… se može videti na novoj adresi: https://noviinternet.wordpress.com/2020/02/18/portret-grada/
Pojavi se meni na ekranu crveno upozorenje: potroseno 99.9% raspolozivog prostora. Do toga je doslo kad su meni, kompjuterski nepismenom piscu, promenili nacin uredjivanja stranica (po njihovom – unapredili). Zbog toga su sve fotografije ostajale u velikom formatu i odnosile po 2-3 megabajta. I tako prebrzo potrosih raspolozivu memoriju. Doduse, sad mi je uspelo da pronadjem kako da umanjim slike i otud nekoliko ponovo postavljenih tekstova. Ali, ili ja ne umem brze ili ne moze brze, no proces zamene slika iz originalnog formata na manji meni oduzima dosta vremena.
Sta cu sad, mislio se Batuta (to za one koji su u proslom veku gledali predstavu Prcasti carobnjak)… Da prestanem da pisem svoj WP dnevnik? Da otvaram nov?
Ponuda sa njihove strane: kupite Premium varijantu pa cete moci: bla-bla-bla… Pa necu moci, jer mi se ne kupuje. Mozda je i prihvatljiva cena, ne znam. Necu ni da gledam, jer cu onda mozda pomisliti, pa hajde, sta fali, nije skupo…
Ideja! Iskoristiti nepotroseni prostor, „izgradjen“ 2015. na WP. Bio je samo u tzv. sivoj fazi ;). Danas na brzinu okrecih – tj. ubacih prvi tekst. Ali nemam pojma kako cete me naci… Ni ja ne umem ako napustim poziciju administratora sajta…
Smislicu/raspitacu se – u svakom slucaju je i dalje pod noviinternet1987.wordpress.com, a zove se (krajnje inventivno) Sopstveni portparol (od 2020).
Laku noc 🙂
PS. Na ovom novom (a polovnom laptopu) za sada ne umem da nadjem druge tastature osim engleske, pa se moram praviti Englez, a citaoci nek dodaju kukice i kvacice gde treba 😉
PPS. Evo nastavka https://noviinternet.wordpress.com/2020/02/16/velko-m/
Sedim ja pre podne napolju u dvorištu, jedem pečenu bundevu, pričam sa Okicom (mačak, uskoro će se braćom slaviti prvi rođendan) o tome kako nas Sunce lepo greje i kako je dan divan… Okica se složio i počeo lepo da prede, mada mu miris pečene bundeve nije bio posebno primamljiv. I sreća moja da je tako, jer kad Okica oseti neko svoje omiljeno jelo, itekako skače da ga dohvati, pa me i ogrebe (ali se ne ljutim). I tako, uživamo mi na zimskom suncu sa blagom prolećnom notom 😉 kad u trenu – zahladi. Nađosmo se u senci koja je odjednom prekrila čitavo dvorište (a ovde su dvorišta povelika, pa tako i moje – ograda do ulice je oko 45 metara). Podignem pogled (Okica se nije uzbuđivao) i imam šta i da vidim – malecki oblak, koji se niotkuda stvorio iznad naših glava je zaklonio Sunce i doveo do naglog zahlađenja – bi mi smešna ta fraza iz meteoroloških izveštaja na TV (u vreme dok je televizor bio deo mog nameštaja, što je bilo pre više od deset godina), ali je zaista doslovce odgovarala.
I, zamislim se ja, i počnem da razmišljam o malim stvarima koje imaju veći efekat nego su one same. O „zahlađenju“ oko srca koje izazove „oblak“ odsustva nečijeg poziva, o „zahlađenju“ u obavljanju nekog posla koje izazove „oblačak“ gladi/žeđi…
I, dodatno razmišljah, kako posle neke greške samo slede nove greške (kao što je i mali oblak iz jutrošnje priče posle „doveo“ i neke članove svoje familije, pa mi nije bilo ugodno napolju bez dodatnih džempera…). I, ne bi mi utešno što je implikacija „iz netačnog sledi netačno“ logički tačan iskaz. Nije me to moglo utešiti. Pomoglo bi mi samo da znam kako da ne pravim nove greške, jer mi je stvarno, stvarno, stvarno… (ovde dođe 100X stvarno) dojadilo što ne činim sebi „na polzu“, nego je bliže da činim sebi po zlu.
Pitate se šta me toliko uznemirilo posle onog lepog putovanja, šta je pokrenulo lavinu nezadovoljstva i prouzrokovalo da pojedem punu činiju vanilica koje mi je komšinica donela na poklon… Očekujem jedan poziv ili bar poruku, a ni poziva ni poruke…
Možda i zato što mi grčki baš ne ide (to je eufemizam, tj. ne znam grčki nikako), prvi odlazak u šabačku biblioteku po povratku sa Kipra je doneo one, gore prikazane knjige.
Prvi roman je interesantna priča o pronalaženju pravog identiteta i uz to i prave osobe za život u dvoje, drugi takođe… Ali, koliko god da su u osnovi iste, ove dve priče su i veoma različite po izboru likova i događaja. Slične su još i po tome da nije lako odgonetnuti šta će se desiti do kraja ni kad se pročita više od pola knjige, i po tome da su oba pisca Francuzi. Prvi očito jevrejskog porekla, a drugi ima ukupno četiri imena u svom imenu i prezimenu, jer su i Žan i Pol i Didije i Loran francuska lična imena.
Putovanje Pomponija Flata ima puno komičnih elementa. Pisac je iz Španije – možda zato dogodovštine imaju nešto donkihotovsko u sebi. I, bez obzira što na kraju sam pisac kaže „…verovatno je sada i najbezazlenijem čitaocu jasno da je sve izmišljeno…“ događaji su umetnuti u neke istorijski poznate okvire. Uzdržavam se da ne komentarišem previše – ali zaista preporučujem, posebno ljubiteljima „paralelnih istorija“.
Evo, završavam seriju – sutra letim u toplije krajeve, tj. vraćam se u BG (ovde je jutros bilo samo +2).
Prikladne oznake u WC-u u Zoološkom vrtu 🙂
Na kraju boravka u Limasolu je došlo do neočekivanog produžetka – autobus nas nije primio na stanici na šetalištu, jer je već došao pun, pa tako ja ostadoh još dva sata, nevoljno (a bilo je hladno – vetar i samo 10 stepeni (u hladu ;))
To protiv malera, mislim na 12a) posle 12 🙂
Evo me na još jednoj ekskurziji u okviru kiparske ekskurzije. Ovaj put – Limasol.
Šetnja koja je dovela do pronalaska predstavljenog u 10. delu 😉 vodila je od marine sa jahtama:
 | noviinternet на Uskršnji izlet |
 | Milorad Nikic на Uskršnji izlet |
| noviinternet на Možda je ipak Adam kriv, a ne… |
| noviinternet на Možda je ipak Adam kriv, a ne… |
 | Sizif на Možda je ipak Adam kriv, a ne… |
Sopstveni portparol (do 2020) 