O mazohizmu -možda se prepoznate :)


Mene je štrecnulo u toku čitanja na nekoliko mesta, prvo me skoro nokautirao termin „ljubazna pokornost“, a posle i još neke stvari. kako sa vama stoje stvari, prosudite sami:

Mazohistički karakter i mazohistička neuroza

Glavni cilj mazohističkog ponašanja je prevencija agresije drugih ljudi, pre svega roditelja. Postoje već jasno primetne mazohističke odbrane kod deteta od tri godine, i to skoro uvek kao odbrana protiv spoljašnje pretnje. Kasnije, u životu, ovakvo držanje prima crte karaktera. Kad god čovek dospe u situaciju koja ga ugrožava ili mu se samo tako učini, kad misli da će njegovo agresivno držanje proizvesti gubitak ljubavi kod partnera, kada se boji da neće uspeti u nekom naporu koji treba da preduzme da bi ostvario neki cilj, kada postoji ljubomora na uspehe deteta, ili zavist iste vrste brata ili sestre, kao i u bezbroj drugih sličnih situacija, čovek može iz straha da zauzme trajan mazohistički stav, odnosno mazohistički oklop (V. Rajh). U ovom stavu ne mora čak biti ni neuroze, mazohizam je postao deo „prirode“ ili „karaktera“, deo celovitog ponašanja neke osobe. Ona ovakvim ponašanjem postiže uspehe jer je otkrila šta okolina od nje želi – ljubaznu pokornost.

Mazohist postaje neurotičan kad počne da mrzi svoj mazohizam, naročito kada ga ne može kontrolisati, pa i kad ga na vreme opazi, radije se odlučuje da i dalje zadrži mazohistički stav nego da agresijom prema okolini dovede u pitanje svoj položaj u društvu. S druge stranem strah od uspeha kod mazohiste može da stvori ovome niz neprijatnih situacija, od nesvesno izazvanog saobraćajnog udesa do bolesti koju takođe nesvesno priredi sebi neurotična osoba, da i ne govorimo o zloupotrebi alkohola, droge, duvana, tableta, hrane (neurotično gojenje ili mršavljenje).

Drugi mazohistički neurotičari preduzimaju takve rizične akcije u svojoj profesiji ili privatnom životu (poligamija, naprimer) da je ishod uvek isti – poraz, finansijski krah, samooštećivanje. I zaboravljanje spada u neurotične mazohističke mehanizme. Zaboraviti neki važan sastanak, neko značajno ime, zaboraviti negde novčanik, sve ovo spada u vrstu sabotaže protiv sebe. I humor služi mazohističkoj osobi da izbegne neprijatnosti sa okolinom. Nasmejati se na svoj račun (čuveni su jevrejski vicevi te vrste), znači sprečiti nekoga da se podsmehne i tako ponizi mazohistu. Iako neki neurotičari (najčešće depresivni), sa izraženim mazohističkim crtama, mogu da završe život suicidom, to ipak nije čest slučaj u praksi. Ako ostanemo pri teorijskom razmišljanju o mazohizmu kao odbrani od agresije, onda ovde mehanizam služi očuvanju života, a ne njegovom gašenju, kao što je slučaj u ostvarenom suicidu.

Sadizam i mazohizam često su prateći znaci opsesivnih, fobičnih, anksioznih, hipohondričnih i paranoidnih neuroza i psihoza. Tako je, na primer, hipohondrična zaokupljenost svojim zdravljem, prinudna misao o nekoj nesreći koja će se desiti, ili fobija od visine, često znak samodestruktivnih, mazohističkih impulsa kao proizvod neke stvarno počinjene ili fantazirane krivice. Takve je prirode i projektovani strah da će se nešto strašno desiti nekome iz najbliže okoline pacijenta.

Psihoterapija mazohističkih stanja mora biti uperena prema osnovnom uzroku razvoja mazohističke odbrane. Mazohističko ponašanje treba u celini shvatiti kao skup mehanizama prilagođavanja. Ako je mazohističko držanje, na primer, usmereno na ublažavanje agresije bliskog čoveka u okolini, mazohistička osoba treba da postane svesna da je nametanje patnje samom sebi da bi se sprečila patnja od nekog drugog, rđava adaptacija. Umesto podmetanja sebe i svoje patnje agresoru, pacijent mora da stekne poverenje u svoje sposobnosti i da se bori sa agresijom drugog. Tamo, međutim, gde se (osoba) ponaša mazohistički da probudila ili zadržala ljubav nekog iz okoline, ona treba da postane svesna da je cena koju plaća za ovakvu naklonost previsoka. Kao opšte pravilo analitičke tehnike u vođenju mazohističkog pacijenta važi princip da ne treba analizirati odbranu, dok nije od pacijenta shvaćen strah koji podržava odbranu.

