Zlatibor, ali leti


Pošto se mali Soni tek posle dužeg odsustva (usled zaboravnosti svog vlasnika 🙂 ) vratio kući, evo ovih nekoliko slika za podsećanje na zlatiborske pejzaže (iza Spomenika, i naselja Gajevi).

Advertisements
Објављено под fotografije | Оставите коментар

Tidl-pom


Ovo u naslovu je deo jedne pesmice iz jedne od mojih omiljenih knjiga – Vini Pu je knjiga, a pesmica je

tidl-pom, tidl-pom

sneg polako veje

na polja i streje

I pesmica mi se čitavo jutro vraćala u misli, jer je padao sneg. Zapravo prvo je bila kiša, onda je sevnulo nekoliko pahuljica-izvidnica, pa su posle nagrnule i ostale. U jednom trenutku su bile velike po 5-6 santimetara i sa lakoćom svojstvenom pahuljicama spuštale se svuda (na polja i streje 🙂 ).

Srećom Soni je bio blizu, pa imam i potvrdu:

E, kad je takvo vreme, pomislim ja, kučići su sigurno u kućici, pa ću da odem da se prošetam i da uzmem hleb (Pekar ostavlja hleb u „mlekari“ – to je prostorija sa velikim kazanom u koji seljaci sipaju mleko koje donose za šabačku mlekaru. E sad što se tiče higijene – to je malo diskutabilno, jer unutra svi ulaze, ko da „preda“ mleko, ko da uzme hleb. Hleb stoji na podu u gajbici, a kako ga ja često uzimam posle svih, vidim i da ima bar jedan miš zainteresvan za mrvice hleba, jer ga zatičem kako se vrzma oko gajbice 🙂 ).

Sviđala mi se ideja da se prošetam i gledam pahuljice, a sviđalo mi se i da se prošetam po danu, jer od onog incidenta sa deda-Stevinom kokoškom kučiće vodim u šetnju kad padne mrak i kokoške odu na legalo.

I pođem ja gledajući sneg kako pada – a pošto je nebo bilo nekako nisko i sivo, izgledalo je kao da sneg pada sa obližnjeg brežuljka čudnog imena – Mamutovac. Posle pedesetak metara, vidim ja tri kučeta – poznam ja njih od prve, ali oni se malo uplašiše od mene – zbog kišobrana! Seljaci ovde ne nose kišobrane, ili stave najlon-kesu na glavu, ili kabanicu ili ništa 🙂 a i ne izlaze napolje kad je „vreme“.

Dakle, moji kučići razdragani što me vide odmah kretoše uz mene, pored mene, malo je falilo i preko mene 🙂

Uzmem ja hleb iz mlekare i krenemo mi u šetnju. Mislim da smo u celom selu samo moji kučići i ja bili napolju (kasnije, u toku šetnje, jedan mladić je zaustavio auto i ponudio se da me poveze da ne kisnem 🙂 ).

Zbog jiše prethodno i jake vejavice vode je bilo po putu, a i po kanalima sa strane. Kučići su bili oduševljeni – jurili su i uskakali u svaku baru, prskalo je na sve strane, a Riki je bio najsmešniji jer je jurio talase u jarku pored puta – stalno je pokušavao da zagrize talasić, ali su stalno stizali novi i on je bio fasciniran, pa je jurio gore-dole i grickao vodu bez prestanka. To naravno nije bilo moguće slikati, jedva su par puta usporili, pa evo da ih vidite na delu:

Riki pozira, a Kiki lovi krticu

Beka pozira, Kiki lovi krticu

Mnogo ih je privlačila i nabijala Dobrava, pa su se zaletali i preskakali sa jedne obale na drugu.

„Rečne ade“ pod snegom

A hleb su usput do pola pojeli (to mi je zapravo služilo kao podrška „dresuri“ – koga zovnem i dođe, dobije parčence hleba 🙂 – a za sad hvala bogu vole da jedu i „suva leba“.

