Uskršnji izlet

Pošto smo u nedelju ujutru doručkovali a onda nahranili i kučiće i mačiće, krenemo na izlet. Plan je bio da se posete manastiri Soko i Čitluk i gradovi Krupanj i Ljubovija. Dan je bio kao sa reklame neke turističke agencije – pejzaži umiveni, osunčani, nebo prošarano oblacima:

Pogled na Cer sa puta Šabac-Krupanj

Prošli smo zatim kroz Tekeriš, pored spomenika vezanog za Cersku bitku u I svetskom ratu.  Čuveni spomenik sa još čuvenijim natpisom „Vaša dela su besmrtna“. Na takvim mestima me uvek obuzimaju snažne emocije – i žalosti zbog tolikih izgubljenih života, zbog toliko nerođene dece… i istovremeno srdžbe – da idioti na visokim položajima komanduju da se neko ubija, muči…

Put pred nama i sve okolo je bilo bajkovito:

A onda, iza jedne krivine selo i sa leve strane puta lepa crkva. Kooooči… i parkiramo se kraj seoske škole -ljupkog zdanja koje je pre stotinak godina bilo mesto u koje su dečica ulazila sa strahopoštovanjem…

Vratimo se stotinak metara unazad, peške, do crkve:

Pošto je bio Uskrs, crkva je bila otvorena, pa smo ušli, razgledali i postojali malo da se prepustimo duhu svetosti samog mesta.

U lepom raspoloženju zbog lepog početka izleta nastavimo dalje. Sledeće selo u kom smo stali bila je Krasava – a razlog je bila njihova lepa, mala nova crkva:

Izgledalo je da je zaključana, pa smo pozvonili na vrata parohijskog doma, i ubrzo saznali da treba samo jače pritisnuti kvaku :)… Crkva je izgrađena od krečnjačkog kamena, sige, a za nekog ko kao ja voli kamen i šare koje se na kamenčićima i/ili stenama mogu videti, ovo je bila prilika da izbliza pogledam arabeske u kamenu.

I tako, kilometar po kilometar u lepom okruženju Pocerine odnosno Rađevine, stignemo u Krupanj. Ulazeći u mesto na trotoaru zapazimo dečaka od desetak godina kako trči preplićući nogama. Sin se nasmeši: „Mali folkloraš!“. I zaista, to je bilo to – dečačić je u čistoj radosti poskakivao u ritmu koraka za neko kolo… To me odjednom vratilo dvadesetak godina unazad, kad je i moj sin tako skakutao i po kući i na ulici, isprobavajući/uvežbavajući korake iz neke od koreografija.

U Krupnju smo se parkirali kod Doma kulture i pošli ka centru i crkvama. Sin mi je rekao da imaju dve, i da je pre desetak godina novija od njih obnavljana, tako da je posetio samo staru. Put ka centru je vodio preko i pored rečice:

U glavnoj ulici/pešačkoj zoni, naspram crkava (jer obe su u istom dvorištu) i ova interesantna starija kuća:

Na trotoaru ispred crkvenog dvorišta pumpa/česma sa natpisom da je posvećena Arčibaldu Rajsu. Dopalo mi se to. Crkva koja se vidi na slici je ta novija, a u uglu levo se vidi deo krova stare crkve. Ušli smo u obe crkve.

Posle smo se malo prošetali i kupili nešto voća i povrća. Banane su bile dobre, a kad smo se vratili kući i kupljeni krompir ispekli u rerni, imali smo i lepu večeru kao uspomenu na izlet.

Od Krupnnja smo krenuli ka Ljuboviji. Od Rađevine ka Azbukovici. A pejzaži – sve lepši od lepšeg. Stali smo na jednom vidikovcu:

Biljurno nebo, planine u daljini se takmiče u lepoti svojih smaragdnih ogrtača… a na zemlji, pod nogama – obilje šumskih jagoda, doduše tek u cvetu. Poneli smo jednu da pravi društvo našima na imanju, a takođe smo izvadili i jednu paprat da presadimo – još ne znam da li se primila, koren joj je bio previše dubok, tako da smo je preneli sa omanjim busenom njene rodne grude 😉

Na desetak kilometara od Ljubovije naiđemo na malo, ali nekako živahno i kočoperno mesto pored rečice – Gračanica. Nije bilo đubreta u reci kako je nažalost čest slučaj.

U selu je i crkva koju smo takođe posetili:

Posle smo krenuli ka manastiru Soko, a o tome ću pisati najverovatnije sutra u ovo vreme 🙂