(iz knjige „O seksualnosti“, Vladete Jerotića, izdanje Ars libri, strana 140-143)

Advertisements
Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica, Upoznaj samog sebe, Zdravlje | Означено са | 2 коментара

Kako ući u bajku – izložba Ive Brkić


Ćerka mog dobrog i dragog druga je juče otvorila izložbu u sali Kulturnog centra u Šapcu. Evo kako izgleda ulaz:

Naziv izložbe je „Moje omiljene stvari“. Od prve sekunde su postale i moje omiljene 🙂 Ivin rad pratim od ranije i na nekoliko njenih izložbi u Beogradu je i moje ime ostalo u knjizi utisaka… a divni utisci u mojoj duši.

I ovaj put mi je izgledalo kao da ulazim u bajku – bila je to Alisa u zemlji čuda u svom svetlucavom, šarenkastom, neverovatnom izdanju. Svi eksponati su izloženi na jednom dugačkom stolu kome se može prići sa svih strana…

I priđem ja i sve se oko mene izmeni – fantastične šolje i čajnici, kolači 😉 i pribor za jelo, nesvakidašnjih oblika i šara svetlucali su po reflektorima:

Bili su tako čudno lepi ti vanvremenski trenuci razgledanja – i da su se Beli Zec i Ludi šeširdžija pojavili – bilo bi sasvim prirodno.

OTIĆI ĆU OD NEDELJE OPET DA UŽIVAM I RAZGLEDAM MAJSTORSKE RUKOTVORINE – BRAVO IVA, I HVALA 🙂

 

 

Објављено под fotografije, Reportaže, Svakodnevica | 3 коментара

O strepnjama i kako ih se rešiti. Razmišljanja jedne osobe sa višedecenijskim arsenalom strepnji


Jutrošnji, neprijatan, vrlo neprijatan doživljaj mi je upropastio ceo dan. Poželim da se izjadam jednom drugu, ali kako se on nije javio, ja stigoh do računara i razmišljanja, javnog, na gore navedenu temu.

Priča počinje davno… pre tri godine kad smo prvi put videli u leglu skrivenom u šumi osam štenaca, pa preko pojavljivanja troje preživelih u mom dvorištu, njihovog usvajanja, vakcinisanja, gajenja, zajedničkih šetnji… Vrlo su lepi, svo troje (po mom kriterijumu – liče na labradore po građi, samo su mužjaci lepe bakarne boje, a ženka (sterilisana) krem boje (mogla bi u svako krem-društvo 🙂 ). Umiljati su i vole da se maze, samo legnu ispred mene i podignu sve četiri uvis čekajući maženje. Hranimo ih dobro, komšija koji me odmenjuje kad nisam na imanju kaže da ni neki ljudi nemaju tako i toliko dobro da jedu…

Onda se, pre tri meseca pojavio jedan omanji tigrasti pas, sa nekom kanapom čvrsto stegnutom oko vrata i šugav na slabinama i leđima. Pokušaji da ga oteram nisu uspeli – jer su se moji kucovi zbog nečega na njega sažalili i ni da lanu – igraju se s njim, skakuću, prevrću se… Dotični, s pravom i na osnovu prethodnog opisa jasnom imenu (s moje strane) Šugica – bio je istovremeno vrlo nevaljao – otimao je hranu koja se ostavljala na tremu za mačke, cepao kese od smeća, preskakao preko ograde i u dvorište i na trem…

Priznajem, u jednom trenutku pre mesec dana, kad je legao u dnu livade, nemoćan od izgladnelosti – izazvao je moje sažaljenje i nekoliko dana je dobijao da jede… e, kao što reče reklama: „Red bul daje ti kriiila!“ – Šugica je pomislio da je naše dvorište njegovo, počeo da laje na prolaznike (jesu retki, ali šta mari), da preskače na ulicu i laje na ljude. Tu je naša (privremena) naklonost opala, a kad je počeo da juri našu skotnu mačku, e, onda i ja počeh da jurim njega… Nije bilo vajde. Zaobilazio me je u širokom luku, ali bi,  čim sam ja duže u kući ili pak na putu, dolazio opet i opet…