Osvrnem se jednom da vidim kako izgleda i Cer (jer dok je padao sneg, planinu nije bilo moguće videti) i imam šta i da vidim, veliki beli oblak je lagano klizio sa planine odlazeći negde ka valjevskim planinama na jug:

Pošto je zemlja još topla, sneg se nije zadržao, ali je sve zajedno bila lepa šetnja. Još jedan pogled na Cer, kad smo izašli na našu stranu…

 

… i uskoro smo bili u našem dvorištu, pa su svi dobili zasluženo osveženje i užinu 🙂

PS. I da otkrijem tajnu u vezi Vini Pua – knjiga mi je posebno draga i zato što mi je sin, kad je bio mali čitao priče odatle i to me tako uspavljivalo da su to bili trenuci najlepšeg opuštanja i osećanjapotpune sigurnosti – xiexie (to je hvala na kineskom 🙂 )

 

Објављено под fotografije, Svakodnevica | Означено са , , | Оставите коментар

Čika-Pajko (da ne bude da pišem o komšijama kad ih više nema… )


Jedan od mojih komšija u Šapcu je i čika-Pajko. Ja zapravo i ne znam kako se on zove, a i nije mi od bližih komšija, pa ipak spada u tu kategoriju, jer naša ulica nije mnogo duga, a nas, tzv. starosedelaca i nema više mnogo. Mnoge kuće u ulici su kupili ili iznajmili neki novi, mlađi ljudi… Tako mi je prvi komšija jedan policajac, sa ženom, koja je takođe u policiji, i dvoje dece. Komšija milicajac (tako smo pre zvali policiju 🙂 ) je iznajmio kuću od naslednika tetka-Milke i čika-Dragana. Sa druge strane moje kuće, od naslednika Milkine sestre Slavke, kuću su kupili Goša i njegova žena Dragica, koji rade u Švedskoj. Imaju troje vrlo prijatne i lepe dece, a i njih dvoje su lepi, skladno građeni. Interesantno mi je bilo koji put da slušam njihove (dečije) razgovore – naime, srpski znaju sasvim dobro, ali ako se nešto sporečkaju, onda uslede rečenice čudnog tonaliteta – na švedskom se žale majci ili ocu…

I kao što je red, uvek se javite komšijama, pitate kako su, pitaju i oni vas… Ja sam zapravo spec. slučaj 🙂 – mnogima, zapravo većini u komšiluku ne znam ime, ne posećujem ih, konverzacija je „uličnog tipa“ :), ali su mi ti ljudi dragi, to je valjda osećanje da se nalazite na svom terenu.

E sad, zašto ja tako malo poznajem svoje komšije? Sigurno je tome doprineo odlazak na školovanje, prvo u srednju školu, zatim na fakultet, pa zaposlenje takođe sve u Beogradu. Dolasci vikendom kući, u Šabac, su uglavnom prolazili uobičajenim tokom – malo šetnje po gradu, vožnje biciklom, malo čitanja omiljenih knjiga iz detinjstva (tako se učvrstio koncept robinsonovskog načina života)… Sad, možda malo preterujem, ali kao što imaju apatridi, tako i ja ispadoh anejboroid (tj. onaj ko nema komšije 🙂 ).

Sporadični kratki razgovori sa susedima verovatno ipak nisu dovoljni za dublja poznanstva, a sećanja iz detinjstva na (preostale) starosedeoce su fragmentarna i nesigurna.

Tako za čika-Pajka znam da je mucao kad je bio mlađi, pa su ga zvali Pa-pa-pajko, što je mene nekako i žalostilo, jer ne volim bilo koji vid vređanja… Prošlog leta, prolazeći kraj čika-Pajkove kuće spazim ga na prozoru (pre se to tako stajalo i gledao se narod koji prolazi, razmenila bi se po koja rečenica sa poznanicima). Elem, stoji čika-Pajko na prozoru i ja se odjednom odlučih, da, osim da nazovem dobar dan i progovorim koju reč s njim.

„Dobar dan, čika-Pajko, Vi ste poznavali moje roditelje… “ – počnem, ne znajući da li me on zna.

„Naravno, kako da ne znam – Lepuška i Sreta… “ – osmeh mu obasja lice. Čika-Pajko je godište moje majke, ali su tada u školi bili odvojeni dečaci i devojčice u starijim razredima. „Pa kako si, šta radiš, kako ti je sin?“ I ja lepo priznam kako sam 🙂 i šta radim i da mi je sin sinolog (tj. da je završio kineski 🙂 ).

