Crno zlato u mom dvorištu


Iako nedavno rekoh da ne valja naći naftu u svom dvorištu (v. https://noviinternet1987.wordpress.com/2018/06/28/da-li-je-dobro-pronaci-naftu-u-svom-dvoristu/ ) ovaj pronalazak o kom javljam je nešto posebno i neodoljivo. U pitanju su krupne, sočne, slatke – kupine!

Čak i ove sa po nekom nezrelom bobicom su bile slatke. Toliko neverovatno slatke da za dve tegle slatkoga nije uopšte korišćen šećer!

Deo ovog blaga je iz mog, a deo iz dvorišta preko puta čiji je vlasnik odavno na onom svetu. Nažalost – ubio se. Neki kažu zbog bolesti, drugi – zbog dugova koje su mu napravili bliski rođaci (a nije se ženio), treći kažu zbog ljubavi… Naslednici ne održavaju kuću i dvorište, tako da je žbun kupine mogao lepo da se razbaškari u jednom delu, bliže ulice, i ja odem i naberem, gre’ota da propadnu. Jedina konkurencija su mi, ne druge komšije, nego skakavci, pužići, muve i pčele/ose, ali nismo imali konflikata, jer kupina ima za sve. A, da, bila je i jedna bogomoljka.

Interesantno je da ove kupine na pijaci prodaju i po 200 din kilogram, dok one gajene, bez trnja, koštaju najviše 100 din (tako mi je bar rekla jedna komšinica koja ide na pijacu u Šabac, a bila je razočarana niskom cenom za svoje „gradinarske“ kupine, i prezrivo govorila o ovim divljim, koje naziva „obalske“ (jer rastu često u „obali“, tj. na granicama imanja)).

Inače, u dvorištu imam četiri manja žbuna kupina, ali su lepo rodili i kupine su krupne i slatke. Najsimpatičnije mi je kako je jedna kupina pružila grane na dud, pa sad izgleda kao da su nove dudinje stigle 🙂

Nadam se da komšijini naslednici neće poseći/popaliti ili što je još gore totalom „politi“ i uništiti kupine, a sve po divnom principu – kad ih ja ne berem, ne mora niko! Taj princip su ovi koji su meni prodali imanje primenili na svoju lozu u dvorištu – polili su je totalom. Prošle godine je nekoliko skvrčenih, neprepoznatljivih listića provirilo iz zemlje, ove godine je lepo olistala, ali nije rodila. Nadam se rodu sledeće godine. U pitanju je grožđe koje se i inače ne prska, a loza im je bila bar pedeset godina stara!

Advertisements
Објављено под Uncategorized | Означено са | Оставите коментар

Još malo Zlatibora


Naličje Zlatibora – đubre i urbanistički haos…

Ovo je još i dobro, šta sve može da se vidi, naravno zavisno od toga koliki je čiji prag draži na ovakve prizore. Svakako, kao što kaže jedna haiku pesma: „Gle, na đubrištu cvet ljubičice!“, dovoljno je da se malko pomerimo ili usmerimo pogled na drugu stranu, pa da vidimo nešto lepo, ili bar neobično, nesvakidašnje. Tako i ja skrećući pogled videh da se nalazim ispod plastične nadstrešnice…

… i Soni se obradova da može i nešto lepo slikati.

Ima još stvari koje mi se ne dopadaju, svi ti elementi koji čine les paradis artificiels, kao što je npr. novootvoreni (za mene je bar bilo prvi put da vidim) dino-park i adrenalin-park na mestu nekadašnje lepe šume:

Ali, uvek ili bar još uvek je moguće u šetnji naići i na pejzaže koji nisu genetski modifikovani 😉 i 😦 (veseli smajli na konstrukciju: genetski modifikovan pejzaž, a tužni smajli, jer je „originalnih“, prirodnih pejzaža sve manje. Možda se i zato često okrećem ka oblacima i zalascima sunca (mada su tu „kem trejlsi“, nažalost sve češći). No, svakako jeste lep pejzaž koji sledi i jeste sa Zlatibora, mada i druge planine i/ili brežuljci isto tako znaju da se podiče lepotom ove vrste:

Ima i mnogo raznoraznih interesantnih biljčica pored staza, a ovo žuto „cveće“ na slici dole je jedna vrsta gljive:

Posle popodnevnih šetnji vraćali smo se u kuću gde smo stanovali i pili čaj od raznih samoniklih biljaka (bilo je tu i borovih iglica i listova i malina i kupina (divljih), i hajdučke trave…). Čaj se kuvao u velikom loncu a mi bismo posedali okolo:

Uz priče i šale bilo je i pesme, pa je sve to bio uvod u lepo provedenu noć. Ujutru, sunce je budilo praveći lepu šaru na prozoru:

 

 

 

Објављено под Ekologija, fotografije, Reportaže | Оставите коментар

Novopazarski bilbordi


Već neko vreme, tačnije dve školske godine, idem povremeno poslom u Novi Pazar. Ponekad imam malo više vremena, pa izađem u šetnju. Novopazarske ulice su tako krivudave, da i sada, posle toliko vremena, ne umem da se snađem (tj. zalutam) ako se uputim nekom meni manje poznatom trasom. Jedna lepa šetnja je kejom, pored reke, ali ovaj put nemam takvih fotografija. Dopada mi se i pazarski park, na tvrđavi, kao i park sa igralištima u njegovom podnožju. Ima i interesantnih starih kuća, mada su mnoge zapuštene i pred rušenjem (pa moram zapamtiti da bi jednu šetnju trebalo njima da posvetim).