I tako smo došli do današnjeg jutra. Psi su u toku noći bili slobodni. Obično im odmah ujutru dam doručak. Ovaj put, pokušaj da uradim neke vežbe razgibavanja, da razradim leđa, me sprečio da odmah izađem, a i pljuštala je kiša… I, u pola devet neko lupa, viče da izađem. Komšija, sa susednog brda došao da kaže da su Šugica i moja dva psa ušli kod njega u tor… šteta je načinjena. Odem, vidim, platim koliko je tražio… i vratim se kući. Da, u trenutku dok smo razgovarali, pojaviše se moji Kiki i Riki (zvani Rile) mokri, kao okupani. Dvadesetak metara niže, iza vajata, provirivao je Šugica. Čovek potvrdi da su to ti psi.

Eto…

I sad se ja ceo dan mislim i nikako da smislim. Po seoskim zakonima, psi koji tako nešto urade se ubijaju…

Uuuuuhhhhhh….

I, kakve to veze ima sa strepnjama? Pošto su mi kučići više puta uništili neko drvce ili zasad povrća (jedno vreme su obožavali pupoljke od ruža i kupus :)) u meni se javila stalna strepnja šta će, možda oštetitit. Preventivne akcije sa moje strane nije bilo – koji put bi dobili prutom, kad nešto oštete, koji put mi je, od muke, bilo jedino moguće da zaplačem. Onda bi se oni umirili, uprepodobili i seli /polegali oko mene…

I što bi rekao patak Dača u jednom davnom crtanom filmu (pisaću u transkripciji): „Konsekvensis, konsekvensis, vat konsekvensis ven aj m rič?“ i posle ga je to nešto strefilo…

Ne znam šta ću dalje uraditi sa psima, ali znam da ću sad napraviti spisak svojih strepnji i svih protivmera kojih mogu da se setim, da bar neke vajde i neke nauke bude iz ove muke. A da ću dodatno imati još jednu grižu savesti na spisku griža, to se podrazumeva. O Bože, koja sam ja budala!

Објављено под Odnos prema životu, Svakodnevica | 3 коментара

Put u pakao je popločan dobrim namerama – primer iz mog dvorišta


Pođem danas sa imanja u Šabac da kupim neke sitnice (čitaj – suve koske za kucove, da oštre zube, sebi hleba i suvog voća…) i da odnesem veš na pranje (na imanju nemam mašinu, jer mislim da bi to mnogo vode iz bunara trošilo, pa ne bih da rizikujem). I tako, posle truckanja izlokanim lokalnim putevima, stignem u Šabac, kupim odmah kartu za povratak i pođem svojoj kući. Ne znam da li znate za roman Ursule Legvin  „Stalno se vraćajući kući“ – ali meni taj naslov odlično opisuje život – vraćam se kući u Šabac ili se vraćam kući u Beograd ili se vraćam kući na imanje… 🙂

Otključam kapiju i nešto mi neobično – nema puzavice pored staze. Pomislih da ju je prekrilo lišće i cvet sa bagrema… kad, ona pokošena! Kako je kuća „na ge“, potrebno je bilo da preko terase pređem u dvorišni deo dvorišta, a tamo – neko pokosio travu. Ajd za travu i kojekako (mada ne volim da mi se iko meša u poslove), ali je taj neko pokosio (utvrđeno posle detaljnog uviđaja s moje strane): stari božur (80 godina na ispom mestu), floks, staro, lepo cveće, strukove precvetalog zumbula (ne diramo ih godinama i decenijama i stalo iznova cvetaju), neke mladice gunje i – o užasa – moja mala plantaža šumskih jagoda sravnjena sa zemljom!

Poželim sve najgore onome ko je to uradio. Shvatim da je to neko iz komšiluka hteo da mi pomogne, ali je načinio nenadoknadivu štetu i zaslužio moj (u najmanju ruku duboki) prezir.