„Kako ste Vi?“ uzvratim uobičajenim pitanjem. I saznam da je, dok je bio malo mlađi, imao košnice i pčele na Ceru, da ga je to veoma zanimalo i okupiralo i da je tada bio dobro sa zdravljem, a da je meda nekad bilo i na prodaju, pa da mu je taj prihod značio, jer su penzije male. Čika-Pajko je ostao udovac pre dosta godina i živeo je u jednom delu porodične kuće sa ćerkom, a u drugom delu je živela sestra njegove žene sa mužem i sinom. A muž čika-Pajkove svastike, zvao se Blaža, je bio ili neki rod ili samo iz istog sela kao moja baka po majci, to više ne  znam (možda da pitam čika-Pajka sledeći put 🙂 ).

Krajem 2017, u jednoj šoping-turi u Šapcu (jer se snabdevanje Robinsonovog ostrva uglavnom tamo odvija), prolazeći svojom ulicom ka centru grada, vidim izdaleka na čika-Pajkovoj kući čitulju (jedna naša stara, stara komšinica baba-Mara, je čitulje zvala „žalosna cedulja“). Bi mi žao. Dođem i pročitam – nije čika-Pajko, nego njegov zet! Ali videh i da čika-Pajko ima unuka i to mi bi drago.

A u prošlu subotu, kod samoposluge na pijaci u blizini naše ulice, vidim čika-Pajka kako se teško gega s noge na nogu, vuče kolica sa točkićima za kupovinu i oslanja se na štap. Pridjem da se pozdravimo. Njegove svetle oči su me radosno pogledale. Oko očiju ima velike, nekako okrugle podočnjake, a nosi i naočare, pa u razgovoru gleda preko njih. Obrazi su mu malo bucmasti i nešto opušteni. Kaže kako je dobro, osim što ga kolena ne slušaju, da je zadovoljan što sve pamti i ima još dobru pamet 🙂 Da se trudi da ćerki pomogne, bar tako što će kupiti stvari na pijaci i u samoposluzi. Da i ne voli da puno sedi, jer se onda teško pokrene… I da mu se unuk oženio i da će uskoro imati bebu, pa se čika-Pajko raduje da će doživeti da ima praunuka 🙂 I ispričao mi je kako je njegova žena dočekala da vidi unuka (kad je ćerka izašla iz porodilišta), ali se posle naglo razbolela, otišla u bolnicu i preminula… „Ali je dočekala unuka!“

……..

Eto, tolicko za večeras – dve-tri sitnice iz prošlosti i sadašnjosti i jedna vedra stvar iz budućnosti – praunuk koji će uskoro stići 🙂

 

Објављено под Svakodnevica, Uncategorized | Оставите коментар

Sam u kući (pedeset i neki nastavak)


Kad se pojavio prvi u nizu filmova „Sam u kući“, glavni glumac je imao desetak godina, a kako je naš Robinson pedesetak godina stariji, onda su njegovo majstorisanje po kući i radovi u bašti taman za pedeset i neki nastavak filma „Sam u kući“ 🙂 Negativaca, hvala Bogu, nemamo, mada je očito Robinson podeljena ličnost, pa koji put sebe i prepadne 🙂

Evo nekih, najnovijih detalja iz Robinsonovog dvorišta:

  • spremanje potpale, uz obilnu pomoć tri odrasla šteneta izgleda otprilike ovako: „Pomakni se Kiki, vidiš da cepam drva!“, tras, tras… cepka odlete, Kiki je uhvati u letu i leže na travu da glođe parče drveta. „Pomakni se Riki, vidiš da imam sekiru! To je opasno!“ tras, tras… cepka zapade za naslagane grede, Riki je nekako iščeprka, pa ponosno ode sa svojom lovinom da pored brata gricka svoje parče drveta… , „Beko, dušo, pomakni se, molim te, nemoj sad i ti!“ E, Beka nije čekala „tras, tras“ nego lepo odmah uze veliko parče drveta i najponosnija sede isperd braće sa svojom glodalicom 🙂
  • prikupljanje salate, isto uz Kiki-Riki-Beka trio sa obaveznim epilogom – kučići grickaju po šangarepu, pa Robinson na miru uspeva da uzme i za sebe malo. Onda se svi prebace na luk, pa nešto perja pojedu i oni (znate već na koga mislim), a kad dođu cvekle na red, kučići se prebace na – orahe! Nađu u travi još po neki jesenas otpali plod i skrckaju i ga i smljackaju uz veliki užitak.
  • uređenje (budućeg) voćnjaka podrazumeva da se mora malo prorediti narasli šumarak džanarika, izniklih na mestu starih voćki koje su domoroci posekli, dal zbog drva za ogrev, dal zbog njima svojstvene logike „staro je to, treba da se iskrči“. Robinsonov plan je da neke od džanarika i kalemi, ali o tom – potom, zasad se, učetvoro, bavimo uređivanjem – Robinson odseče neku granu, a jedno ili dva kučeta je dohvate i počnu vući svako na svoju stranu. Kad konačno jedno nadvlada, odvlači granu u neki ćošak bašte po svom izboru, ali nikako ne tamo gde je Robinson počeo da slaže odsečene grane 🙂 Najlepše je kad neku kraću granu uhvate Kiki i Riki, pa kao dva konjića zlatno-bakarnih sapi, počnu u krug da trče „upregnuti“ tom oblicom… (Onda se publika, tj. Robinson, smeje grohotom).

