih ptica, šuškanjem lišća ili to možda neke životinjice jure svojim putevima, uživajući u noćnom životu… ispunjena je blagim povetarcem koji donosi mirise rascvetalih džanarika, kajsija… Evo još jedne večerašnje Sonijeve slike, za koju je koristio svoju sijalicu da bi osvetlio cvetiće koji se odmaraju pred sutrašnji novi dan, kad će ih opet posetiti mnogobrojne pčelice i razne bubice 🙂

Crno-bela, prolećna, sa blagom cvetnom notom 🙂

Laku noć!

 

Објављено под fotografije, Svakodnevica | 2 коментара

Daje se građanstvu na znanje


Ovih dana nekoliko obaveštenja za javnost se našlo na mom putu, nasmejalo me ili najedilo, a Soni je bio sa mnom, pa su mi te slike ostale na raspolaganju.

Prva slika je iz Novog Pazara. Neko se potrudio da delić uz obalu reke uredi – ali je poželeo i da to što duže ostane lepo, ispravno, pa je napisao:

Ono za ulaženje u fontanu mi je bilo smešno, ono „hvala na razumevanju“ kao pokušaj kulturnog ophođenja, ali i nekako s visine, ne znam… nije mi prijalo. „Strogo zabranjeno“ je najjasnije i bojom naglašeno… ali zar je dotle došlo da se osnovne stvari ne znaju  (znam, znam – jeste). Zar se zaista ne može bez tolikog đubreta oko nas? Je li ono rezultat unutrašnje nečistoće, zapuštenosti duha i duše, kad ga je sve više?

Nedaleko je bio ovaj natpis:

Ne mogu mu osporiti izvesnu duhovitost (?). Okolo je bilo baš, baš puno đubreta, koje je tu bačeno ili ga je reka nanela. Nemam tu sliku, šta će mi fotografije đubreta u memoriji (i mojoj i telefonskoj 🙂 ). Bilo bi vrlo neobično da se neko od pretendenata na „presto“ Srbije seti da u svojoj kampanji zasuče rukave, i nakupi džak djubreta (makar pred kamerama i blicevima koji sevaju 😉 ) , pa makar simbolično ukloni deo prljavštine oko nas… Eh, kad se dođe do političara, odmah je sve nekako nezgodno. Mislim da to suštinski označava da je ceo sistem loš, inače bismo mogli normalno razgovarati i sređivati stvari i rešavati probleme.

Probleme nažalost upravo političari i prave i stvarno ne znam dokle ćemo ih ‘raniti – što u potpunosti odgovara izreci koja kaže „‘rani kera da te ujede“.

Jedan od problema koje su političari, bogataši i drugi, bedni moralno i iskompleksirani, moćnici napravili je stradanje običnog naroda na svm meridijanima. Pa tako osvanu i table sa zabranama na (valjda) arapskom i /ili još nekom od jezika koji govori većina izbeglica koji preko naše zemlje žele da stignu u Evropu:

Šta mislite, koliko svaka ova tabla košta? Koliko bi se obroka moglo obezbediti onima koji nemaju dovoljno za hranu (a tu ne mislim isključivo na izbeglice)? Čitav sistem je zasnovana na ispravljanju jednih grešaka pravljenjem novih grešaka… Ima li tu ikakve logike, osim uvrnute?

Velika je to tema… Vratiću se ja opet na to 🙂

A da svoje današnje pisanje završim i jednom duhovitom parolom (žao mi je samo što je slika mutna, ali bolju nemam, možda odem sa Sonijem ponovo i napravim jednu dobru):

PS. Druga slika je isto iz NP, a treća i četvrta su iz BG.

Објављено под Svakodnevica, Društvo, Duhovnost, Mediji, Ekologija, Odnos prema životu, Dnevna politika, Manipulisanje javnosti, Izbori, fotografije | Оставите коментар

Robinsonovo potkrovlje


Stara foteljica pored novog prozora u svet

DSC_0144.JPG

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Moja Božica


Juče mi se desilo nešto apsolutno prvi put. Juče je sa mnom kao autorom priča o Gvendolini, pričala jedna devojčica koja je te priče počela da čita. Taj naš razgovor  je bio tako nekako prirodan, ali mislim da je za obe strane bio vrlo specifičan. Naime, Božica je bila kod mene u poseti, dok je njen otac popravljao odžak na krovu „letnje kujne“ u dvorištu. I tako je Božica imala priliku da vidi mesta gde su se dešavale priče sa Gvendolinom, da vidi prozor u kome je Gvendolina sedela kad pada kiša, da vidi Gvendolinine visibabe (i dobije na poklon jedan „žbunić“ visibaba da ih posadi u svom dvoristu), da vidi kesten, magnoliju… a kad je videla moj bicikl iznenadjeno/oduševljeno je uskliknula:“Pa to je čuveni Bajki… poznala sam ga po korpi u kojoj se Gvendolina vozila. “ Na moje pitanje koje su joj se priče dopale, počela je da nabraja:“ Ono kad ste otišli u poštu i rekli da ćete se brzo vratiti, ali je u pošti bila gužva, pa ste otišli sa Bajkijem na izlet… i ono kad je Gvendolina pisala na laptopu i ono kad je ona druga maca pitala da li je Šapac (hihihi) mačije mesto, kad je čula da je Gvendolina iz Šapca (taj tekst je ustvari predgovor koji je za (buduću) knjigu o Gvendolini napisao moj sin, sa pozicije lektora, i taj tekst nije bio na WordPress-u, što ću uskoro da promenim, tj. da objavim)… i ono kad je pisalo da je Gvendolina D J (Božica je to odvojeno rekla, ali ne kao „di-džej“ nego „d-j“, jer ona je ipak učenica prvog osnovne i ne zna šta znači DJ)… i ono kad je dobila unuku pa se radovala… A ko je Soni? “ E, onda je Soni slikao Božicu, a sliku ću objaviti čim prebacim sliku sa Sonija u laptop. Onda mi je Božica pokazala kako ume da napravi most i da uradi zvezdu i bila silno radosna zbog mog iskrenog divljenja.