Nađem ko je – „Video sam da je trava onolika…“. „Pa kako si smeo da to uradiš kad ti nismo tražili tu vrstu pomoći nikad, svih ovih godina??“ …

I eto, na tome je ostalo. Taj siromašak, niti može da shvati šta je uradio niti mi ikako to može nadoknaditi…

Zato večeras ne mogu da pišem o uskršnjem izletu. Muka mi je od slike masakriranih biljaka – drugo je kad kosom pokosite nešto, a trimeri to sve samelju, ogule koru, čupaju iz korena… A on je samo hteo da me prijatno iznenadi i obraduje (i naravno da dobije novac i pivo…).

Објављено под Svakodnevica | Оставите коментар

Uskršnji izlet


Pošto smo u nedelju ujutru doručkovali a onda nahranili i kučiće i mačiće, krenemo na izlet. Plan je bio da se posete manastiri Soko i Čitluk i gradovi Krupanj i Ljubovija. Dan je bio kao sa reklame neke turističke agencije – pejzaži umiveni, osunčani, nebo prošarano oblacima:

Pogled na Cer sa puta Šabac-Krupanj

Prošli smo zatim kroz Tekeriš, pored spomenika vezanog za Cersku bitku u I svetskom ratu.  Čuveni spomenik sa još čuvenijim natpisom „Vaša dela su besmrtna“. Na takvim mestima me uvek obuzimaju snažne emocije – i žalosti zbog tolikih izgubljenih života, zbog toliko nerođene dece… i istovremeno srdžbe – da idioti na visokim položajima komanduju da se neko ubija, muči…

Put pred nama i sve okolo je bilo bajkovito:

A onda, iza jedne krivine selo i sa leve strane puta lepa crkva. Kooooči… i parkiramo se kraj seoske škole -ljupkog zdanja koje je pre stotinak godina bilo mesto u koje su dečica ulazila sa strahopoštovanjem…

Vratimo se stotinak metara unazad, peške, do crkve:

Pošto je bio Uskrs, crkva je bila otvorena, pa smo ušli, razgledali i postojali malo da se prepustimo duhu svetosti samog mesta.

U lepom raspoloženju zbog lepog početka izleta nastavimo dalje. Sledeće selo u kom smo stali bila je Krasava – a razlog je bila njihova lepa, mala nova crkva:

Izgledalo je da je zaključana, pa smo pozvonili na vrata parohijskog doma, i ubrzo saznali da treba samo jače pritisnuti kvaku :)… Crkva je izgrađena od krečnjačkog kamena, sige, a za nekog ko kao ja voli kamen i šare koje se na kamenčićima i/ili stenama mogu videti, ovo je bila prilika da izbliza pogledam arabeske u kamenu.

I tako, kilometar po kilometar u lepom okruženju Pocerine odnosno Rađevine, stignemo u Krupanj. Ulazeći u mesto na trotoaru zapazimo dečaka od desetak godina kako trči preplićući nogama. Sin se nasmeši: „Mali folkloraš!“. I zaista, to je bilo to – dečačić je u čistoj radosti poskakivao u ritmu koraka za neko kolo… To me odjednom vratilo dvadesetak godina unazad, kad je i moj sin tako skakutao i po kući i na ulici, isprobavajući/uvežbavajući korake iz neke od koreografija.

U Krupnju smo se parkirali kod Doma kulture i pošli ka centru i crkvama. Sin mi je rekao da imaju dve, i da je pre desetak godina novija od njih obnavljana, tako da je posetio samo staru. Put ka centru je vodio preko i pored rečice:

U glavnoj ulici/pešačkoj zoni, naspram crkava (jer obe su u istom dvorištu) i ova interesantna starija kuća:

Na trotoaru ispred crkvenog dvorišta pumpa/česma sa natpisom da je posvećena Arčibaldu Rajsu. Dopalo mi se to. Crkva koja se vidi na slici je ta novija, a u uglu levo se vidi deo krova stare crkve. Ušli smo u obe crkve.

Posle smo se malo prošetali i kupili nešto voća i povrća. Banane su bile dobre, a kad smo se vratili kući i kupljeni krompir ispekli u rerni, imali smo i lepu večeru kao uspomenu na izlet.