… nastavak sledi 🙂

 

Објављено под Svakodnevica | Оставите коментар

Batica


Moj dragi i dobri komšija je nečujno nestao – kao što je i živeo – tih, preskroman, spreman da pomogne…

Njegov otac, čika-Vladislav je bio kovač. Već u vreme mog detinjstva nije radio svoj posao, ostario je i bio skoro sasvim gluv. Tetka-Cana mu je bila druga žena. Zbog nečega je i ona bila nagluva, pa je trebalo sačekati da se okrene i pogleda, da biste joj nazvali dobar dan, da ne bude da ste prošli a niste se javili… Od prve žene je čika-Vladislav imao ćerku i sina, a od druge još jednu ćerku.

Starija Baticina sestra je dugo godina bila skoro paralizovana, a živela je u jednoj polovini njihove porodične kuće. Mlađa Baticina sestra je dugo godina držala cvećaru na groblju, možda je i sad tako, ne znam. Bila je dosta krupna i kao devojka i kasnije kad se udala, a svi ostali u porodici su bili niskog rasta.

Batica se nije ženio. Bio se zagledao u jednu komšinicu, nešto mlađu, ali da li ona nije htela, da li njeni nisu dali, ni to ne znam. Ona se zvala isto kao Baticina starija sestra, a otišla je posle u Bosnu i tamo dugo radila (u Velikoj Kladuši 🙂 ) i tamo se (nesrećno) udala, pa se posle vratila u Šabac sa svoje dvoje dece (i dugo je govorila „mesjec“ – ne ni „mjesec“ ni „mesec“… )

U vreme dok je postojao „7. juli“, poznato i veliko autoprevozničko preduzeće u Šapcu, Batica je bio vozač, i to od onih najboljih, što se znalo po tome što je uvek dobijao najbolje, nove autobuse da vozi. Često je, u jednom periodu, vozio na liniji Šabac-Beograd, pa je više puta primio moju majku iako je bila gužva i davao joj mesto iza sebe (ono što šoferi uvek ostavljaju prazno). Batica je poštovao i voleo moje roditelje i baku i dedu, a i oni su uvek sve najbolje imali za njega da kažu, tako da je i meni ostalo da Baticu volim i poštujem ne samo kao starijeg od sebe, nego kao dobrog čoveka i komšiju.

Kad je otišao u penziju, a to je poodavno bilo, Batica je odlazio i na Savu, gde je imao malu kućicu na obali. Poslednjih godina je i tamo ređe išao, pa je, ne znajući šta će, sedeo na terasici svoje kuće i gledao prolaznike. Terasa je bila mala, yastakljena, 2 sa 2, on bi dr\ao otvorena vrata i gledao na ulicu, skrstiv[i ruke u krilu… pa je izgledalo kao da sedi u kabini nekog kamiona koji ga nigde neé odvesti… Meni je to bilo nekako tužno.

Batica bi svake godine, na najavu prvih mrazeva, skidao pumpu u mom dvorištu, „da se ne zaledi“ i svakog proleća vraćao… Ovog proleća neće…

Batica je bio i pravi vlasnik mace Gvendoline (koju on naravno nije tako zvao) koja me je inspirisala za nekih četrdesetak pričica, imaju sve na WP. Kad je Gvendolina nekim nesrećnim slučajem stradala, Batica je to meni sa takvom tugom rekao i u oku mu je sjajila suza, kao dijamant… poslednji dar maci koju smo tako voleli.

