Sedim ja pre podne napolju u dvorištu, jedem pečenu bundevu, pričam sa Okicom (mačak, uskoro će se braćom slaviti prvi rođendan) o tome kako nas Sunce lepo greje i kako je dan divan… Okica se složio i počeo lepo da prede, mada mu miris pečene bundeve nije bio posebno primamljiv. I sreća moja da je tako, jer kad Okica oseti neko svoje omiljeno jelo, itekako skače da ga dohvati, pa me i ogrebe (ali se ne ljutim). I tako, uživamo mi na zimskom suncu sa blagom prolećnom notom 😉 kad u trenu – zahladi. Nađosmo se u senci koja je odjednom prekrila čitavo dvorište (a ovde su dvorišta povelika, pa tako i moje – ograda do ulice je oko 45 metara). Podignem pogled (Okica se nije uzbuđivao) i imam šta i da vidim – malecki oblak, koji se niotkuda stvorio iznad naših glava je zaklonio Sunce i doveo do naglog zahlađenja – bi mi smešna ta fraza iz meteoroloških izveštaja na TV (u vreme dok je televizor bio deo mog nameštaja, što je bilo pre više od deset godina), ali je zaista doslovce odgovarala.
I, zamislim se ja, i počnem da razmišljam o malim stvarima koje imaju veći efekat nego su one same. O „zahlađenju“ oko srca koje izazove „oblak“ odsustva nečijeg poziva, o „zahlađenju“ u obavljanju nekog posla koje izazove „oblačak“ gladi/žeđi…
I, dodatno razmišljah, kako posle neke greške samo slede nove greške (kao što je i mali oblak iz jutrošnje priče posle „doveo“ i neke članove svoje familije, pa mi nije bilo ugodno napolju bez dodatnih džempera…). I, ne bi mi utešno što je implikacija „iz netačnog sledi netačno“ logički tačan iskaz. Nije me to moglo utešiti. Pomoglo bi mi samo da znam kako da ne pravim nove greške, jer mi je stvarno, stvarno, stvarno… (ovde dođe 100X stvarno) dojadilo što ne činim sebi „na polzu“, nego je bliže da činim sebi po zlu.
Pitate se šta me toliko uznemirilo posle onog lepog putovanja, šta je pokrenulo lavinu nezadovoljstva i prouzrokovalo da pojedem punu činiju vanilica koje mi je komšinica donela na poklon… Očekujem jedan poziv ili bar poruku, a ni poziva ni poruke…
Sopstveni portparol (do 2020) 