Od Krupnnja smo krenuli ka Ljuboviji. Od Rađevine ka Azbukovici. A pejzaži – sve lepši od lepšeg. Stali smo na jednom vidikovcu:

Biljurno nebo, planine u daljini se takmiče u lepoti svojih smaragdnih ogrtača… a na zemlji, pod nogama – obilje šumskih jagoda, doduše tek u cvetu. Poneli smo jednu da pravi društvo našima na imanju, a takođe smo izvadili i jednu paprat da presadimo – još ne znam da li se primila, koren joj je bio previše dubok, tako da smo je preneli sa omanjim busenom njene rodne grude 😉

Na desetak kilometara od Ljubovije naiđemo na malo, ali nekako živahno i kočoperno mesto pored rečice – Gračanica. Nije bilo đubreta u reci kako je nažalost čest slučaj.

U selu je i crkva koju smo takođe posetili:

Posle smo krenuli ka manastiru Soko, a o tome ću pisati najverovatnije sutra u ovo vreme 🙂

Објављено под fotografije, Reportaže | Означено са , , , , | Оставите коментар

Aprilski izleti (2) – izložba o starim zanatima


Od panoa do panoa – slike davno nestalih prizora, ljudi kojih više nema (osim grupe muzičara/pevača). Novopazarci, stariji pogotovu, sigurno prepoznaju motive i neke od  ličnosti. Turistima kao što sam ja – samo zanimljivost i pokušaj da se razume naziv nekog zanata pre čitanja detalja, a na osnovu pratećih fotografija. Mada mislim da retko ko zna ko je to terdžuman, a ko saraf. Prvi je prevodilac, drugi menjač novca. Kako li su onda, i da li ih je uopšte bilo, preprodavci vikali „Devize, devize…“?

A tek – „tabadžija“?! A nije nasilnik koji se bije – nego osoba koja priprema vunenu pređu omekšavanjem. I zamislite vi taj „time consuming job“ – od striženja ovaca do ištrikanog džempera ili vunenog štofa… I kako je to zapravo i divno – umeti sebi napraviti odeću.

I ne samo vunu – prerađivali su lanena i konopljina vlakna, pamuk. Ovo potonje su radili – halači. Potpuno nepoznata reč.

Na donjoj slici, u grupi svirača, onaj sa tamburom me oslovio tokom razgledanja izložbe i pokazao mi svog oca grnčara na slici, i sebe na ovoj slici. Bilo mi je drago što mi je to rekao, a nekako i malo žalosno…

A sledeća zanimanja – potpuna nepoznanica: kondurdžija, simidžija, tabak, madžundžija! Mada zapravo kondurdžiju i mogu da prepoznam – kondure su neka vrsta obuće. Ali da je simidžija pekar koji peče okrugle hlebove, a tabak zapravo kožar, to mi, bez čitanja objašnjenja, ne bi nikad palo na pamet.

Madžundžija pravi jestivi i lekoviti sirup od grožđanog soka. Interesantno je da je kao lek korišćen za lečenje majke sultana Sulejmana Veličanstvenog 🙂 Nisu jedino napisali da li joj je to pomoglo…

Bilo je još nekoliko postera, ali su na njima spominjani zanati koje znam, pa zato tih slika nema. A sad shvatam da ne mogu tačno da se setim šta je sve izostavljeno… trebalo je ipak celu izložbu da snimim…

Објављено под fotografije | Оставите коментар

Aprilski izleti


U drugoj polovini aprila pređoh ja dosta kilometara – Metlić-Šabac-Beograd-Novi Pazar-Bijelo Polje (crnogorsko) i nazad a takođe i Metlić-Krupanj-Ljubovija i nazad. Pošto je Soni beležio kuda smo prošli imam materijala za tri reportaže u ovom svom „elektronskom dnevniku“. Biće to fotografije sa izložbe o starim zanatima u Novom Pazaru, fotografije sa puta po severu Crne Gore i fotografije sa uskršnjeg izleta i poseta manastirima Soko, Čitluk i Sv. Marina.

Zbog malopre postavljenog teksta o šaranju uskršnjih jaja, nekako mi je najprikladnije da bude izložba o starim zanatima. To su zapravo posteri na bilbordima postavljeni na glavnoj stazi novopazarskog parka. Interesantno je bilo da je jedan stariji čovek videvši da sa interesovanjem čitam objašnjenja i fotografišem postere rekao da je na jednom od njih njegove otac (grnčar), a na drugom i on lično sa orkestrom koji interpretira stare pesme 🙂

Nastavak sledi… Treba i sve ovo prvo pročitati 🙂

Објављено под fotografije | Оставите коментар