Batica se zvao Tomislav, tetka-Cana ga je zvala Tomica… Sa slike na čitulji se smešio jednako blagonaklono kao za života…

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Zašto se Robinson ućutao i kako ga je razgovor sa pijanim komšijom otreznio


Prošlo je dosta vremena od kad je Robinson prestao da beleži (javno) događaje na pustom ostrvu. Bilo je u tom medjuvremenu i poslova i problema i putovanja, ali bilo ih je i ranije, pa su se opet pojavljivali elementi Robinsonovog dnevnika i na WordPress-u. Zašto se Robinson ućutao je i jednostavno i komplikovano odgovoriti.

Zašto ljudi počinju da pišu, zašto prestaju?

Učini vam se da imate nešto lepo da kažete, nešto u čemu se i drugi mogu prepoznati, ili im može pomoći da razreše neku dilemu, ili ih može motivisati da krenu dalje u život sa novim elanom… Ili ste mnogo tužni (što ne isključuje ništa od prethodno rečenog), pa je pisanje pomoć sopstvenoj duši da prebrodi tu krizu… Ili ste uobrazili da ste tužni, pa sažaljevate sebe i i to što vas niko ne razume… Ili vam se dopada da čujete pohvale o svom stilu pripovedanja… Ili sve to zajedno i ko zna šta još skriveno u prošlosti, čega čovek i nije svestan, navedu nekoga da podeli svoje misli sa širim auditorijumom (hm, pa nije baš auditorijum, više je čitalište 🙂 ). BTW, nekada davno je Pavle Minčić pevao pesmicu: „Da deca ne vrište vodite ih u pozorište, da deca ne vrište vodite ih u kazalište…“, što mi sad pade na pamet kao analogija – da „pisci“ ne pište, dajte im čitalište 🙂

Zaista, zašto bi neko, srećan i ispunjen provodio sate za tastaturom, ili nekad davno za pisaćom mašinom, ili još davnije – grickajući vrh guščijeg pera? Ne isključujem mogućnost da srećni ljudi pišu – neki mali postotak među njima sigurno ima dara, želje i volje da pretoči svoje misli, osećanja i razmišljanja u reči, ali mi se sve više čini da bi psihološki profil pisca, ili bar većine, sadržao motivaciju koju teško ko može sam sebi da prizna – biti priznat i poznat… U osnovi toga je i nadmetanje, a ono ne donosi mir – jer biti u stalnom grču zbog „opasnosti“ da se izgubi pozicija – to može samo da dovodi do začaranog kruga iz kojeg se često izlazi sa nogama napred 😦

Hmmm, pobeže mi misao 🙂 Dobro, tu je ona negde na mom ostrvu, valjda će se vratiti kad se malo izluftira u svežoj zimskoj noći 🙂

Nije se još vratila 😦 , ali Robinsoni su poznati po strpljivom čekanju…

Što bi rekao čika-Tolstoj – sve srećne porodice su nalik jedna drugoj, tj. materijal za romane se nalazi drugde… Još jedan BTW – i još jedna dečija pesmica, čini mi se Ršumova: „… o kucama, o mecama, pričaju nama decama… a sinoć mi deda-Ostoja, doneo dva-tri Tolstoja… i šta da kažem više – taj Tolstoj dobro piše!“.

Ne znam kako vi, ali ja se sve manje slažem sa stavom da literatura i/ili pozorište omogućavaju da čovek „doživi“ nešto loše i bude srećan što se njemu samom to nije desilo (ono čuveno: „… daleko bilo, pomakni se s mesta…“) i kao posle toga će više voditi računa u sopstvenom životu. Bojim se da neće. (Koja glupa uobičajena formulacija – ne, ne bojim se, nego verujem da neće, a ona prva formulacija je iz kategorije nadmenih (kvazisuperiornih) komentara, koje baš, baš ne volim.) Literatura želi da nas podučava životu. OK, ali nemojte nas podučavati preko negativnih primera – kao kad bi rešavanje jednačina predavali navodeći stalno sve nove i nove pogrešno rešene primere. Ne, ne ide to tako.