Ovaj put su mi pažnju privukli bilbordi/panoi u centru grada, na početku pešačke zone. Postavljeni su početkom meseca posta – Ramazana. Taj post mi je dosta neprirodan, nejasno mi je kako su nekada davno ljudi koji su morali poznavati osobenosti organizma, utvrdili da se ne sme ni jesti ni piti od izlaska do zalaska sunca. Uzdržavanje od jela je i poželjno i korisno, ali bez vode u toku dana – e, to je malo preterano.

No, da se vratim na panoe sa tekstovima povodom Ramazana. Nalazim da su, u ogromnoj većini, univerzalno dobri stavovi i da njihovo prisustvo na ulici može da ostavi povoljan utisak i na muslimane i na ostale. Uostalom, zar nije lepo i tačno:

Takođe i ovo (dirnulo me, navelo da zamolim za oproštaj svoju majku, čije su godine bolesti bile veoma teške):

„… i da roditeljima dobročinstvo činite. Kad jedno od njih ili oboje, kod tebe starost dožive, ne reci im ni: „Uh!“- i ne podvikni na njih i obraćaj im se rečima poštovanja punim. Budi prema njima pažljiv i ponizan i reci: „Gospodaru moj, smiluj im se, oni su mene, kad sam bio dete, negovali.“

Veoma mi se dopalo i sledeće:

I drugi tekstovi (citati iz Korana ili misli poznatih, u muslimanskom svetu, mislilaca) su takvi da podstiču dobre osobine kod ljudi, bar ja tako mislim. No, imalo je i nešto što mi je zasmetalo (ipak sam ja iz prošlog veka, doba socijalizma, jednakosti i ravnopravnosti 🙂 ). Nije mi se dopadalo da vidim poziv (pretpostavljam pre svega mladim devojkama upućen):

Ima zaista mladih devojaka i žena koje su to prihvatile. Zašto i čemu – nemam koga da pitam…

Објављено под Društvo, fotografije, Reportaže | Оставите коментар

Supernova u Pocerini


Pre neki dan Soni mi je napravio dve slike pri zalasku sunca nad Cerom, ali smo se posle složili da im više odgovara naziv kao u naslovu. Evo, pogledajte:

Trenutak „eksplozije“…

… i smirivanje…

Објављено под fotografije, Svakodnevica | Оставите коментар

Manje poznati Zlatibor


Evo nekoliko sličica iz šetnji, sa one strane spomenika, suprotno od „grada“:

Vrh Čigota, 1422m

Konjići za jahanje, i jedan mališa koji se sprema za isti posao kad poraste

Jedan od mnogobrojnih potoka, ove godine zbog obilnih kiša – pun vode, žubori – da se i na slici može čuti 🙂

 

Ovce na paši

Usamljeno drvo? Ne, nego četiri drveta zajedno 🙂

Stari, drveni stubovi za struju, „ručni rad“

A onda se sunce primaklo horizontu, pa smo se vratili kući…

… a pošto se i meni sad spava, nastavak sledi ovih dana. Laku noć!

Објављено под fotografije, Reportaže, Svakodnevica, Uncategorized | Оставите коментар

Stari traktor


Bili mi na Zlatiboru ovih dana, kod istih domaćina kao i pre petnaestak godina (ala vreme leti 😉 ), a oni imaju isti stari traktor. Naradio se, zarđao, oguljen ponegde, ali i dalje vredan. I zato – evo ga:

Zanimljiv je sa svih strana:

… a tek deo za priključke – ko se tu snadje…

A još pogledajte i marku:

… „made in Yugoslavia“ … to iz vremena socijalizma, a bez demokratije, kad smo imali fabrike i pravili mašine koje su potrebne i imali seljaka koji su ih koristili…

Објављено под fotografije, Svakodnevica | Оставите коментар

Zmijska koža


Pre petnaestak dana nadjem na imanju zmijsku kožu i… sačuvam je. Sad se malo nalomila od stajanja , ali mi bi žao da je bacim. Duga je preko pola metra. Na neki način je lepa. Ne znam baš kako izgleda njen vlasnik 🙂 ni gde je, ali mu ovo „odelo“ sigurno više ne treba:

 

 

Објављено под fotografije, Svakodnevica | Оставите коментар