Vreme nam je brzo prolazilo, stalno se Božica ponovo vraćala na Gvendolinine doživljaje, citirala čitave replike, pitala za par reči koje nije najjasnije razumela… A kad je njen otac završio posao, pošli su svojoj kući i sve je bilo u najboljem redu, samo mi se učinilo da joj je nekako (malko) krivo što je naš razgovor završen, ili je to samo projekcija mojih osećanja – ipak je to bio najlepši od svih razgovora sa čitaocima priča o Gvendolini, jer su svi ostali sagovornici imali bar trideset godina, a većina blizu ili više od 50 godina 🙂

PS. Na WordPress-u priče o Gvendolini su na https://gvendolina.wordpress.com/

PPS. Pomenuti predgovor lektora je na https://gvendolina.wordpress.com/2017/03/03/predgovor-lektor/

 

Објављено под Svakodnevica, Uncategorized | Означено са | 1 коментар

Srodne duše…


… ili, što bi rekli stari Latini – „Similis simili gaudet“. Verovatno su to neki drugi narodi uočili i ranije, a sigurno i na drugim jezicima postoji ta ili slične izreke. Neke su podrugljive („Našla vreća zakrpu“), neke neutralne, slične zakonima fizike („Sličnosti se privlače „), neke malo drukčije („Рыбак рыбака видит издалека“)… Rezultat potrebe da se oseti sigurnost kroz potvrdjivanje sličnosti sa drugim(a), da se potre usamljenost…

E, pa nađoh i ja (i to ne jednu!). Zamislite – odem u biblioteku i uzmem tri knjige i u sve tri nađem „sebe“ – baš mi je prijalo. Evo ih, ali redosled nije rangiranje – jednostavno svako mi na svoj način odgovara i odgovara na neka moja pitanja (pa i pitanja tipa: „Da li još neko misli ovako kao ja?“)

  1. Džerom K. Džerom – pisac knjige „Tri čoveka u čamcu, a o psu da i ne govorimo“, napisao je te 1889. godine i „Dokone misli jednog dokoholičara“. Tu su eseji(?) o svemu i svačemu. Evo nekih tema: O mačkama i psima, o vremenu, o ljubavi, o plašljivosti, o deci, o jelu i piću, o sećanju…  Naprimer, o sećanju i njegovoj varljivosti „… Sećam se da sam se jednom u ranom detinjstvu uvalio u duboku jamu, u koju su bacali smeće, ali se nikako ne sećam da sam odatle izašao i kad bi čovek verovao samo sećanju, morao bih misliti da sam još i sada tamo… Dane našeg detinjstva gledamo danas u veselom svetlu: beremo orahe, teramo obruče (ne znam da li neko danas od dece zna šta je ta igra – metalni obruč se kotrlja po putu, a pokrećete ga štapom ili dlanom, primedba moja) jedemo paprenjake (to ne znam šta je, mene je podsetilo na purenjeke – pečene mlade kukuruze) . Psovke, zubobolja i latinski glagoli – sve je zaboravljeno – naročito latinski glagoli…“  Eh, ima mnogo toga, dođe mi da sa svake strane prepišem po koji red, ali me obim tog posla odvraća od realizacije… U najkraćem – preporučujem knjigu za čitanje u dokolici, za razmišljanje i poređenje sa svetom danas.
  2. Džon Don – i njegovi „Paradoksi i problemi“, posthumno objavljeni 1633. su druga od tri knjige koje ovih dana čitam jednu preko druge, vraćajući se ponovo nekim pasusima (jer me, kao Džeroma, sećanje vrlo čudno služi 🙂 ). U najkraćem – vidi poslednju rečenicu pod 1.
  3. Filip K. Dik i njegov „Čovek u visokom dvorcu“ iz 1962. godine pripadaju žanru fantastike – govori se o alternativnom svetu, svetu u kome su u II svetskom ratu pobedili Nemci i Japanci. Zanimljivo, poučno, intrigantno, interesantno, dakle – vidi poslednju rečenicu pod 1.

 

Објављено под Društvo, Duhovnost, Obrazovanje, Odnos prema životu | Означено са , , | 1 коментар

Prnajavor i Čokešina


Posle dve 🙂 Fruške Gore, otišli smo na izlet do manastira Čokešina. U selu (Mačvanski) Prnjavor bila je otvorena crkva, pa smo svratili. 001

U crkvenom dvorištu je bila i bista Arčibalda Rajsa i spomen-kapelica narodu tog kraja koji je stradao u I svetskom ratu

003

Užasno me potreslo čitanje spiska imena ljudi, žena i dece koje je austrougarska vojska zatvorila i zapalila! Koliko prekinutih života, koliko nedosanjanih snova, koliko nerođene dece… ZAŠTO???

Seoskim putem smo nastavili do manastira. U lepom okruženju – i u ovim zimskim danima je lepo izgledalo, kako li je tek prijatno leti ili s jeseni kad se okolni šumarci pozlate…

007

Skladne linije mi uvek prijaju (a Soni ume lepo da ih i sačuva za uspomenu)

013

009

008

Crkva i konak su u prostrano urednom dvorištu

011

… a na kraju još jedan pogled na manastir kroz kapiju

016

U manastiru se čuva čudotvorna ikona Bogorodice

http://www.manastircokesina.org.rs/index_files/ikona.htm

Објављено под Uncategorized | Означено са , | Оставите коментар