Kad smo kod podučavanja da spomenem i podatak iz jedne davne studije – prosvetni radnici su često vrlo agresivni, ali od one potuljene sorte, tj. ne direktno agresivni, nego su izabrali profesiju koja im, sama po sebi, omogućava da nekom komanduju i nameću svoju volju, a đaci su bogom dani za to. (Nećemo dalje ovim putem, jer o školstvu sada i nekada ima itekako šta da se priča.)

Nikako ja da stignem do svog pijanog komšije, a vreme je 🙂

Dakle, pre dva-tri dana u lokalnom autobusu, komšija koji se dobro nalokao 🙂 … Ovde je cele jeseni bila sezona pečenja rakije, većinom kajsijevača i šljivovica, ali ljudi odavde izgleda nisu solo-drinkeri, više vole da odu u grad, u bife, da ih posluži kelnerica… I tako razvezao komšija svoju priču, zaplićući jezikom… Pričao je o tome kako se razveo od žene, ali se ne bi opet ženio, jer su mu deca divna, pa neće da ih sekira (?). Pričao je da je sa Sajma knjiga iz Beograda doneo punu torbu knjiga, da trenutno čita „Tihi Don“, da mnogo voli da čita. Pričao je kako je mator, jer ima 60 (!) godina. Pričao je kako ima deset ‘ektara zemlje. Ali se stalno vraćao na svoj usamljenički život i probleme života na selu, i kako je muškarcu žena potrebna samo dok je mlad (da napravi decu) i posle u starosti: „Šta da ti objašnjavam, reče „u poverenju“, ali dovoljno glasno kao i sve prethodno, da ga je ceo autobus slušao, „ti imaš škole, razumeš ti to!“ …

Ta njegova četrdesetpetominutna tirada je otreznila Robinsona. Pitate se kako, tj. šta ima u svemu tome tako prosvetljujuće. I sve i ništa, zavisi kako gledate na stvari. Možete reći, mani se praznih priča jednog pijanca, pa iz njega samo rakija govori, a može i iz drugog ugla da se pogleda – čovek je imućan, ima decu i unuke, a ipak sebe proglašava nesrećnim, tražeći razumevanje i sažaljenje. Upropašćava svoje zdravlje pićem. Čita knjige i citira pojedine pasuse ili replike koje mu se dopadaju, ne primenjujući na sebe poučne misli koje citira… Sve u svemu – čovek ne voli sebe, nalazi sebi mane, a nema snage ni volje da ih prevaziđe – eto to je bio Robinsonov zaključak, a potom da suštinski nema razlike između njega koji piše o svom životu na WP i komšije koji priča o svom životu u autobusu – sve je samo traganje za nekim ko će slušati i odobravati, sve je ostajanje na izabranoj ulozi paćenika, sve je rezultat nedostatka ljubavi prema sebi i stoga traženja pažnje, brige i ljubavi od nekog drugog…

Eto filozofije 🙂 komšijino „bekstvo u bolest/alkoholizam“ i Robinsonovo „bekstvo u maštu“ su dve strane iste medalje – medalje za bekstvo od života. Jedino obrazloženje, ali ne i opravdanje – nisu nas učili da volimo sebe, da cenimo ono što imamo.

Ali eto nam nove prilike za dva dana – prilike za drugi pogled na sve(t) i sopstveni život, prilike za osvešćivanje ljubavi prema sebi i prestanak kuđenja sebe, prilike da se krene u Život (može s pesmom iz filma „Pastir Kostja“ :))

Srećna nam svima 2018, a i devetnaesta i dvadeseta takođe, jer će osamnaesta brzo da prođe – ali neka prolazi u dobrom zdravlju i raspoloženju i sreći zbog velikih i malih stvari…

PS. (Teletekst 🙂 ) Vesti sa imanja

  1. Žuća pao s krova – malo je šantav i nespretan i inače, pa kad je probao da prekorači lim koji odvaja prozor od krova, samo je skliznuo ne mogući da se zadrži kandžama na klizavom limu, i pao sa jedno 4-5 metara visine, uz glasno „tup“ i bolni tanušni mjauk… ali je hvala Bogu dobro iako je pod prismotrom otkako se to desilo, pa i juri i jede i prede… kao da se ništa nije desilo.
  2. Riki se posle dvomesečnog boravka kod komšije M. vratio kući, jer je počeo da jede kokoške, pa ga je komšija izbacio. Kad je došao kući i prepoznao „svoje“ dvorište i brata i sestru, njegovoj sreći nije bilo kraja.
  3. Problem sa kokoškama se ponovo pojavio, jer je u jednoj šetnji Riki pojurio i stigao jednu kokošku, koja je tom prilikom ostala bez repa. Danas, deset dana posle incidenta Robinson je išao kod komšije S. da nadoknadi trošak, ali se ispostavilo da je kokoška preživela. Robinson je stekao nove prijatelje i dobio „miloštu“ kad je pošao kući.
  4. Kiki, Riki i Beka su odlučili da pomognu Robinsonu u zastiranju slamom budućih leja sa povrćem, tako da su dve bale slame razbucali i zastrli slamom lepu okruglu površinu.
  5. Pomenuti kucovi su pojeli i nekoliko glavica kupusa, kad su videli da Robinson to uzima da jede, a takođe jedu i jabuke, orahe, ne jednom su jeli i šljive, grožđe…
  6. Posle duuuužeg čekanja, majstor je bio, ogradu zavario, tako da sad Robinson ima ograđenu terasu u potkrovlju.
  7. Preporuka – obratite pažnju i NE kupujte u apoteci alkohol sa biocidnim sredstvom za dezinfekciju, a ako i kupite, nikako nemojte bez gumenih rukavica da radite – vrlo je štetno za kožu, a uz to jako nadražuje oči i disajne organe.
  8. Ako imate zelenog paradajiza, ostavite ga u prozor – dozreće. Nema ništa lepše od svog paradajiza u decembru – provereno!
  9. Ako imate sirovih bundevskih semenki i šporet na drva, propržite malo semenke – ukusno je i mnogo lepše od „kupovnih“ semenki.
  10. Kupujte Politiku subotom, iz bar tri razloga – tesktovi prof. Vladete Jerotića o psihološkom tumačenju narodnih poslovica, dodatak sa sudokuom, i na kraju, ali ne i najmanje bitno – nema ništa bolje od Politike da se naloži vatra! (mislim u šporetu ili furuni).

SVIMA VAMA NA KOPNU I SVIMA NAMA NA OSTRVU – SREĆNA NOVA GODINA!

 

Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica, Uncategorized, Upoznaj samog sebe | 5 коментара

Da li je dobro poželeti nekom da ga sreća prati? (Robinsonove jezičke pitalice)


U lokalnom autobusu naš je Robinson prinuđen da sluša program lokalne radio stanice 😦 pa se naslušao raznih, u najmanju ruku „teških“, gluposti, da ostanemo pristojni 🙂 Između ostalog tu je i program „Pozdravi i čestitke“ u kome se pozdravljaju mladenci ili oni koji slave punoletsvo ili rođendan ili slavu ili krštenje deteta… Pesme koje su izabrane često su promašaj po tematici, but, „Who cares?“ 🙂

I tako taj i taj tome i tome čestita nešto i bezmalo kao obavezno ide i „… da ga (njih/nju… ) sreća prati… “

E, pa to – ne valja. Zašto ne valja? Ne valja, jer kad sreća nekog prati, onda sreća nije s tom osobom, neko kaska iza i, pošto je tako rečeno – samo prati tu osobu/osobe. Dakle imamo tu dosta suptilno prikriven negativan program, pa još ponovljen n puta (gde se n prilično  povećava u slučaju veće familije i/ili većeg broja prijatelja/poznanika, jer neki uplaćuju i za dve-tri pesme/želje…). Negativni programi se lakše ispunjavaju od pozitivnih, jer je lakše „ubaksuzirati“ nekoga koji se onda „trudi“ da taj program bude i ispunjen…

I tako, nemojte nikom želeti da ga sreća prati, formulišite drukčije – da bi postojala nada da će nešto lepo zaista i da se desi. Zašto nije obavezno da se desi? Zato što treba, kao u staroj priči „zamahnuti veslom, pa će i Bog pomoći“.

Eto, tolicko od Robinsona večeras 🙂

Budite uvek sa svojom srećom! Dobra vam sreća i laku noć 🙂

Објављено под Odnos prema životu, Popularna psihologija, Svakodnevica | Означено са , | 3 коментара